У њему више немамо колање информација него колање дезинформација, а Њујорк тајмс и Вашингтон пост су перјаница тог процеса
Можда Њујорк тајмс и Вашингтон пост остварују пристојан профит од претплате и реклама, али ће им отказивање само једног претплатника озбиљно нарушити репутацију „најугледнијих америчких дневних листова“. Само дан пошто је амерички председник Доналд Трамп наговестио такав развој догађаја, Бела кућа је саопштила да неће обновити претплату на Њујорк тајмс и Вашингтон пост.
Сукоб између Трампа и либералне штампе у Америци од почетка нема никакву основу за фер комуникацију и то је сукоб у коме не постоје мостови, каже за Спутњик социолог др Слободан Рељић, бивши главни и одговорни уредник НИН-а. Њујорк тајмс и Вашингтон пост нападали су и нападаће Трампа шта год да он уради, сматра Рељић и додаје да је одлуком да не обнови претплату на та два листа председник САД показао да је као и обично – практичан.
ОРУЖЈЕ „ДУБОКЕ ДРЖАВЕ“
Тако је амерички председник показао и да Њујорк тајмс и Вашингтон пост могу да „пишу то што пишу о њему“ и да наставе тако да пишу, а да не морају да долазе у Белу кућу и у том смислу, тај његов потез је потпуно нормалан, сматра бивши главни и одговорни уредник НИН-а. Вероватно, ни Њујорк тајмсу ни Вашингтон посту отворени сукоб са Белом кућом неће донети неку лошу ствар, јер ће они сада моћи да легитимишу то своје право да наставе да раде као што су радили и до сада, додаје Рељић.
Најновији догађаји могу се тумачити и као наставак сукоба Трампа и „дубоке државе“, јер су Њујорк тајмс и Вашингтон пост њено оружје, истиче Рељић, а писање два најугледнија америчка дневна листа о председнику САД описује речима – „сваки дан нова конструкција у којој чињенице не играју никакву улогу“.
„То одавно нису медији чије писање није саставни део неке фаланге која се бори за нешто. То слободни медији нису бар пола века и кад су дошли у сукоб са Трампом, стали су на страну дубоке државе. Као што су у сукобу код нас били на страни Алије Изетбеговића против Милошевића, тако је и данас у Америци“, објашњава Рељић.
УНАПРЕД НАПИСАНИ ТЕКСТОВИ
Према његовим речима, данас имамо „нови светски дезинформативни поредак“, у коме више немамо колање информација него колање дезинформација, а Њујорк тајмс и Вашингтон пост су перјаница тог процеса. Сâм Трамп је најочитији пример њиховог рада у последњих барем четврт века, сматра Рељић.
У њиховом односу према човеку који се налази на једном од најважнијих места на свету и на најистакнутијем положају у САД, не поштују се никакви кодекси ни правила понашања слободне штампе, истиче Рељић. У том односу нема ничега чиме се до сада „огртало слободно новинарство“ и ту је реч о отвореном сукобу са Трампом и његовим „нападањем сваки дан, у сваком погледу“, наглашава бивши главни уредник НИН-а.
„Једно време, док нису дошли код нас, мислили смо да извештавају о неким догађањима на терену, иако је општепознато како су извештавали из Вијетнама и какве су биле њихове приче о Совјетском Савезу. Дакле, ту нема никаквих нијанси, то је све било унапред одређено. Кад су долазили код нас, ми смо видели да они овде долазе са написаним текстовима и немају они овде шта да чују што би могло да промени њихово мишљење“, наглашава Рељић.
ТАЈМС И ПОСТ – КОМУНИСТИЧКА ПРОПАГАНДА
Међутим, писање Њујорк тајмса и Вашингтон поста имало је привид поштовања новинарских стандарда, зато што смо у Источном блоку имали огољено непоштовање професионалних кодекса и правила. „Сад су они дошли у то стање, исти су као некадашњи медији на Истоку и више немају обзир ни према чему“, сматра Рељић.
Он истиче да се Њујорк тајмс и Вашингтон пост баве „ширењем дезинформација“ и то више и не прикривају, а кампања против Трампа је најочитији пример тог процеса, јер је он њихов председник. И против руског председника Владимира Путина воде кампању без икаквих чињеница као и против Трампа, „али то је и логично, јер су то увек радили против онога ко седи у Кремљу“.
