Насловна / Безбедност / Аналитика / „Пуч окултног“ у Новом веку

„Пуч окултног“ у Новом веку

Данас, на почетку 21. века, интересовање јавности за такозвано окултно и езотеријско веће је него икада. Популарна астрологија, асирско-вавилонског порекла, тема је за необавезна ћаскања, самозвани „савршени учитељи“ су привукли бројне слушаоце и следбенике, а у готово сваком већем граду у Европи и Северној Америци има следбеника разних секти и култова, који тврде да се баве истинском магијом. Ови извикани аспекти савременог, помодног препорода окултног понекад заклањају једну значајну појаву – обнову паганских теорија и практичних техника које припадају прехришћанском систему духовног развитка који се, опет, не може применити без потпуног повлачења из свакодневног живота.

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ МАГИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ

Но, најпре треба да утврдимо у чему је основна разлика између магије и религије, будући да се и једна и друга обраћају вишим, духовним (трансцеденталним) силама. Данашњи историчари религије се углавном слажу да је основна разлика у приступу, јер се магија бави приморавањем, док религија упућује скрушене молитве. Дакле, магија је била и до данас остала једна сасвим антропоцентрична механичка делатност, оличење људске надмености и гордости. Знаменити антрополог Џејмс Фрејзер (Ja­mes Fra­zer) је у свом капиталном истраживачком делу Златна грана[1] сва магијска веровања приписао погрешном процесу расуђивања “малих умова“ који су били подложни веровању да сличне ствари могу утицати једна на другу, и да ће ствари које су једанпут биле у додиру увек тако остати. Према томе, вода која се прска по земљи уз звук бубњева налик грмљавини, може донети кишу, а поседовање одсечених ноктију може пружити ону неопходну везу која ће злонамерном магу или врачу-шаману омогућити да учини неко зло.

Истраживач магије Кит Томас је у студији Религија и опадање магије[2] на бројним примерима показао да је средњовековно хришћанство Западне Европе, барем на најнижем, народном нивоу, било суштински магијско. За све тајне се веровало да делују аутоматски, пуко присуствовање богослужењу је сматрано делотворним, а поклоничка путовања у разна света места доводила су до чудесних оздрављења. Мисе, које су благосиљале неки рад или подухват, гарантовале безбедна путовања или заустављале заразу, деловале су на специфично магијски, механички начин.

Када, пак, говоримо о савременој магији, ту имамо у виду изузетно сложен теоријско-практични систем, чије изворе не треба тражити у старим прехришћанским легендама и фолклору, већ у херметици и гностичкој литератури Римског царства.

Дела која припадају овој литератури чине такозвану херметику, и обично су писана у платонистичком стилу, као поучни дијалог између “богова” и “богиња”. Средишњи лик ових разговора увек је Хермес Трисмегистос,[3] посебан облик хеленистичког божанства које је, најкасније до 400. године пре Христа поистовећено са Тотом, староегипатским божанством писања, мудрости и магије. У херметичким списима јављају се још Имхотеп, египатски лекар који је проглашен божанством, Изис или Изида, богиња тајних (мистеријских) вештина и знања, и Тат, још једна инкарнација самог Тота. Аутори ових магијских списа су на два нивоа тумачили природу богова. На вишем нивоу, богови су сматрани персонификацијом космичких начела; примера ради, Ерос је био персонификација начела љубави, а сва људска љубав је била пуки одраз вечне истине коју је представљао Ерос. Сачувани спис, који је, дакле, највише утицао на  вишевековни развој модерне западне магије, јесте Cor­pus Her­me­ti­cumЊегов аутор је приповедао о томе како је „ухваћен у духу“ и како је срео „Божанског Пимандера“, есенцију свемоћи, кога је молио да му подари непосредно сазнање о Богу и разумевање природе свемира. Његовој жељи је удовољено кроз једну визију таме и светлости – од таме потиче основна супстанца од које је сачињен свемир, а од светлости – Дух и Разум. Из Духа настају демијург, творац неба и земље, и првобитни човек, чије је природно пребивалиште међу звездама. Међутим, првобитни човек се заљубљује у сопствени одраз у земаљским водама, спушта се на земљу и бива заробљен у свету смртне природе. Од овог палог првобитног човека потиче и данашњи човек, бесмртни дух у смртном телу, способан да оствари ослобођење од твари и сједињење с Богом, јер „то је вредно и циљ свих оних који поседују интелигенцију – постати Бог“.

