ПРИЧА о суботичком “29. новембру” почела је 1885, године су две угледне јеврејске породице основале кланицу “Харман и Конен”, која је откупљивала живину по јужној Угарској и продавала је по целој западној Европи. А неславно се завршила пре десетак дана када је, после два стечаја, распродата и последња имовина некадашњег гиганта, који је запошљавао три хиљаде људи и хранио велики део Старог континента.
Визија Рафаела Хартмана и Вилхелма Конена трасирала је пут развоја кланичне индустрије у нашој земљи. Давне 1897. изграђена је хладњача, која ће најпре користити искључиво природни лед из Палића, а од 1903. и вештачки, са технологијом која је тек други пут примењена у Европи. Памти се 1922. година, када је заклано чак 6.320 свиња. У кланичном погону који се налазио на Палићком путу имали су покретне траке и хидрауличну пресу, као и индустријски колосек који је водио до пруге за Хоргош. Лондонском тржишту су само у априлу 1925. испоручили 140.000 комада ћур
Национализацијом имовине после Другог светског рата кланица 1946. године добија име некадашњег Дана републике бивше СФРЈ. Наставља да ради на темељима старе славе, а десет година касније гради се нови погон фабрике у Толминској улици. С временом постаје највећа месна индустрија у тадашњој Југославији и по капацитету, и по продаји и извозу.
– Од те фабрике је створен гигант који је фебруара 1984. године имао производњу од 3.500 тона меса, од чега је две хиљаде тона било намењено извозу на америчко, енглеско тржиште, тадашњи Совјетски Савез, Израел, Грчку… – подсећа Марија Новков, која је у овом предузећу провела три деценије. – Проблеми су почели почетком деведесетих, са распадом земље и санкцијама. Кланица која је била пројектована за 1.500 свиња и 200 јунади, радила је са једва десет одсто капацитета.
Упркос инфлацији и другим проблемима који су се свалили на плећа целе привреде, “29. новембар” је како-тако радио до 1998. године.
Хиљаде тона меса извожене су у САД, Енглеску, СССР, Израел, Грчку…
– Први стечај покренут је 4. новембра 1998. а свих 2.500 радника добило је отказ. То је био први гигант у региону који је отишао у стечај и то је било страшно, огроман шок за све. У то време није било могуће наћи посао, дошло је и бомбардовање и све је стало – сећа се Марија. – Поновни покушај да се обнови фабрика и да се крене са производњом био је 2000. године када је део радника примљен и почели смо да радимо са пет до десет одсто капацитета. Без обзира на реструктурирање, фабрика је све више упадала у недаће, гомилали су се дугови те је децембра 2008. године опет стала, а маја 2009. проглашен је стечај.
Продаја фабрике у целини покушавана је неколико пута, али без успеха. Потом почиње да се оглашава продаја део по део. Најпре се 2016. продају машине и опрема, које су буквално отишле у “старо гвожђе” јер су продате аустријском предузећу за трговину секундарним сировинама за 48 милиона динара. Годину дана касније новог газду добија фабрички комплекс у Толминској улици за 84 милиона динара. Средином месеца продати су фарма, силоси и мешаона сточне хране у Малим Пијацама, као и 54 хектара обрадивог земљишта у околини села, за 59 милиона динара.
– Новац од продаје машина отишао је на намиривање дугова за порез на градско грађевинско земљиште, док је расподелом средстава од продаје централне зграде фабрике, између осталог, намирена Управа прихода за доприносе из 1998. године – предочава наша саговорница. – Радници до данас нису добили ништа. То је велика неправда према људима који су годинама радили и који су држали ту фабрику. Очекујемо да ће се од ове продаје повезати стаж за 2008. годину за више од 200 људи што им је значајно, јер многи имају проблема да остваре пензију.
Преживела је кланична индустрија у Суботици многе тешке дане и распаде три државе, али је поклекнула пред транзицијом. Данас, у граду који је колевка месне индустрије на овим просторима не постоји ниједна фабрика меса!
Марија Новаков
НИЈЕ БИЛО ДОБРЕ ВОЉЕ
ДО последњег тренутка нико није веровао да ће пропасти “царство добре хране”.
– Мој отац је у фабрици провео 42 године и увек је говорио да све може да пропадне сем “29. новембра”. Мислим да није било воље да се спасе суботичка привреда. У то време на ноге су поново стале кланице у Бачкој Тополи и Врбасу, које су биле много мање од “29. новембра” – сматра Марија Новаков.
ТУЖБЕ
ВИШЕ од хиљаду бивших радника “29. новембра” поднело је тужбе за надокнаду нематеријалне штете, јер им није испоштовано право на суђење у разумном временском року. Спор су добили и биће обештећени са по 500 евра. Сада су на реду тужбе за надокнаду материјалне штете.
И још увек Вам није јасно, драги моји сународници Срби, а и сви остали који живите у овом “приватном логору” једног ПСИХОПАТЕ И АРХЕТИПСКОГ ЗЛОТВОРА, који са гомилом исте такве ОЛОШИ тиранише и злоставља читаву нацију у Србији, КО ВАМ ЈЕ НА ВЛАСТИ ?
Једног дана ће исти тај, ако га неко не заустави, исто тако као што је затворио “29. новембар”, затворити и читаву Србију!
“29. новембар” је био у могућности да снабдева “ешалон подршке” тонама и тонама сендвича, али је “мудри вођа” изгледа решио да почне да сече грану на којој седи.