Последњих дана су догађаји у банкарском систему Кипра постали светски медијски хит. Међутим, због нечега за многе новинаре најважније питање представља шта ће да ураде руски олигарси, који су своја „офшор“ гнезда у задње две деценије свијали баш на Кипру. Да за свој „офшор“ траже нове „мирне луке“? Да га врате у Русију? Да остану на Кипру и да се потруде да се прилагоде новим условима острвског живота? А у ствари – судбине руских олигарха и њиховог капитала у читавој тој причи нису ни на десетом месту.Постоје много озбиљнија питања – она, која су повезана са будућношћу светског банкарског система, који је већ јако дуго болестан. А догађаји на Кипру упућују на то да је он сада у ропцу…
Па – да кренемо од знакова смртне болести.
Знак први. Банкарски систем је коначно изгубио особине тржишне институције. То је јасно показала последња финансијска криза. Банке су показале своју потпуну неспособност за живот. Да нема подршке од стране државе, данас вероватно у земљама Запада не би у животу остала скоро ни једна банка, јер би се све оне потпуно изгубиле због тога, што би се нашле у банкроту. У јеку финансијске кризе у САД и Западној Европи почело је пумпање државног новца у банке тако што су отупљиване сумњиве активе и активе – „ђубре“, а стицано је и учешће у оснивачким капиталима, давани су најразличитији стабилизациони кредити. Само у САД у оквиру низа спасилачких државних програма у банкарски сектор је упумпано скоро 2 билиона долара који су узети од пореских обвезника. Фактички – то је била национализација најкрупнијих депозитно-кредитних организација САД, у највећој мери – банака са Волстрита. Ништа мање није упечатљива била ни национализација банака у Великој Британији.
Истина, национализација која је извршена на Западу није била стратешка. То су, тако рећи, тактичке национализације. Држава је после 2010.године тихо почела да се повлачи из банкарског сектора, а данас се приватни капитал вратио углавном на полазне позиције из 2007. – 2008.године. Тактичке национализације ове врсте на Западу се још називају „банкарски социјализам“.
Пореског обвезника навикавају на мисао да је он једноставно обавезан да спасава најкрупније банке. Свима је позната крилатица «TooBigToDie» – „Превише је велика да би нестала!“ А ради се о банкарским гигантима са Волстрита и лондонског Ситија. Истовремено уз постојање економског либерализма „банкарски социјализам“ изгледа превише изазовно и изазива протесте 99% људи који сачињавају друштво.
Знак други. Више векова су лихвари у различитим земљама лобирали за законе о банкарској тајни. Та тајна је увек сматрана за камен-темељац западне демократије и новчано-кредитних система капитализма. Данас институција банкарске тајне нестаје. Новчани регулатори САД (у првом реду Комисија за папире од вредности и берзе) заједно са надлештвима као што су министарство правде и пореска служба САД пре неколико година су почели „опсаду“ Швајцарске, а тачније њених банака које су увек важиле за „непробојну“ банкарску баријеру. Опсада се сводила на захтев да се да информација о америчким физичким и правним лицима који су се склањали од плаћања пореза благајни САД, и трајала је око три године. Швајцарци су се предали. Институција банкарске тајне у тој европској офшор-републици се растурила. Тај успех је властима САД дао крила. Од 1.јануара 2013.године је ступио на снагу комплетан амерички закон о опорезивању страних рачуна (Foreign Account Tax Compliance Act – FATCA). Тим законом Америка фактички захтева да банке читавог света постану агенти пореске службе САД-а. Он представља покушај да САД организују директан административни диктат над банкама и финансијским институцијама читавог света. Природно је да, уколико тај покушај успе, банкарска тајна потпуно престаје да постоји.
Знак трећи. Банке као кредитне институције су престале да буду доходовне. Ради се чак не о кризама, већ о периодима такозваног нормалног економског развоја. Узрок је једноставан. После завршетка последње финансијске кризе највеће централне банке – Федерални систем резерви САД, Европска централна банка, Енглеска банка, Банка Јапана – сви су своје ковнице укључили на пуну снагу. Некада је то сматрано за криминал, а сада се то назива лепим и добро смишљеним термином „количинско ублажавање“. Новац је доступнији и јефтинији. Како и да не буде јефтин, када се обрачунске ставке Банке Јапана и ФРС приближавају нули (на нивоу 0,25% камате)? Уз такво обиље робе која се назива „новац“ камате на кредите комерцијалних банака су ниске. Добит од кредитних операција банака је ефемерна. Банке се од обичних депозитно-кредитних институција претварају у организације којима се чак и назив тешко може дати. Оне почињу да играју улогу неких транзитно-деоних пунктова преко којих се „производи“ ковница усмеравају у различите делове света ради сакупљања правих актива. Ради се, пре свега, о тајним операцијама ФРС из 2007-2010.године. ФРС је тада највећим америчким и страним банкама одобрио кредите у укупном износу од 16 билиона долара. То су подаци ревизијске провере који су објављени у лето 2011.године. При том се те кредитне операције нису нашле у билансу ФРС. Осим тога, кредити страним банкама су одобравани без договора са Конгресом САД, како то захтева америчко законодавство. Најзад, ни један цент дуга по тим кредитима у тренутку када је вршена ревизија није био враћен. Највероватније је да ти дугови до данашњег дана постоје само као дугови. Судећи по свему астрономски износи новца су слати у различите делове света ради куповине актива које су нагло јако појефтиниле, а у интересу главних акционара ФРС – Рокфелера и Ротшилда. Те операције ФРС и највећих светских банака подсећају на „пир у време куге“. И тако – те банке нису успеле да се врате у нормално корито депозитно-кредитних операција.