ГНОСТИЦИЗАМ И ЗНАЊЕ

  Ово дуалистичко учење о материји и духу било је извор више лажних, јеретичких учења у Европи Средњег Века. Сама идеја да се знањем, а не вером и добрим делима може достићи и остварити спасење, основа је и једног значајног учења у старом веку – гностицизма (од грчке речи γνοσις, знање). Гностици су од иницијатичких учења елеусијских и других древних мистерија преузели замисао о друштву посвећеника који су се заклели да чувају тајну о истинској природи својих обреда и о „гноси“ (сазнањима) до којих кроз њих долазе. Замисао о тајном братству које преноси скривену мудрост и херметичко новоплатонистичко веровање у двојство твари и духа, могу се наћи и данас код сваког важнијег магијског (масонског или парамасонског) братства.Већина ових друштава користи се списом Асклепиос, који у уводном делу објављује: „Наши преци су открили умеће стварања богова… призивали су душе демона или анђела, и уводили их путем светих и божанских мистерија у ликове богова, тако да су ови добијали моћ да чине добро и зло“.

Гностици и други маги су изгубили битку против Хришћанства. Пре него што је хришћански теолог и император Јустинијан (527-565) затворио и последњу школу паганске философије у Атини 529. године, неоплатоничар Прокло (410-485) је накратко распалио последњи пламен теургијске магије и многобожачке философије. Прокло се никада није женио, већ је живео у специфичној „философској“ заједници мушкараца и жена у Атини. Бавио се магијским оживљавањем ликова, такозваном теургијом, која је међу неоплатоничарима била омиљена практична дисциплина. Они су, штавише, у теургији видели и погодно средство и брану против нарастајуће плиме хришћанског учења. Неоплатониста Јамблих овако објашњава теургију: „Није мисао та која повезује теурге са боговима… Теургијско спајање са божанским постиже се искључиво верношћу неизрецивих радњи обављених на одговарајући начин“.

Тако је Прокло свакодневно проводио многе часове у молитви, богове призивајући теургијским обредима, много је писао, а био је и домаћин богиње Атине, која се, по речима Прокловог паганског братства, настанила у његовој кући, пошто је њен кип уклоњен из Партенона. Већина Проклових списа је уништена, али су се у преводу на латински сачувала два дела – Елементи теологије и Платонска теологија. Из њих сазнајемо да су древни чаробњаци – теурзи, херметичари и гностици – своје теоријско знање и практично магијско умеће црпли из Платонове основне поставке која је поучавала да су сви материјални предмети овога света у извесном смислу нестварни, пропадљиви и несавршени одрази вечних идеја. Тако су под маском планетарних духова оживели древни богови, па ће ова неоплатонистичка магија одлучујуће усмерити чаробњаке током 15. и 16. века – а то је италијански ri­na­sci­men­to, препород паганске грчко-римске антике.

Препород паганства у Италији је почео средином 15. века када је Козимо деи Медичи (Co­simo dei Me­di­ci), владар града-државе Фиренце, од једног монаха на поклон добио спис Cor­pus Her­me­ti­cum. Иако је Марсилио Фичино (Mar­si­lio Fi­ci­no, 1433–99), учењачки мезимац династије Медичи, већ поседовао цео Платонов опус који је требало превести, Cor­pus Her­me­ti­cum је добио првенство, па је од првог Фичиновог превода из 1463. године до краја 16. века штампано чак шеснаест издања!

Те 1463. године, када је Фичино објавио прво издање Корпуса, у Фиренци је рођен један прави ренесансни чаробњак; звао се Ђовани Пико де ла Мирандола  (Gi­o­van­ni Pi­co del­la Mi­ran­do­la, 1463–94).

Чаробњаци и „препородитељи“ древних тајних знања паганске антике својски су се заложили да усагласе нехришћанско учење Херметикума и јеврејске магијске кабале са хришћанском мистиком. Као мост им је послужио један хришћански писац који је своја теолошка дела писана између 485. и 515. лета Господњег потписао псеудонимом „Дионисије Ареопагит“. У новозаветној књизи Дела апостолска пише да се овако звао први епископ (старешина) прве хришћанске заједнице у Атини, коју је основао Свети апостол Павле.[4] Теолошки списи Псеудо-Дионисија су на запад стигли у Ериугенином латинском преводу и под следећим насловима: О божанским именима, О небеској јерархији, О црквеној јерархији и О мистичком богословљу. Овај изузетни богослов је савршено познавао и, заправо, у хришћанско руво обукао неоплатонистичку мистику Плотина, Порфирија, Јамвлиха, али пре, и изнад свих, поменутог – Прокла.

