Македонија

Проф. др Тони Науновски: Време је за безбедносни споразум Србије и Македоније

Проф. др Тони Науновски, политички аналитичар и колумниста из Македоније, говори за „Геополитику“

Поштовани господине Науновски, реците нам укратко шта је суштински узрок кризе у Македонији, која је ескалирала прошлог месеца и довела Скопље на насловне стране штампе и ударне термине светских телевизијских станица.

– Ових неколико месеци дешава се финални стадијум пројекта који се може назвати „уништавање Македонске државе“, једине националне државе македонског народа. Координираност бројних антимакедонских центара моћи је толико евидентна – од терористичког напада великоалбанских националиста у Куманову, до директног рушења суверенитета државе преко скандалозног мешања страних амбасадора у строго унутрашње ствари државе Републике Македоније. Ово је критичан моменат у нашој историји, и ако ми, Македонци, сваки од нас појединачно, не увиди истину – да се ових месеци дешава дуго планирана и осмишљена операција у циљу уништавање наше државе – ми нећемо издржати, бићемо поражени. А онда ћемо постати апатриди, избеглице, као што су то данас Македонци из Арачинова, који су 2001. године етнички очишћени из свог села, 5 км из Скопља, и до дан-данас живе по избегличким камповима јер држава нема моћ да их врати њиховим одавно запаљеним кућама; бићемо поново окупирани, или нека форма савремене европске колоније… Европљани ионако имају богато историјско искуство колонизатора.

Многи за кризу наводе геополитичке, политичке (обојене револуције), енергетске (гасовод „Турски ток“) и друге разлоге…

– Јасно је да се иза ове грозоморне македонске реалности налази шири геополитички контекст и светска политика. Упркос комплетној сарадњи ВМРО-ДПМНЕ са политиком ЕУ и САД, чије је слепо праћење њихових упутства (да не кажем наредбе) било у супротности са највишим интересима Македоније, као што је, на пример, признање протектората Косово, чини се да је промена имена и идентитета македонског народа и државе, што је кључни услов за чланство у ЕУ и НАТО-у, оно што они нису били у стању нити вољни да ураде. Можда је процена тих антимакедонских центара моћи, који су измислили ове монструозне планове за РМ, да се са другом Владом још увек може постићи циљ, и изјава о потреби „савијања кичме“ пред уценама грчких политичких елита, коју је тренутни лидер СДСМ једном дао, врло је симптоматично. Наметање неке марионетске владе која ће спровести захтеве достављене пре свега за промену имена и идентитета у циљу затварања јужног крила НАТО-а, при чему су снимци и емитовање илегално прислушкиваних разговора само један од начина да се сруши демократски изабрана влада, има за циљ реализацију ове сложене операције. Аудио-снимци који су добијени или снимљени ван судске процедуре, односно без налога јавног тужилаштва за примену такозваних „посебних мера истраге“, било где у демократским земљама широм света се не третирају као важећи судски доказ, и инсистирање баш на томе од стране десетак страних амбасадора и представника Европске уније изузетно је сумњиво.

Да ли ће, по Вама, Македонија ући у ЕУ и НАТО?

– Тврдим да РМ никад, осим у случају капитулације и окупације моје земље (кад се одлуке колаборациониста у таквом тренутку не признају, сличан пример је историјски ништаван Охридски оквирни споразум из 2001. године), неће постати пуноправна чланица ЕУ и НАТО-а. Истина је, без обзира колико страни шпијуни и даље роваре у Македонији, да грчки званични захтеви, за које код њих постоји политички консензус (промена идентитета, имена и поништавање историје македонског народа) – били су, јесу и биће апсолутно неприхватљиви и неће никада бити потписани од македонског народа. Сходно томе, у складу са основним правилима рационалног и логичног размишљања, то значи да Македонија никада неће испунити први и последњи критеријум, услов за пуну интеграцију, што значи да закључак је јасан: Македонија неће бити чланица ЕУ и НАТО-а. И стога, да поновим, због потребе да затвори такозвано јужно крило НАТО-а у контексту кризе у Украјини, спречавање гасовода и стратешког пројекта „Турски ток“, итд., неки центри моћи траже политичаре који ће променити име и идентитет македонског народа, након чега ћемо бити примљени у НАТО, а потом и у Европску унију. То је у суштини главни узрок ове „политичке кризе“.