Њујорк тајмс и Вашингтон пост контролише оно што се зове „наддржава“, односно људи који су „изнад парламента“, а некад најугледнији амерички листови више и не говоре о слободи штампе, каже бивши главни уредник НИН-а. Рељић закључује да више нема потребе да новинари Њујорк тајмса и Вашингтон поста долазе у Белу кућу, иако је у новинарству важно бити на лицу места, јер све (дез)информације које добијају о Белој кући, добијају подземним каналима од „наддржаве“.
Аутор Владимир Судар
Извор Спутњик, 23. октобар 2019.
Никада нисам разумео одакле људи црпу помисао да медији могу или треба да буду поштени, објективни, непристрасни? Вероватно две највеће преваре модерног света су идеал поштених медија и идеал демократије као најбољег облика државног уређења.
Ideali se teško postižu a kada se nešto od ideala postigne – ne traje dugo. Ja podržavam svaki
pokušaj i napor ka idealnome – ali se u životu mirim sa svim onim što nije idealno ali što je
na neki način prihvatljivo i korisno za narod i državu. Međutim danas nema ničega što bi se moglo
bar u nekoj zemlji okarakterisati kao stoposto korisno za narod i državu. Porodica kao osnov države i
država kao osnovna organizacija, ruše se neprekidno od francuske revolucije pa do danas , i to ide dalje.
Po mom shvatanju Tramp čini sve što može za dobro – za opšte (ne idealno) dobro u državi SAD.
Svedočimo napore podljudi ljudske rase da se taj i takav Tramp uništi. Neka mu je Bog u pomoći.
Mi Srbi treba da se vratimo Srpstvu-i da zaboravimo utapanje u druge zajednice gubeći svoj identitet.
Treba shvatiti da je Planeta danas GLOBALNO SELO – ali to ne znači da moramo srljati u vlastitu propast.
Ima li Srba – mnogo puta pitam se svakog dana. Utekoše Srbi od Srpstva u namjeri da se utope u neka
druga društva u kojima ima više šanse i novca za potrošački statut. Većinom to su labavi mediokriteti.
Za njima ne žalim, ali žalim za našim pozitivnim precima i žalim za budućnost onih naših potomaka koji
će opstati kao Srbi.
Da bi današnji Srbi bar nešto ostavili potomstvu – moraju zadržati u svojoj državi KIM i izaći na more.
Ja to stalno pišem – ali nažalost nema čitaoca . Evo pišem ponovo:
Pregovori sa Kosovarima moraju biti obustavljeni. Može se pregovarati sa državom Albanijom za razmjenu
teritorija onako kako sam ranije pisao , tj. Da Srbiji pripadne dio Albanije uz Crnu Goru do mora, te obala
od Bojane do rta Rodonit,zatim da granica ide od rta Rodonit ,uzduž zapadne strane puta Priština Drač,
preko vrhova brda(da ima geografski prirodni tok ) do Prizrena ili blizu,,možda do Junika,
a da Albaniji pripadne dio KIM južno od svih srpskih svetinja ( da u Srbiji ostaju Peć,Dečani, Gračanica,
Kosovo polje na kome je bila bitka), i da Albaniji pripadne dio (t.zv. preševske doline) naseljen većinskim
Alb.stanovništvom sve do Makedonije.
Tada bi Albanija imala velike realne i lako ostvarive mogućnosti za svoje zaokruženje
( ali samo u slučaju da nema konflikt sa Srbima, a u protivnom će nestati)
(Sada moram napomenuti da sam od marta 2019 god. u medijima -naišao na članke u kojima Milijana
Baletić predlaže već od 2012 godine veoma slične predloge onima do kojih sam ja samorazvojno došao…i
nadam se da u našem narodu ima dosta onih koji su obični Ljudi- i razumno možda dolaze do sličnih
ideja,milo bi mi bilo da takve ideje preovladaju većinom Srba.)
Kad bi Srbi imali izlaz na more, nije od važnosti put prema Grčkoj, bar ne onaj dio koji je naseljen Albancima.
Albanci na teritoriji koja bi pripala Srbiji i Srbi na teritoriji koja bi pripala Albaniji moraju biti preseljeni u
matične države uz naknadu za ostavljenu imovinu. O visini naknade imovine trebalo bi da odlučuje ista
komisija imenovana saglasno od Srbije i Albanije i uslovljena da svaki slučaj okonča u vrlo kratkom vremenu .