Ренесансни чаробњаци и учењаци су у свој алхемичарски лонац убацили све до чега су дошли, тако да су природу паганских богова тумачили према спису Cor­pus Her­me­ti­cu­mСтари Завет према Кабали, а Нови (Lu­men Chri­sti) према тумачењима која су нашли код мистика Псеудо-Дионисија. Штавише, они су окултну философију и њено чедо, практичну магију, искрено сматрали истинским Хришћанством, а за древне чаробњаке су говорили да су били први Христови ученици. Наводили су и речи оца Римокатоличке цркве, Аурелија Аугустина (Aurelius Augustinus, 354-430), који је на крају старог (паганског) и у освит средњег (хришћанског) века мирио позни неоплатонизам са хришћанском мистиком, тврдећи да је „оно што се сада назива хришћанском религијом било присутно и код древних народа, и да је присутно од самих почетака људског рода“.

Но, за наше истраживање и правилно разумевање Тајне безакоња биће потребно  да пажљиво размотримо главне токове неопаганског препорода (Пуч окултног) у другој половини 19. и током несрећног 20. века.

ОКУЛТИЗАМ И ТАЈНА ДРУШТВА

Од тајних друштава које су у 19. веку у Енглеској практивали високу магију, најпре је 1865. основано Друштво ружиног крста у Енглеској (Societas Rosicruciаna in Anglia)Врховни маг овог друштва био је пуковник Вин Вескот (William Wynn Westcott), судски вештак за североисточни Лондон. Весткот је био познат љубитељ старина и признат научник: на енглески је превео списе Заратустрина халдејска пророчанства и Сефер Ха Зохар, основни приручник јудејске Кабале.

Године 1887. године, Вин Вескот је са Вилијамом Вудменом (William Robert Woodman) и Семјуелом МекГрегором Медерсом (Samuel Liddell MacGregor Mathers), основао у Лондону Друштво Златна зора (Gol­den Dawn). Основали су је пошто су нашли списе који су садржали практична упутства о прастарим магијским и кабалистичким ритуалима. Рукописе је открио свештеник Вудфорд (Woodford), који их је предао Вину Вескоту, а овај је задатак дешифровања поверио С. MекГрегору Медерсу, младом масону који је већ пре тога превео на енглески неке кабалистичке списе из књиге Qabbala denudataКнора фон Розенрота.[5]

Златна зора практикује високу магију, али, за разлику од розенкројцера, у свој ред прима и жене. Ова околност им омогућава да високу магију „зачине“ паганским и гностичким оргијама и содомијом као битним деловима ритуала. Ова секта је Fons etorigo[6] савременог препорода магије и окултизма, и својеврсна „лабораторија“ у којој су се припремале „извесне битне промене наше епохе“. Слично баварским илуминатима који су припремили француску револуцију, тако ће и магијска и „надмасонска“ Златна зора бити завереничка клика која ће припремити долазак нацизма у Немачкој.[7]

Корен учења Златне зоре била је Кабала. А ово тајно окултно учење фарисејских мудраца препоручио је и поменути Алберт Пајк (Albert Pike, 1809-91), „црни папа“ светске масонерије у свом најзначајнијем делу Morals and Dogma: „Масонство је потрага за светлошћу. Та потрага нас, као што и сами видите, директно враћа на кабалу. У тој древној и несхваћеној мешавини апсурдности и философије, новајлија (масон почетник) ће наћи – извор свих учења“.

Ево најсажетије историје предања тајног учења кабале, које се одржало до наших дана.

Током раздобља вавилонског ропства (586-538. пре Христа) већи део јудејског народа покајао се за грехе који су га довели до губитка слободе и тешких страдања. Везани јаком националном свешћу и традицијом, Јудејци су успели да се одупру прихватању вере халдејских господара. Ипак, под утицајем халдејских магова, јудејска свештеничка елита (фарисеји) примила је и чврсто се везала за основе вавилонско-халдејске митраистичке религије. Ови јудејски свештеници-фарисеји тајно су иницирани у поједине степене Митриног култа, али нису могли јавно да проповедају своју нову веру која се није слагала са Мојсијевим законом и вером светих пророка. Ова вера се чувала и тајно преносила само одабранима као усмено (или примљено) предање – кабала (од хебрејског Qabbalah). Од тада јудејска религија носи неизбрисиви жиг халдејског митраизма, добивши од овог учења специфичну нејеврејску космогонију и магијску спознају о небеском светом поретку.