Албанци су несумњиво главни дестабилизујући фактор у Македонији. Колико су албанске партије и албански политички лидери у Скопљу самостални, а колико је њихова активност координисана са политиком великих западних сила, боље рећи са њиховим обавештајним службама, пре свега САД и Немачке?

– Лидери политичких странака албанске мањине која живи у Македонији су редовни, стални гости страним амбасадорима, и обрнуто. Они им дају моћ, легитимишу њихове експанзионистичке програме и деловање, преувеличавају њихово значење у сваком смислу. Већ дуже време је сасвим јасна њихова координација политичких потеза. Недавно је министар спољних послова Русије, пред горњег дома националног парламента, преко дубоке анализе посвећене Македонији, представио озбиљност стања и дао изузетно забрињавајућа упозорења о опасностима са којима се суочавамо као држава и народ. Уз чињеницу да је министар Русије први пут тако отворено говорио о Македонији, што подразумева озбиљне податке на којима се заснива та анализа, постаје јасно да су ствари веома забрињавајуће. Поређење Македоније данас са Украјином, у смислу почетне фазе такозване обојене револуције према украјинском сценарију, даје ново светло о наметању вештачки створене политичке и безбедносне кризе, и даје нове перспективе за разумевање скривених циљева оних који стварају сву ову ружну реалност у Македонији последњих неколико месеци.

Македонија је одбила да се придружи санкцијама Русији.

– То што је РМ одбила да уведе економске санкције Русији и што је дала подршку гасоводу „Јужни ток“, као што сада подржава „Турски ток“, у складу са својим економским и националним интересима, изазвало је додатне отпоре ка тренутној Влади, која је у неким стварима управљана од ВМРО-ДПМНЕ (наравно, као и увек, УЧК-ОНА-ДУИ је искључена из сваке критике и поврх тога што су они стално у свакој Влади у РМ, од 2002. до данас, са изузетком само две године). Међутим, најслабија тачка Македоније и место које  континуирано ствара нестабилност система је Охридски оквирни споразум, у комбинацији са отвореним најавама за стварање „Велике Албаније“. То што се Еди Рама редовно састаје са лидерима политичких странака који „представљају“  албанску мањину у Македонији, у суштини је битно, поводом овог незаконитог покушаја да се ВМРО-ДПМНЕ избаци из Владе. Деструктивни сценарио на који указује Лавров је чак отишао толико далеко да су, замислите ту неправду, неки светски центри моћи спомињали могућност да се Македонија федерализује, претвори у некакву еластичну федерацију или конфедерацију. Штавише, Лавров је рекао да постоје идеје да се Македонија подели, да се један део територије дâ Бугарској, а један део Албанији. Звучи злокобно, али, у суштини, ово је врло реалан сценарио. Када се зна мучна историја македонског народа, јасно је да смо данас ми Македонци суочени са новом 1913. годином, када смо били подељени као народ и државна територија.

Да ли је, по Вама, стварање Велике Албаније реалан пројекат и да ли су протекли догађаји у Македонији били део тог процеса?

– Да, и у том смислу сам убеђен да је Сергеј Лавров исказао добронамерна упозорења да неко планира да избрише Македонију са мапе модерних држава. Нису претерана ова тврђења – напротив, она веома прецизно продиру у суштину укупне политичке реалности, посебно после 2001. године и нашег великог војног и политичког пораза испред банде терориста из УЧК. Блокада за НАТО и ЕУ, стални пораст великоалбанског национализма, дифузија јавне медијске пропаганде која има за циљ да релативизује и ослаби македонску националну свест итд. даје контуре крајњег циља: да се Македонија подели између Бугарске и Албаније. Мобилизација бугарске војске на граници са Македонијом, због некакве бриге за стотине хиљада Бугара који наводно живе у РМ (што није истина) и терористички напади са захтевом за неком врстом Илириде (прелазни облик ка Великој Албанији) чињенице су на терену које потврђују реалистичност сценарија који је споменуо Лавров. Ако се опет догоди велики војни напад од стране терориста са политичким захтевима, као и у 2001. години, и некако интервенише Албанија, могуће је да интервенише у некој форми и Бугарска. А с обзиром да две државе из НАТО-а не могу да се боре једне против друге, биће повучена линија раздвајања уз помоћ марионетске Владе.

