Раднику у Србији је још само роштиљ остао

ДЕСЕТИНЕ хиљада радника у свету маршираће и овог 1. маја на протестима због резања државних буџета, сиромаштва, лоших услова рада… Искористиће моменат и један слободан дан да скрену пажњу на свој положај. У Србији ће се, међутим, празник рада, уз два нерадна дана, углавном обележити роштиљањем на излетиштима. Као да ојађеном српском раднику смрвљеном транзицијом не фали ама баш ништа. Нико ни да дигне глас. Ни обесправљени радници, који месецима чекају неисплаћене зараде, ни армија незапослених, што годинама чека посао.

Синдикална борба у тренутку када и просветари прекидају вишемесечни бунт подвијених репова чини се марионетском и безвредном. А намеће се питање, има ли Дан рада уопште икаквог смисла празновати, заливати пивом на најближем излетишту, ове 2015. године, с обзиром на “кроки” данашњег српског радника, који нема пара ни за поштен ручак.

По мишљењу др Наде Новаковић, научног сарадника, Института друштвених наука у Београду, данас радници немају разлога за славље. Требало би, сматра, да се врате смислу овог празника – борби за основна економска и социјална права из рада.

– Прослава Првог маја у последњих неколико деценија је доживела промене, од првомајског уранка, трпезе на којој су се нашли печени прасићи и јагњићи, стигло се до беде и сиромаштва већине мануелног радништва и становништва – сматра Новаковићева. – Основни облик понашања тог дана је, макар у свету, да радници, али и средњи слојеви и сви најамници који живе од свог рада, покажу отпор, гнев, солидарност са колегама, против укидања већ достигнутих економских и социјалних права. У развијеном свету раднике предводе јаки синдикати и солидарни нови грађански покрети. Код нас су они бројни, недемократски организовани, жељни власти, али без моћи да обаве најважнију улогу – заштите раднике од губитка посла, незапослености и беде! Поједини лидери су скоро две деценије на водећим местима и “блиски” власти.

Први мај је у Србији изгубио свој изворни смисао, као међународни празник рада, подсећање на америчке раднике који су 1886. штрајковали и тражили осмочасовно радно време. Од 1989. године слави се као међународни дан борбе за радничка права. Још 1890. године за та права демонстрирали су радници Загреба, Београда, Новог Сада… Новаковићева напомиње да је, после Другог светског рата, овај датум обележаван свечано, али се данас, погрешно или намерно, помиње као “комунистички”. Наравно, капиталистима ових и других простора никада није одговарало да се слави тај празник.

– У Србији и осталим републикама друге Југославије тога дана славиле су се радне победе, свечано отварале нове фабрике, обични радници на уранцима су прослављали “свој” празник. Власт је то још више наглашавала, јер је “на власти” била радничка класа – објашњава Новаковићева. – Традиција прославе 1. маја је обогаћена правим гозбама, што је била и “потврда” успешног развоја и завидног животног стандарда. Након ратног распада земље, уласка у транзицију и промене друштвене структуре све је мање било правих разлога за славље. Радници су постали највећи губитници, маргинализовани и углавном сиромашни људи. Данас, после 120 година борбе за своја права, радници Србије су на почетку борбе.

Наша саговорница истиче да се модерни синдикати најмоћнијих чланица ЕУ и света боре против експлоатације радника свих квалификација, против намера и потеза власти да умање социјална давања, захтевају сигурност запослења и ефикаснију државну администрацију.

– У Србији су синдикати и штрајкачи прешли велики круг, од радничких, преко “државних” до оних који данас прижељкују сопствену трансформацију у политичку партију – каже др Нада Новаковић. – То је пут од неразвијеног капитализма, преко самоуправног социјализма до синдиката у “транзицији”.

Овај процес је у Србији, погрешно и (не)намерно сведен на приватизацију друштвене својине. Она прикрива и чињеницу да су радним, социјалним законодавством и мерама власти, законима, уредбама и агенцијама радницима одузета права која су истакле њихове колеге пре више од једног века.

– Ко данас уопште помиње, штити, озакоњује или штрајкује у било које доба године за осмочасовно радно време – пита се Новаковићева. – Такве пароле уопште нема, јер реалност је још суровија. Нормално је, подразумева се, да у време масовне незапослености и сиромаштва чак и запослених радника, људи пристају, хтели то или не, на “бескрајан” радни дан. То је борба за опстанак, у којој профит одлази домаћим и страним капиталистима – “предузетницима”.

Првомајски протест синдиката у центру Београда

Професор Дарко Маринковић сматра да су српски радници и те како свесни ситуације у којој се налазе и сумња да ће знатан број њих и имати новца за роштиљање на уранку.

– Кључни ресурс сваке земље је људски кадар и озбиљне земље су управо то уврстиле у своје стратегије, док се код нас најмање важности, очигледним односом према томе, придаје образовању – каже проф Маринковић. – Не само образовање радника, већ и образовање и знање самих синдиката је од пресудне важности за успех. Сваки посао тражи знање, па и синдикални. Чињеница је да су синдикати слаби и да је друштвена моћ слаба.

Професор сматра да је неопходно променити радно законодавство и коначно решити питање репрезентативности синдиката.

РЕЗУЛТАТИ

САВ друштвени капитал продат је у бесцење – за око 2,7 милијарди евра, из земље је илегално изнето више од 50 милијарди евра, а због приватизације у последњих 15 година без посла је остало милион људи – сумира др Новаковић. – Незапослено је око милион грађана. Армија младих, образованих и даље напушта Србију.

 

Б. ЦАРАНОВИЋ – З. РАДОВИЋ, Новости