Према учењу халдејских магова, звезде су божанства која управљају пословима човечанства преко такозваних астралних духова – анђела (тј. демона) који су ритуално призивани окултним радњама и изговарањем низа магијских речи. Халдејци су од персијског пророка Заратустре примили култ бога Митре који се заснивао на дуалистичком учењу маздаизма – вечној борби начела Добра (Ахура мазда) и Зла (Ариман). Култ бога Митре обухватао је знаке зодијака, седам планета, Сунце и Месец. Душа покојника пела се на небо пролазећи кроз седам сфера планета, при чему се душа чистила од земаљске прљавштине. То је био обрнути пут, јер је при рађању душа силазила са неба кроз истих седам сфера, прикупљајући нечистоћу. Међутим, пут на небо пролазиле су само душе које је Митра пропуштао, и једино су оне биле напајане водом бесмртности.

Корен учења већине (ако не и свих) тајних друштава Европе и северне Америке у 18. и 19. веку била је Кабала. Ово усмено предање преносили су одабрани адепти који су само у изузетним приликама остављали потомству списе кабалистичког учења.Доктрина кабале је изузетно сложена, и зато не изненађује податак да су кабалисти 16. века Јосиф Каро, аутор последњег јудејског законика Shulhan `Arukh (Обилна трпеза) и Јосиф Тајтазак откривали своје магиде (maggid), анђеле-демоне, по чијем су диктату писали аутоматски – у једном даху.[8]

Но, вратимо се причи о кабалистичкој секти Златна зора, којој припада заслуга за свеобухватни „пуч окултног“ у 20. веку. Њени адепти су, дакле, пролазили кроз ступњеве зелатора, теоретикуса, практикуса и философуса, до ступња портала, где су чекали да „приме светлост“. Изнад тих ступњева је био још такозвани adeptus minor, који је свог носиоца повезивао са његовим „вишим генијем“. Чланови су полагали заклетву ћутања, али, с обзиром да је ту било брбљивих особа оба пола, „тајне“ би пре или касније процуриле у јавност. Пуковник Вескот је морао да 1897. године поднесе оставку, јер су активности у Златној зори биле неспојиве са његовим положајем и радом у Британској краљевској војсци.

На упражњено место Врховног мага Зоре дошао је самопроглашени Самјуел Лидел „МакГрегор“ Медерс (Samuel Liddell MacGregor Mathers), кустос музеја Хорнимен и преводилац на енглески кабалистичког приручника Зохар. У то време чланови Златне зоре су већ многе познате личности из света уметности. Најпознатији је био Вилијам Батлер Јејтс (William Butler Yeats, 1865-1939), песник ирског порекла и нобеловац са иницијатичким надимком Антибог; Јејтс је претходно избачен из Теософског друштва мадам Блаватске (Елена Петровна Ган Блаватская, Madame Blavatsky), а понављао је девизу „Frere demon est Deus inversus“ (Брат демон је наопаки бог). Од писаца су ту били још и лорд Булвер Литон (Bulwer Lytton), писац мистичких романа, и Абрахам “Брам” Стокер (Abraham „Bram“ Stoker), аутор романа Дракула. Затим Џерар Кели (Gerard Kelly), председник Краљевског друштва (Royal Society), Бјукен (Bucken), британски дипломата у Русији, Џорџ Расел (Geogre Russell), Мод Гон (Mod Gon), и друге, мање познате личности. Медерс је нарочито подстицао везу с Ирцима, јер је тако желео да изрази своју наклоност према келтској традицији.

О „тајним шефовима“ Велики маг Златне зоре МакГрегор Медерс пише 1896. у манифесту „члановима другог реда“: О тајним шефовима на које се позивам и од којих сам примио мудрост Другог реда коју сам вам пренео, не могу вам ништа рећи. Не знам чак ни њихова земаљска имена, а виђао сам их веома ретко у њиховом земаљском обличју… Физички су ме сусретали у астралним пределима… Ти сусрети су ме уверили колико је тешко смртнику, ма колико био супериоран, да поднесе њихово присуство… Осећао сам као да сам у присуству једне тако страшне силе, што осећају они који су били у близини муње за време олује, када настају страховите тешкоће у дисању… Потпуна нервна исцрпљеност праћена је хладним знојем и крварењем из носа, уста, а некада и из ушију.