Знак четврти. Најновији догађаји у банкарском систему Кипра завршавају слику смртне болести. Светски банкстери (тако су почели да називају банкаре који све више подсећају на гангстере) су постали бахати до највеће мере. Не ограничавајући себе „предрасудама“ у које спадају национални закони и међународно право они су своје шапе утрпали у џепове својих клијената. Са правне тачке – увођење „пореза“ на депозите у банци представља посезање на приватну својину клијената. На ону исту приватну својину у чију„светост“ се одувек заклињу.Не ради се о порезу на приход од депозита (такви порези се убирају у многим земљама) већ баш о конфисковању дела новца који у 100% износу припада клијентима – према депозитним уговорима. Команда о тој конфискацији је стигла из некаквих неразумљивих структура Европске уније, али такво наређење су могли да дају само највећи банкстери.
Наређење о конфисковању депозита на Кипру нас подсећа на нешто. На пример, на „продразвјорстку“ коју су бољшевици спроводили у време грађанског рата у Русији. Или на указ Ф.Рузвелта из 1933.године о предаји злата држави које поседују сва физичка и правна лица, у року од месец дана. Тако да се фактички овде ради о банкарском бољшевизму. Једну страну таквог банкарског бољшевизма представља богата финансијска докапитализација банкарских структура помоћу државног новца , а другу страну – конфисковање депозита. За сада на Кипру. Али – Кипар представља само пробни балон.
Поверење у банкарске институције у свету стрмоглаво опада. Нико добровољно не жели да има посла са банкстерима. Да ли то значи крај банкарског система уопште? Нисам сигуран. Јер људи могу да ступају у односе са банкама не само добровољно, већ и принудом. Превише је знакова варварског бољшевизма у понашању садашњих банкстера. То ме подсећа на рад познатог немачког економисте и социјалисте Рудолфа Гилфердинга „Финансијски капитал“ који је написан пре више од једног века. Гилфердинг је величао организаторску улогу банкара и писао је да ће доћи време када ће у свету, захваљујући банкама, да настане „организовани капитализам“, који ће се, како је то схватао Гилфердинг, по мало чему разликовати од социјализма. Гилфердингов социјализам је подсећао на онај социјализам о коме је сањао Лав Троцки- Бронштајн. Логорски социјализам. Постоје јаке основе да се сматра да су банкстери на брзину предузели кардинално престројавање светског банкарског система јер то захтева нови светски поредак. Нови светски поредак који ће се моћи назвати „организовани капитализам“. Или „логорски капитализам“. Сасвим је све једно.
P.S. Касно увече 19. марта објављено је да је парламент Кипра одбацио нацрт закона о „опорезивању“ банкарских дефицита. Међутим, сам проблем неизбежних кардиналних промена у светском банкарском систему остаје. Највероватније је да ће се покушаји увођења неког другог сличног „пореза“ поновити. Можда не на Кипру, већ у некој другој земљи. Оно што је чињеница – то је да је пробни балон у ваздуху…
Уосталом, пар речи о самим депозитима. Захваљујући њима, банкари вековима формирају „енергетску“ базу својих банака. Новац се довлачи захваљујући постојању камата које добијају они, који улажу новац. Данас тој пракси, судећи по свему, долази крај. На пример, највеће швајцарске банке су од прошле године прешле на наплату провизије клијентима који држе средства на депозитним рачунима. Њих немају разлога да не следе и банкари других земаља. Таква провизија такође представља својеврстан порез, са том разликом, што он не иде држави, већ приватној структури (депозитно-кредитној организацији) која поседује одговарајућа овлашћења (лиценцу) од државе.
Тако да, без обзира на то како ће се ствари даље одвијати на Кипру – светски банкарски систем свакако очекују озбиљни потреси и неминовна трансформација.
Валентин КАТАСОНОВ | 20.03.2013
Фонд Стратешке Културе
