Са Лазом камиказом до самог дна

Срби су данас најсиромашнији народ Европе, а издржавају најскупљу државу на континенту. Нови министар финансија Лазар Крстић спрема „пројекат“ којим ће још више задужити опљачкани народ. За своје умоболне идеје спреман је да заложи и државу, па се сетио „епохалне“ идеје, да продаје државне обвезнице. Његов наум да опорезује најбогатије, завршиће се овако: богаташи ће тај губитак надокнадити тако што ће смањити ионако бедне плате радницима, или ће повећати број оних који раде „на црно“. Укратко, црно нам се и пише.

Бомбастично најављиван као „чудо од детета“ и „генијалац“ нови министар Лазар Крстић је у својим првим наступима показао осредње познавање материје којом би требао да се бави, јер је најавио уопштене мере које ништа конкретно не значе. Србија ће, по њему, из кризе да се извуче комбинацијом штедње и нових задуживања, а то би исто могао да препоручи и сваки неписмени грађанин који још није ни чуо за Јејл, а још мање на њему студирао.

Конкретно, Крстић је до сада предложио само повећавање пореза за најбогатије грађане Србије, што је чиста демагогија, будући да су они заиста богати милошћу властодржаца које финансирају, и не плаћају порез. Бар не у Србији.
По званичним статистичким подацима, само око 100.000 грађана Србије има просечне месечне приходе од 900 или више евра, тако да порез који они плаћају не учествује значајно у пуњењу републичког буџета. Досадашњим прописима, приходе су били дужни да пријаве само они грађани који су у последњој години зарадили најмање 2,067 милиона динара, што на месечном нивоу износи 172.290 динара, а њима је разрезиван додатни порез од 10 до 15 одсто, у зависности од висине примања.

Спуштање ове границе или повећавање пореске стопе неће битније допринети пуњењу републичког буџета, али ће представљати додатно оптерећење за оне најсиромашније.

Јер, порез који плаћају најбогатији скоро искључиво потиче од пара зарађених на грбачи најсиромашнијих. Сада ће директор и власник неког предузећа, који је приморан да Крстићевим реформама плаћа увећану стопу пореза, новац надокнадити тако што ће, или смањити плате радницима које запошљава, или ће повећати број на црно запослених, за које не плаћа никакав порез нити доприносе. Сива економија је већ сада камен око врата српској привреди, јер годишње односи чак до трећине бруто домаћег производа, а Крстићевим умотворинама може још додатно да се повећа.

Нужно зло-сива економија

Најсиромашнији народ Европе издржава најскупљу државу на континенту, и ту треба нешто мењати, ако је садашњој власти уопште стало до промена. Од бруто зараде радника, одузима се 10 одсто пореза, затим 19,9 одсто на име доприноса на терет запосленог, а остатак радник носи кући као нето плату. Послодавац плаћа још 17,9 одсто доприноса држави на бруто плату запосленог, тако да ефективно оптерећење месечне плате износи чак 68 одсто, односно као у земљама које имају социјално благостање.

Од тих пара обичним грађанима се не враћа ништа, па смо и даље земља са најнижим пензијама и најгором социјалном политиком. Чак би и пооштравање фискалне дисциплине, за шта се залажу чланови владе, довело до даљег пада стандарда, јер скоро половина становника (тачније, преко 40 одсто) на неки начин зависи од црног тржишта: било да се на њему снабдева (јер за легално опорезовану робу нема пара), било да на њему послује.

Не треба заборавити да пет одсто становника званично има радно место, али не прима никакву плату. Њима треба додати и незапослене (званично скоро милион особа, незванично бар двоструко више), као и оне који примају плату или пензију у висини која није довољна да задовољи ни њихове најелементарније потребе.

Постојање црног тржишта и сиве економије тако се намеће као нужно зло, јер без њих половина људи у Србији не би уопште преживела.

Нужно зло, помоћу кога се до сада одржавао социјални мир, представљају и јавна предузећа и администрација у којима су се запошљавали многи који би, иначе, били на бироу рада. Проблем је, међутим, у томе што су ту ухлебљење првенствено налазили рођаци и партијски пријатељи властодржаца, тако да су и плате, сходно томе, биле далеко изнад просека у српској привреди.

Због тога су највећи губиташи имали највеће плате: у ЈАТ-у су оне биле 2,5 пута више од републичког просека, а у „Електропривреди Србије“ скоро два пута.

Два предузећа, „Железнице Србије“ и „Путеви Србије“ су заједно остварили дупло више губитака него сва остала јавна предузећа заједно, али то није утицало на изузетно висок ниво плата у „Путевима“, мада ни појединци у „Железници“ немају финансијских брига.