Езотеријска знања су ми пренесена на различите начине: видовитошћу, тј. астралном пројекцијом од њих к мени, столовима, прстењем и диском, или директним гласом који су моје и Вестигијине уши могле чути, а некада и књигама за које не знам како су ми донесене, а које би исчезавале из мог видокруга чим би их преписао“.[9]

Магијски инструментаријум Златне зоре је био веома богат: спиритистички столови су били и у највишим круговима масонске мистике. Ту је, затим, висак који се креће од слова до слова све док се, механички не обликује порука. С невидљивим силама се контактирало помоћу телекинезе и аутоматског писања, али су се овде користиле и „Енохове таблице“ елизабетанског мага Џона Дија (John Dee1527-1608), а с невидљивим партнером играо се  „Енохов шах“, у коме су фигуре обликоване према египатским идолима.

Медерс се ускоро показао као прави апсолутиста и диктатор; од чланова реда је захтевао да потпушу да ће га безпоговорно слушати, чиме је навукао на себе мржњу.Они који нису хтели да потпишу, бивали су избачени из реда, што се догодило и са мадам Хорнимен, женом од које је зависио Медерсов месечни приход.

Све је ово била дечја игра у поређењу са свађом и сукобом између Медерса и младог члана Едуарда Александра Кроулија (Edward Alexander Crowley alias Aleister Crowley, 1875-1947), познатог по надимку Алистер, и он ће ускоро постати вођа „окултне револуције“ 20. века.

АЛИСТЕР КРОУЛИ И САТАНИЗАМ

Алистер Кроули је рођен у Лемингтону у енглеској покрајини Ворикшајр 1875. године. Та година је представљала прекретницу – умро је француски маг Елифас Леви (Eliphas Lévi, право име Alphonse Louis Constant), чијом се инкарнацијом Кроули сматрао; те године је мадам Јелена Блаватска (Еле́на Петро́вна Блава́тская) основала Теософско друштво у Лондону, а рођен је и славни швајцарски психо-алхемичар Карл Густав Јунг (Carl Gustav Jung , 1875-1961).

Отац Алистера Кроулија је био богати пивар и члан секте Плимутска браћа, која је живела по строгим правилима протестантског фундаментализма. Кад га је мајка једном приликом назвала „Великом Звери 666“, радо је прихватио надимак који му је остао до краја живота. У младости је трошио очев новац на путовања и алпинизам, писао поезију и веровао да је генијалан као Шекспир.

У окултистичку дружину Златне зоре примљен је по завршетку Кејмбриџа 1898, а већ у фебруару 1900. постаје нижи адепт.

Амбициозни Алистер је брзо дошао у сукоб са апсолутистом Медерсом. Најпре је Медерс Алистеру послао вампира, па, када је Кроули одолео, магијом му је побио ловачке псе, на шта је Кроули призвао Веелзевула и послао га да „казни“ Медерса. Исход овог препуцавања није познат.

Првих година 20. века млади Кроули, по надимку Велика Звер 666, много је путовао и посетио егзотичне земље широм света (Индија, Цејлон, Кина, Мексико) тражећи и прикупљајући магијска знања. Упознао је тантризам и оријенталну магију, а изучавао Ји Ђинг, древну књигу гатања, коју ће касније у Европи и Америци популарисати Карл Густав Јунг.

Преломни тренутак у каријери Великог мага и у препороду окултизма нашег времена, догодио се у априлу 1904. године, када је Кроули са својом женом посетио Египат и тамошње пирамиде. О ономе што је брачни пар Кроули искусио у једној од пирамида, писао је Џозеф Кар (Joseph Car), истраживач који се бавио нацистичком партијом Адолфа Хитлера и њеним везама са обожавањем Сунца. У Каровој књизи Наопаки крст читамо: „Априла 1904. године један енглески будиста по имену Алистер Кроули, посетио је Каиро… (Његова жена) Роуз Едит Кроули је затражила од мужа да изведе магични ритуал… Он се повиновао и изговорио молитву призивања Хоруса (још једног египатског божанства Сунца). Касније је тврдио да му се истог тренутка указало биће које му је најавило да старо доба умире, а да ново доба свиће. Биће је такође открило Кроулију да религија Новога доба не може да заузме своје место докле год се не разори стара вера“[10] (очигледно се мисли на Хришћанство).

