ОД забрињавајуће статистике да 75 одсто студената жели да оде из земље, још драматичнији је последњи податак који каже да исто толико родитеља бољу будућност за своје дете види у иностранству. Свега 29 одсто мајки и 23 одсто очева жели да им деца остану у Србији.
Повећава се и број одраслих који би желели да спакују кофере и оду. Тако би више од половине мушкараца желело да се исели, а 42 одсто жена има исту такву намеру. Међу младима – 57 одсто девојака и 66 одсто младића би емигрирало.
Ово су подаци истраживања „Родни барометар“, ауторке Марине Благојевић Хагсон, са Института за криминолошка и социолошка истраживања.
Због кризе и полупразних џепова, број оних који желе да оду се не смањује. Међу пола милиона људи, који су за протекле две деценије напустили Србију, бар 50.000 су високообразовани стручњаци. Понајвише Америци, Канади, Енглеској и Немачкој поклонили смо око 6.000 доктора наука. На школовање свих њих, према проценама Владимира Гречића, сарадника Института за међународну политику и привреду, држава је потрошила чак 12 милијарди евра. Целокупно образовање једног доктора наука кошта око 250.000 евра.
НАЈБРОЈНИЈИ
ВЕРОВАТНО највећи „расадник“ стручњака који су купили карту у једном правцу јесте београдски Електротехнички факултет. Процењује се да је око 2.000 њихових дипломаца отишло у свет. – Само у Сан Франциску Удружење бивших студената ЕТФ броји око 900 чланова – каже Владета Марјановић, председник удружења и један од наших најуспешнијих људи у Америци. Он додаје и да би било добро када би матица имала боље везе и више користила знање и утицај људи који су отишли.
А колико је број од 6.000 доктора наука који су отишли у свет огроман, најбоље се мери подацима Републичког завода за статистику који кажу да у Србији годишње докторира од двоје-троје, па до четрдесет људи у једној области – електротехници, економији, физици…
Декан Економског факултета у Београду, проф. др Бранислав Боричић каже да дипломирани економисти, рецимо, обично иду зарад наставка школовања, на мастер студије, па се током годину дана многи предомисле и остану.
А међу онима који су отишли, ипак, има и повратника. Један од њих је др Бојан Радак, директор Института „Винча“. Он је деведесетих година, када и десетине његових колега из „Винче“, отишао у Енглеску, па у Америку, али је одлучио да се врати.
– Највише стручњака, и то старости између 35 и 40 година, отишло је деведесетих – прича Радак. – Одлучио сам да се вратим када сам схватио да то што имам у Србији не могу да нађем нигде другде. Тамо добијете неки нови квалитет живота, али изгубите оно што сте имали пре.
За многе емигранте, судећи према животу који живе, одлазак из Србије био је велика грешка.
Новости
@srbijadanas krajnje zalosno 🙁