Izuzetaka od preseljenja nebi trebalo biti – jer bi inače dio problema ostao i nadalje iz razloga što su Albanci
neptilagodljivi za život, pogotovo ne sa Srbima,koji su takođe specifični.
Pored Gračanice trebalo bi izgraditi visok i dosta dug zid da bi se sprečili incidenti pojedinaca koje ne kontrolišu Vlade.
Prislino ,ali ekonomski obeštećeno preseljenje palo bi vrlo teško onima kojih se tiče, međutim to bi trebala biti
svjesna žrtva za dobro svojih budućih generacija. (Naši pretci su podnosili mnogo veća žrtvovanja uključujući i svoje živote).
Ova razmjena teritorija i preseljenja nebi bili dopušteni od strane država koje su inače zainteresovane za ovaj region.
Ali i za Albance i za Srbe ovakav način ostvarenja razmjene teritorija bio bi mnogostruko koristan. Mislim da dio Albanaca
shvata što bi time dobio Njihov Albanski narod. I što je vrlo važno – nebi više bio faktor u rukama velikih sila već bi
imao svoj vlastito željeni razvoj.
O navednom rješenju problema KIM – ne govori niko (osim Milijane), međutim ovo nije neostvarivo. Umni Albanci znaju da
je čitava Albanija na srpskoj zemlji i ako ima Božje pravde , ovakvo rješenje bi bilo pravedno i trajno.Mislim da bi
umni Albanci podržali ovo rješenje, ali me je strah da Srbi u današnjoj Srbiji imaju kontinentalni mentalitet i da im do
izlaza na more nije stalo.
Pojam mora im je turizam,plaža,gužva na plaži,kupanje i ništa više,te sve to uz novac mogu sebi omogućiti i
bez svog mora. Vrlo kratko reagovanje na kratke staze. Pored toga mnogi će reći i-nema razmjene jer Skadar
je ionako bio naš.
To znači nema pregovora,poništava se ideja,i sve nadalje ide kao do sada.
Tačno je da je Skadar nekda bio naš, ali sada tu živi drugi narod. I bez razmjene teritorija u koje bi bio uključen
i Skadar, bez te razmjene Skadar nikada neće biti naš.
Upotrebimo razum i dobru volju da ne naškodimo drugome, te će Bog dati da ni drugi ne naškode nama.
Nadam se da ce se ovo ostvariti kad tad, osim ako Srbi nestanu kao narod i kao Srbi.
Na tako dobijenoj obali trebali bi smo napraviti veliku transšipment kontejnersku luku i saobraćajnice od te luke do Mađarske .
Uz ovaj izlaz na more, reaktiviranje brodograđevne industrije na moru i u Beogradu, te uz zadržavanje kvalitetnog
poljoprivrednog zemljišta i slatkih voda u svojim nacionalnim rukama, imali bi smo pristojan život i budućnost za naše
familije.Poljoprivredno zemljište treba da bude zaštićeno i na istom bez obzira dali je vlasnik individualna osoba ili društvo
treba zabraniti bilo kakve izgradnje bilo kuća ili nečeg drugog.Takođe treba ograničiti porast i širenje velikih gradova,već
u istima treba dobro urediti postojeće stanje a priliv stanovništva usmjeriti na druge za to odabrane centre.
( U suštini broj stanova u jednom gradu morao bi biti ograničen prema mogućnostima zapošljavanja,tako da
svaki stan daje pravo na dva radna mjesta). Prekobrojni pretendenti na naseljenje u gradu koji nema više mogućnosti
za zapošljavanje – morali bi biti upućeni u drugi centar koji se izgrađuje na daljini 50 do 100 kilometara od već
postojećeg centra. (Prostor između bi trebao biti uotrebljen za proizvodnju hrane, a ako je za to nepogodan, onda za
druge djelatnosti.)Prostora još ima i za stanovanje i za izvor sretstava za život, ali nažalost čuje se od „ izabranih
i postavljenih rukovodilaca“ taj naš raspoloživi prostor treba popuniti afro-azijskim emigrantima. Divota, „veliki umovi“
predlažu “ pametna rješenja“ , zaista treba im se“ diviti“ i dati im medalju. Užas!!!UŽAAAS!!!!!….STRAŠNI UŽAS…!!!!!!!!!
i