Према анализи Светске банке урађеној крајем октобра прошле године, сваки осми динар у Србији одлази на јавна предузећа. Предузеће „Електропривреда Србије“ је од 1999. до 2011. из буџета добило 31.741.564.913 динара, „Електромрежа Србије“ још 46.042.000 динара и то само у периоду 2010. до 2011. године, док су „Путеви“ у периоду од 1999. до 2011. потрошили преко четири милијарди динара…

Јавна предузећа су по процени Светске банке је (од 1999. до 2011.) годишње у просеку добијала преко 40 милијарди динара дотација из буџета, док су, међутим, у истом периоду сва министарства српске владе само за свој рад годишње додатно добила 77.954.117.561 динар!

Светска банка у поменутој анализи указује да, поред директних субвенција, јавна предузећа и индиректно из буџета добијају новчана средства. На име индиректних субвенција одобри се годишње још 1,6 одсто бруто домаћег производа, што је око 477 милиона евра. Само у току 2011. године повезивање радног стажа у овим фирмама порески обвезници платили су око 184 милиона евра. Уз све то долазе и неизмирени дугови која ова предузећа имају према добављачима, али и држави и који ће на крају такође бити плаћени из буџетских средстава.

Скуп државни апарат никако не значи и ефикасан државни апарат. Поменутих 3,73 милијарде евра, колико по Светској банци годишње укупно оде за потребе свих јавних предузећа и администрације, најмањим делом се троше у сврху побољшања животног стандарда огромне већине запослених у њима.

Просек плата у овим предузећима јесте уочљиво изнад онога у привреди, али њега поправљају плате руководилаца, док обични радници зарађују чак и испод просека. Тако је, на пример, у Београду просечна плата, по Заводу за статистику, око 350 евра, док многи факултетски образовани, који су запослени у градској управи а нису по вољи руководству, примају испод 300 евра месечно. У богатој Швајцарској становници ће 24. новембра на референдуму одлучивати да ли су за то да се за сва предузећа (како јавна тако и приватна) уведе законско ограничење по коме ће највиша плата од најмање бити већа максимално 12 пута. Нешто слично је потребно увести и у Србији, макар само у јавном сектору, али се уместо тога размишља о замрзавању плата чиме би биле замрзнуте и социјалне разлике: сити би и даље били сити, а већина запослених би и даље гладовала.

У државним предузећима и у јавном сектору у овом тренутку ради око 560 хиљада људи, што је трећина запосленог становништва. На њихово издржавање, међутим, одлази скоро половина целокупног републичког буџета, плус што велики број јавних предузећа има и сопствене приходе из којих се финансирају. Уместо отпуштања запослених (директор Уније послодаваца Србије Драгољуб Рајић тражи отказе за најмање 200 хиљада државних радника) или замрзавања њихових плата, много би корисније било прерасподелити новац који им се даје из буџета, и тако оне који су данас лоше плаћени, а који обављају највише послова у јавним предузећима и институцијама, вишим платама мотивисати да боље раде.

Узеће сиромашнима и даће богатима

Сви досадашњи креатори финансијске политике Србије од петооктобарског пуча до данас, на челу са вечитим Млађаном Динкићем (којима се сада придружио и наводни студент Јејла Лазар Крстић), спадају у поборнике неолиберализма који заговара минимум државних интервенција у привреди, а када су оне неизбежне новац се из буџета директно даје великим корпорацијама. Насупрот томе стоји кензијанска методологија на којој је почивао економски бум и социјални просперитет Запада после Другог светског рата.

У случајевима великих криза, као што је ова која потреса Србију и већи део света, економиста Кејнс је предлагао да се новац узме од власника крупног капитала, али и да се истима врати, али не директним субвенцијама (како се то данас чини), већ стварањем могућности да га они зараде, али на тај начин да запосле додатну радну снагу, што повећава потрошњу, па самим тим и буџетске приходе. У Србији се, међутим, поступа по оној легендарној Суперхиковој реченици: „Узети сиромашнима да би се дало богатима“.

Крстић је настављач ове сумануте политике, која нас је већ и до сада скупо коштала, а која ће нам наредне године из буџета извући још милијарду евра, само за плаћање камата на раније узете кредите. Од те исте своте могло је да се издржава око 150 хиљада запослених у јавном сектору, који ће новим планом штедње бити отпуштени. Уместо њима новац ће отићи страним банкарима.

Задужење века

Председник Агенције за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) Александар Милорадовић рекао је недавно како је од 2006. године за субвенције радних места из буџета издвојено 300 милиона евра који су, наводно, донели милијарду и по евра инвестиција. По Милорадовићу, просечна субвенција за једно отворено радно место износила је 4.800 евра (пример страни инвеститори), односно 4.700 евра (пример домаћи инвеститори).

Једна инвестиција се кроз порезе и доприносе враћала у просеку за 17 месеци, па се лако да израчунати да су просечне плате за овако запослене раднике биле на нивоу минималне загарантоване плате. Ово је лепша страна медаље, а постоји и она још гора. У Фабрику аутомобила у Крагујевцу држава је директно инвестирала преко пола милијарде евра, док је њена индиректна инвестиција још толика. Тих милијарду евра добијених од сиромашне Србије страни партнер, италијански Фијат, до дана данашњег није оправдан.

 

 Милан Маленовић

Таблоид