Ево, дакле, везе између пирамида, обожавања Сунца и Новога доба.

Кроулијева жена Роуз је била медијум кроз коју је „космичка интелигенција“ (заправо демон који се представио као Ајваз), саопштила своју поруку и пророштво кроз тзв. Књигу закона (Liber legis). Као у грозници, Кроули је од 10. до 12. априла 1904. записивао Ајвазове поруке саопштене кроз уста његове жене. У суманутој бујици речи главне поруке налазило се следеће: „Сваки човек и свака жена је звезда… Ти немаш другог права осим да чиниш по својој Вољи… Чини оно што хоћеш, и нека ти то буде једини Закон! …Сажаљење је лоша навика Краљева; згази бедне и слабиће; ово је Закон Јаких, то је наш закон и Радост Света. …Пале не сажаљевај! Ја их никад нисам познавао! Ја нисам за њих. Ја не тешим, Ја мрзим утешеног и утешитеља! …Због тога ударај снажно и ниско и у пакао са њима, Мајсторе! …Нека у моје име тече крв! Сажаљење нека буде одбачено: прокуни оне који сажаљевају. Убиј и мучи, не штеди, буди изнад њих“.

У Књизи закона објављује се ново-старо египатско божанство Хорус, у чије име демон Ајваз поручује: „Својом соколовом главом кљуцам Христове очи док виси на Крсту. Хорус даје и предлоге шта да му принесу на жртву: Најбоља крв јесте лунина, месечна. Онда свежа крв детета, или капајућа из небеске заједнице, онда она од непријатеља, онда од свештеника или верника, на крају од неке животиње, било које“.[11]

Алистер Кроули, Велика Звер 666, је пророк Новог доба, сматра Френсис Кинг (Francis King) у свом огледу Магија – западна традиција.[12] Ево како Кинг сажима Кроулијево учење:

  1. Кроули је оснивач нове, долазеће религије „кроулијанизма“, пророк „еона Хоруса“, које приближно одговара добу Акваријуса у астрологији. Будизам, хришћанство и ислам се жигошу као религије ропских богова.
  2. Две су основне доктрине нове религије: „Сваки човек и жена је звезда“, и „Ради што год ти је воља – то је сав закон.“ Изгледа да је Ајваз – или Кроулијева подсвест – првом изреком желео да каже да је свака људска душа („звезда“) јединствено биће које има право на сопствени развитак. Друга је значила: „Пронађи начин живота који је у складу са твојим најдубљим жељама – и проживи га у потпуности“.
  3. Нова религија је јеванђеље за „краљевске људе“, „малобројне и скривене, који ће владати мноштвом“; што се оних не-краљевских тиче, „робови ће служити“.

Нечастиви је тада Кроулију улио у главу мисао да Liber legis треба да промени и преобрази свет. Прво издање Књиге закона појавило се девет месеци пре избијања Балканског рата, који је сломио Блиски исток; друго издање девет месеци пре Првог светског рата, који је сломио Запад; треће издање девет месеци пре избијања Кинеско-јапанског рата који је сломио Далеки исток; четврто издање је мало „поранило“ – изашло је у децембру 1937, осамнаест месеци пред Други светски рат. Свет се ради иницијације у Ново доба Хоруса и водолије мора купати у крви.

После Књиге закона, 1909. године, Кроули је са својим хомосексуалним пратиоцем, Виктором Нојбургом (Victor Neuburg), кренуо да лута по Сахари. Љубавника је водио на златном поводцу. У пустињи је нацртао магијски круг, а затим је демон Хоронзон, „чувар бездана“, проговорио из њега. Демон му је рекао да он „прождире име Светог Духа“ и да се њих двојица баве „прљавим чаробњаштвом“. После овог огледа Нојбург је потпуно полудео, док је Кроули остао на ногама верујући да је победио Хоронзона.

