Шести октобар – дан Државне безбедности

Многи славни писци, од Казанове до Лоренса Дарела, радили су за своју земљу, дакле, по потреби су били и шпијуни. То је ваљда израз патриотизма, бити у мисији у име боље будућности. Или, тачније, имати тачку идентификације са постојећим режимом, радити за престиж своје земље. Увек сам се питао за кога ради наш ДБ? Да ли је педигре Озне и Удбе заувек одредио сензибилитет особља тајне службе? У којој мери је полувековна негативна селекција кадрова, коју је на ширем плану спроводио ДБ, погубно деловала и на саму Службу? Није ли најважнији задатак те институције очување менталитета који учвршћује сваку сатрапску структуру? И није ли све оно што се десило након убиства Зорана Ђинђића, укључујући и само убиство, дело ДБ-а? Јер, тек што су се након 5. октобра одшкринула врата према Европи, а већ су треском залупљена. И тако је остало до данас.

И не само да је остало, него је процес рестаурације режима, који је почетком деведесетих година прошлог века Србију одвео у ратове и катастрофе у потпуности спроведен и окончан владавином напредњака. Систем вредности је поремећен, постали смо у сваком погледу дно дна, шудре Европе, без икакве перспективе да се са тог дна померимо. Свакога дана грађани Србије су изложени погубној пропаганди медија који легализују лаж, корупцију и пљачку. Све је дозвољено у освајачком походу на здрав разум, на оно мало слободних медија, на све оне који се не мире са постојећим стањем.

Остварење погубне метаморфозе српског друштва омогућили су и припадници странака демократске оријентације на привременом раду код напредњака, међутим, колико сутра изместиће се тамо где буду власт, моћ и новац. Страначки предзнак само је маска испод које дише увек једно те исто лице. За то лице ради наш ДБ. Све је учињено да 5. октобар нестане из српског календара. Тај украдени дан чува се у црном фонду ДБ-а, највећег јавног предузећа Србије. И то је поражавајуће, то деморалише и ствара апатију код оне ћутеће већине, држи је у стању хибернације. Јер, када нема правне државе, угрожене су основне норме морала једног друштва. Код нас је држава та која највише крши Устав. Зато је могуће да председник са лажном дипломом након истека мандата остане у државној резиденцији, која му се за његове пензионерске потребе још и реновира. А приде добије синекуру у виду некаквог Националног савета за сарадњу са Кином и Русијом. То му је ваљда награда за то што се није мешао у свој посао током председничког мандата.

Наша прича није почела са Озном и Удбом. Пре њих је био пандур Јоса из Сумњивог лица. Читајте Нушића! Читајте Стерију! Читајте Домановића! Његова Данга је сатирична приповетка у којој грађани желе да буду жигосани, да им се на чело лупи печат (данга) као доказ моралне исправности и послушности властима. Част им је да буду јахани. Што их више јашу, углед им је већи. Потомци тих грађана су данашњи ботови, сав онај полусвет који никада није мислио својом главом, којим се тако лако манипулише. Свакодневица је превазишла Домановићеву алегорију. Шта ради Вулин, него дословно јаше генерале. Има ли већег понижења за Војску од чињенице да је такав лик министар одбране?

Ипак, нису вулини, бајатовићи, бојићи, бабићи и остале креатуре самородни. Дуга је генеза кварљивог људског материјала у Срба. У природи је сваке власти да злоупотребљава своју моћ. Међутим, зато постоје институције. Оне чувају демократски поредак. Није случајно први корак напредњачке власти био обесмислити и до краја уништити институције.

Шта нас чека уколико се овакво стање продужи?

Србија је већ две деценије прва на листи у региону по исељавању, углавном младих и образованих. Ускоро ћемо остати без лекара. Здравство ће колабирати. Увозићемо сумњиве прехрамбене производе. Неће бити пензија. Србија ће постати депонија у сваком погледу. То ће бити последице наше духовне и физичке капитулације. Бићемо Румунија из времена Чаушескуа.