Осим тога, историјска је чињеница да су у Другом светском рату Бугарска и Албанија биле савезнице нацистичке Немачке, која је данас најважнији савезник САД и историјски је увек имала претензије ка контроли Балкана. Све се уклапа у овој грозној причи, која се у ствари већ одвија на терену. Због тога, потребно је формирање консензуса политичких странака у Македонији за постепено испуњавање главних задатака, које ми као народ и држава имамо, а пре свега мислим на очување националног историјског идентитета македонског народа и делегализацију Охридског оквирног споразума, за који је јасно да блокира развој и перспективе Републике Македоније. А потом моја земља треба да почне да се развија у складу са цивилизованим и демократским стандардима који важе широм света.

Видели смо да су на контраколорном митингу грађани Скопља носили македонске и српске заставе. Слична сцена је виђена и на финалној утакмици Србија-Бразил на Новом Зеланду. Како Ви видите и оцењујте улогу Републике Србије у овој кризи, и како највећи део грађана Македоније доживљава Србију након распада СФРЈ?

– Да, појава српских застава на партијском митингу ВМРО-ДПМНЕ, као и мајице са ликом Путина, изазвале су хистеричну кампању која указује на неке одговоре у вези са вештачки наметнутом политичком кризом. Чудно је како никоме нису сметале бројне албанске заставе на митингу који је организовао СДСМ, а српске заставе су готово сатанизоване. То је скандал за оне центре моћи који двадесет четири године потпомажу антимакедонске пројекте, на један или други начин. Деценијама у Македонији доминира антисрпска пропаганда, са циљем да на сваки могући начин спречи било какво међудржавно зближавање између Македоније и Србије. Нажалост, то је успешан пројекат, посебно на политичком нивоу, док на људском нивоу македонски народ, наравно, сматра српски народ за савезника и пријатеља из многих разлога (због исте вероисповести, сличног језика, културних традиција, а, на крају, имамо и исте непријатеље). Остаје проблем између МПЦ-а и СПЦ, и баш то користе антисрпски пропагатори у медијима за сатанизацију Србије, при чему се то наводи као доказ асимилаторске политике према Македонији, што лично сматрам неистином. Време је да се превазиђе овај проблем, у име виших националних интереса између Македоније и Србије, и будуће сарадње која мора да буде продубљена, посебно у економији и безбедности.

Пре избијања кризе, у фебруару, у Скопљу је била једна чудна кампања где је на билбордима писало „Стоп српској асимилацији Македонаца“. Овим се сугерисало постојање неког осмишљеног концепта ког са српске стране очигледно нема. Да ли је званична власт прећутно подржала ову кампању, иза које је стајао бивши премијер Љупче Георгијевски и да ли актуелна власт премијера Грујевског, из идентитетских и других разлога, има двосмислен однос према Србима?

– У вези са скандалозним билбордима који су били очигледна провокација и покушај да се заваде Срби и Македонци, уверавам вас да је то јефтина политичка пропаганда која је била осуђена од стране свих рационалних Македонаца. И ВМРО-ДПМНЕ и бројни интелектуалци су осудили постављање тих билборда, то је детињасти покушај манипулације у политичке сврхе од стране неозбиљних људи, који, срећом, данас немају значајан утицај на јавност.

Које су Ваше сугестије званичном Београду, који нема сумње није довољно присутан и активан у долини Вардара, што због заузетости другим унутрашњим проблемима од којих су неки наметнути од стране Запада, што због одсуства неке осмишљене стратегије? 

– Мислим да је крајње време да се директно успостави низ међудржавних споразума (између Македоније и Србије) у економији, а посебно у безбедности, полицији и војсци. Наше државе, упркос свим специфичностима и унутрашњим стањима, углавном се суочавају са истим проблемима и геополитичким трендовима. Преговори са ЕУ, и код нас и код вас, значе једну латентну политичку уцену, као што је притисак на Србију да призна протекторат Косово, а код нас да се уведу додатне законодавне промене које ће довести до федерализације државе, ако се то већ не догоди силом. Стално траже уступке од нас искључиво у корист великоалбанског пројекта: сетите се да је већ одавно Хилари Клинтон рекла да су Албанци вековни савезници САД на Балкану. Међутим, дуга је историја, и уверен сам да ће се једног дана, након затварања војне базе „Бондстил“ и враћање америчке војске, рецимо, у Фергусон због њихових унутрашњих проблема, и у Србији и Македонији вратити рационалност и природна, нормална стварност. До тада, нажалост, морамо да подносимо сву ову неправду, кршење међународног права итд., у сталној борби и припремама за нову еру, која ће одражавати историјски светски Ум на Балкану.