Кроули је наставио да шири своје сатанистичко учење, па се 1912. године у Берлину срео са Немцем Теодором Ројсом (Theodor Reuss), који је био на челу немачке секте Ред источног храма (Ordo Templi Orientis), познате по магији и сексуалним оргијама. Кроули је у Берлину инициран у ОТО, а затим је стао на чело енглеског огранка секте, који је добио назив „Мистерија Мистика Максима“, а Алистер као вођа организације титулу „Краља Ирске, Ајоне и Британије у храму Гносиса“. Од тада је користио магијско име Бафомет.[13]

Целог живота Алистер Кроули је био ватрени поклоник германске „надљудске“ расе,па је време Првог светског рата провео у САД као новинар и писао издајничке чланке против своје британске отаџбине, критикујући њене ратне циљеве. Пошто се рат завршио, Кроули је помоћу Ји Ђинга дошао до закључка да треба да оснује опатију Телима (на грчком значи „Воља“), а све по угледу на француског ренесансног писца и распопа Франсоа Раблеа  (François Rabelais, 1490-1553). Све је то било у складу са животном девизом Раблеовог јунака Пантагруела који је говорио: „Чини своју вољу, и нека ти то буде једини закон“.

Да би изразио своју необуздану Вољу, Алистер се са својим залуђеним следбеницима оба пола 1920. године настанио у месту Чефалу на Сицилији, где је основао „Опатију Телима“. Ту су обављали ритуале пентаграма и гностичке мисе, али су најчешће оргијали упражњавајући сексуалну магију. Нису престали ни када је умрла мала Ана Леа, Алистерова ћерка. После смрти песника Раула Лавдеја (Raoul Loveday), који је био присиљен да демонима жртвује мачку и затим попије њену крв, и после писања његове удовице Бети Меј  (Betty May) у британској штампи о сатанистичким оргијама и свим изопаченостима Кроулијеве дружине, окултна опатија је почела да се распада.

Сицилијанске власти су протерале Кроулија 1923. године и он поново креће да „мисионари“ по Европи. У Немачкој је имао снажно упориште, па је онде основао два магијска друштва – Сатурнус и Гносис. У Немачкој је нашао и „скерлетну жену“ (Вавилонску блудницу из Јовановог Откривења) – Марту, која је лично уручила Књигу закона будућем фиреру Адолфу Хитлеру. Кроули је богохулно парафразирао једну мисао из Светог Писма када је рекао: „Пре него што је Хитлер био – ја јесам“.

Алистер Кроули је био не само масон највишег, 33. ступња, већ је имао и ступњеве у надмасонским ритуалима, као што је Мемфис Мицраим. Уз то је био и високи достојанственик Мартинистичког реда и „патријарх“ Гностичке цркве. Са немачком окултном браћом Теодором Ројсом (Reus) и Карлом Келнером (Karl Kelner), старешинама реда источних темплара, ширио је по Немачкој паклене доктрине и припремао долазак нацизма и Трећег рајха.

Херман Раушнинг (Hermann Rauschning), Хитлеров гаулајтер, који га је напустио и средином тридесетих година побегао на Запад, почетком тридесетих је објавио веома значајну књигу о фиреру, Моји поверљиви разговори. У књизи је показао праву природу окултног медијума и немачког „месије“. Читав низ Хитлерових изјава и мисли као да је дословно преузет из Кроулијеве Књиге закона. Ево неких издвојених мисли и реченица:

–    Таблице са Синајске Горе нису дејствене.

  • Савест је јеврејска измишљотина, нешто слично обрезивању, скраћењу људске суштине.
  • Наступа нова епоха магијског тумачења света, тумачења помоћу воље, а не помоћу знања.
  • Нема истине ни у моралном, ни у научном смислу.
  • Сва дела имају смисао, па и злочин.
  • Израз `злочин` произилази из једног преживелог света.
  • Постоји само позитивна и негативна делатност. Сваки злочин у старом значењу речи је неупоредиво вреднији од грађанске непокретности.
  • Не уздајмо се у дух и савест него само у инстинкте. Ми морамо опет постати примитивни.
  • Ја укидам догму о спасењу човека кроз патњу и смрт божанског Спаситеља, и постављам нову догму о искупљењу човека кроз живот и акцију новог вође – законодавца, који ослобађа масе од терета слободе.
  • Да, човек је нешто што треба надмашити. Ниче је то наслутио на свој начин. Он је већ гледао надчовека као нову биолошку врсту. Међутим, код њега је та ствар још недоречена. Човек је Бог будућности. (…) Онај ко у националсоцијализму гледа само политички покрет, тај не зна готово ништа о њему. Националсоцијализам је више него религија, то је воља за стварањем надчовека“.[14]

Упоредимо све ово са Кроулијевом богохулном пародијом Христове беседе на гори. „Нема Бога осим човека. Он има право да живи по сопственим законима. Да живи како жели и где жели. Има право да умре како хоће. И да убије оне који га ограниче у овим правима“. (Књига закона)