Да ли премијер Грујевски може да издржи притиске који долазе са Запада? Да ли је након његове посете Бриселу његова позиција измењена? Да ли на ову агресивну политику Албанаца и њихових ментора са Запада православне земље треба да дају неку врсту координисаног политичког одговора? Ту мислимо, пре свега, на Русију.

– Ово је битка за сāмо постојање државе и зато се она не може свести на некакав партијски опортунизам и голу борбу за власт, иако има таквих покушаја. Актуелни премијер Македоније већ је неколико пута прекршио базичне демократске принципе, као на пример чињеница да је прихватио преговоре са страним посредницима у Бриселу о мењању закона, некакве техничке Владе итд., што је скандал сам по себи. Нажалост, Македонија је данас слаба држава, увелико зависна од страног капитала, кредита из ММФ-а и Европске банке, од САД и ЕУ. У таквом контексту, и под сталним унутрашњим притиском опозиције и партије албанске мањине, отворена борба против њих је велики ризик. Осим тога, Русије практично нема на Балкану, посебно у Македонији, осим неколико руских фирми и малих економских инвестиција. Русија, нажалост, нема систематски, конзистентан политички однос према Македонији, и због тога је изјава Сергеја Лаврова била велико изненађење и, наравно, изазвала је критику такозваних сорошоида и медијских плаћеника бројних ЕУ фондова. Надам се да ће активнији однос Русије ка Балкану и Македонији продужити, јер у супротном смо тотално остављени на вољу ЕУ, НАТО-у, САД итд. Премијер је морао да реафирмише спољнополитичку оријентацију Македоније ка евроатлантском интегративном процесу, и очито је да је попустио пред жестоким притиском те здружене скупине –  великоалбанским националистима, неким центрима моћи из ЕУ, САД, и унутрашњом политичком опозицијом са СДСМ као предводником.

ЕУ инсистира на новим изборима.

– Већ дуже време одвијају се преговори између политичких странака у Македонији, наравно под туторством ЕУ структура, који често дрско налажу поступке у будућности односно у периоду до наредних парламентарних избора, већ заказаних за април 2016. године. Страшно је то што је до тог датума императивно постављен списак законских и политичких промена које се морају урадити, као и нека форма техничке владе, која наравно не би имала никакав легитимитет. И од свих тих ствари ће зависити у највећој мери нечија изборна победа идуће године. Ако СДСМ победи, убеђен сам да ће Македонија практично нестати како суверена држава, са територијалним интегритетом и садашњим државним границама.     

Како Ви видите геополитички развој у будућности у свету? Какав је Ваш став према новим политичким и економским заједницама као што су Евроазијска унија, БРИКС итд.? Има ли Балкан политичку алтернативу?

– Одавно пишем да сви објективни параметри и релевантни показатељи захтевају да Македонија мора да направи велики заокрет ка Евроазијској унији (уколико се ова Унија убрзо развије и стабилизује као права реална алтернатива у светској политици), уместо да се уништавамо (политички, пре свега) са ЕУ и некаквим албанским савезом са протекторатом Косова и Албаније, што је циљ неких структура у Македонији и ЕУ.

Македонске политичке странке и јавна политика у последње две деценије су искључиво прожети идејом интеграције у ЕУ и НАТО. Иако су велики уступци у многим позицијама системски оштетили македонски народ и стабилност земље, реално није било могућности за нове регионалне или глобалне интеграције, најмање као алтернативна опција. Међутим, упркос идеализованој слици и нереалним економским очекивањима, ових двадесетак година су обезбедиле довољно аргумената да ЕУ више није развојна политичка перспектива за Македонију, а мислим да то важи и за Србију.

Разговор водио: Слободан Ерић

Геополитика бр. 88, јул 2015.

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!