Велики маг, Кроули је целог живота покушавао да утиче на политику и политичаре. Упознао се и сретао са масонском братијом, међу којима је био и Лав Троцки (Лев Дави́дович Тро́цкий), те са фашистичким дучеом Бенитом Мусолинијем. Кроули је Лењину послао своју Књигу закона. По једној верзији, управо је Велика звер 666 био тај који је британском премијеру Винстону Черчилу (Winston Churchil) показао славни знак V – victoria (победа), који, према магијској литератури Кроулијеве Златне зоре, представља знак сатане. А на омоту култног албума „Клуб усамљених срца наредника Пепера“ (Sgt Pepper`s Lonely Hearts Club Band), који су славни Битлси снимили 26. маја 1967. године, поред неколико најзначајнијих сатаниста новог доба истиче се портрет Алистера Кроулија.

АДАМ ВАЈСХАУПТ, ПЛАТОН, ИЛУМИНАТИ И “ОЖИВЉАВАЊЕ” СТАРОГРЧКИХ БОЖАНСТАВА

Адам Вајсхаупт је 1. маја 1776. године на оснивачки састанак друштва илумината донео Платонову Државу. Овај славни спис је, према Вајсхауптовој замисли, требало да буде идеолошки програм илуминатске завере, који ће временом „оживети“ Платонова божанства. Платон је сматрао да државу могу да воде само најспособнији људи, а за њега су то били философи. Вајсхаупт је себе и своју дружину сматрао философима.

У књизи Предавања о античкој философији, Менли П. Хол, један од најбољих познавалаца езотерије и масон највише иницијације, пише: „Пре сто година[15] било је предвиђања да ће се у току неколико наредних векова људи вратити боговима Платона и Аристотела. …Сви ми жељно ишчекујемо тај племенити дан, када ће богови философије завладати светом“.[16]

У светлу ових сазнања, оба светска рата представљала су успешан пуч „богова философије“, које су чаробњаци, као што су били Медерс и Кроули, и медијуми, као што је био Хитлер, ослободили из окултног брлога. Показало се да их само јака вера у Јагње, које је Пут, Истина и Живот, може поново оковати и прогнати у земљу Недођију.

 

[1] James Frazer, The Gol­den Bo­ugh, III edition, 1922.

[2] Keith Thomas, Re­li­gi­on and the Dec­li­ne of Ma­gic, Cam­brid­ge, 1971.

[3] Што на грчком значи „Троструко највећи Хермес“.

[4] Дела апостолска 17, 34.

[5] Градац, часопис за књижевност, Чачак, тематски број «Магија», април 1985, стр. 61

[6] Извор и почетак.

[7] Миро Главуртић, Сатана, Београд, 1978, стр. 266.  

[8] Знатижељном читаоцу препоручујем две изврсне књиге Радована Рабреновића, који је успешно приказао ову изузетно сложену доктрину: Радован Рабреновић,  Док сте ви спавали – Глобалистички пројекат тајне синархије, Бернар, Стари Бановци-Београд, 2011; Исти, Лов на човека – Магијска демонологија, Бернар, Стари Бановци-Београд, 2013.

[9] Миро Главуртић, Сатана, Београд, 1978, стр. 266-7.

[10] Joseph Car, The Twisted Cross, Shreveport, Louisiana, 1985, p. 11.

[11] Вл. Димитријевић, У лавиринтима таме – Православље и секте, књига четврта, Светигора-Цетиње, 1998, стр. 216-218.

[12] Магија, часопис Градац, Чачак, април 1985, стр. 65.

[13] Демонски јарац коме су се клањали темплари у 12. и 13. веку.

[14] Владимир Димитријевић, У лавиринтима таме, Православље и секте IV, Светигора-Цетиње, 1998, стр. 232.

[15] Тј. 1884. године.

[16] Manly Hall, Lectures on Ancient Philosophy, Los Angeles, 1984, p. 383.

Драган Р. Млађеновић

ИЗВОР: Центар академске речи

Актуелно

Црномагијски симболи као обележје бољшевичке револиције (видео)

Зашто је стари магијски симбол постао обележје револуција? У име чега су убијени милиони људи? …

Кратак поглед на змију и штап – симбол медицине

Змија се постојано везује и за штап, веома стару – и вероватно најстилизованију – варијанту …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *