Потреси на финансијским тржиштима, којима је започела нова 2016. година, успоравање привредног раста Кине, али и свих осталих земаља БРИКС, депрецијације њихових валута и рекордно ниске цене сировина, пре свега нафте и метала, дали су повода многим познатим и признатим стручњацима да најаве нову светску економску кризу (ако рачунамо да је она из 2008. године завршена).
Најчешће се може чути да је главни узрок те нове кризе – слабији него што је очекивано привредни раст Кине што се, између осталог, дешава због промене орјентације са раста заснованог на извозу на раст заснован на домаћој тражњи. Осим тога, наводе се и конфликти у свету, пад тражње за нафтом… Међутим, економиста Драгован Милићевић узроке за потенцијалну нову кризу види у дугу.
Враћање дугова – штампањем новца
“Светска криза је криза дугова. О њој се случајно или намерно не расправља посебно у овом тренутку из разних разлога. Само у ЕУ сво штампање новца и убацивање у систем се враћа преко сервисирања дуга. С друге стране и кредитна способност тражилаца се полако урушава тако да је сток кредита у земљама ЕУ у 2014. значајно пао у односу на две године раније (27,5 хиљада милијарди евра наспрам 21,7 у 2014. години). Без решење ове кризе све мере су узалудне. Ова криза ће дефинитивно бити узрокована енормним дуговима и неспремношћу за решавање тог проблема”, упозорава он.
Зачудо, од избијања светске кризе 2008. године, тачније од пропасти америчке инвестиционе банке Лиман брадрс, само до 2011. године међународни дуг се на глобалном нивоу смањивао. Овде се рачуна и дуг држава и приватни дуг. Од 2011. је настављено задуживање и то, чини се, још јаче него пре кризе када је надуваван тај огромни балон финансијских деривата, па је од 11,3 билиона долара (11,3 хиљаде милијарди) он скочио на 13,8 билиона на крају 2014. и како се процењује на 14,7 билиона на крају 2015. године, што значи да је нето дуг за само четири године порастао за 30 одсто.
Овде се говори о нето дугу, односно дугу који није покривен одговарајућом имовином. Када говоримо о бруто дуговима ситуација је још страшнија. Према анализи консултантске куће Меккинзи од краја 2007. до половине 2014. године бруто дуг је порастао за 57 билиона долара и достигао износ од близу 200 билиона долара. Уместо да се смањује, дуг се након највеће кризе још од Велике депресије 1929. године, непрестано повећава и то знатно брже од раста светског БДП-а тако да је достигао 286 одсто светског БДП-а.
Од краја 2007. године дуг држава је повећан за више од 25 билиона долара. Један део дуга настао је програмима спашавања компанија и банака у кризи, док је део дуга настао због рецесије. У најзадуженијим земаља, које су углавном истовремено и највеће економије, дуг је толико нарастао да ће бити потребне нове, нестандардне мере као што је распродаја државне имовине или једнократни порези на имовину.
На глобалном нивоу чак су и дугови домаћинстава порасли, мада су се домаћинства раздужила у земљама које су највише погођене хипотекарном кризом – САД, Великој Британији, Ирској и Шпанији. Међутим у земљама у развоју које није толико погодила светска економска криза, посебно на Далеком Истоку грађани су наставили да се задужују.
На крају, значајан удео у расту светског дуга припада Кини чији се дуг од 2007. године учетворостручио. Снажним и јефтиним кредитирањем привреде и грађевине, како би одговорила на кризу, кинеска држава је подигла укупан ниво дуга на чак 28 билиона долара.
У задуживању су предњачиле највеће земље САД, Велика Британија, Француска, Италија и Индија. С друге стране Немачка, Русија и Јапан су били нето зајмодавци у овом периоду. Кина и Бразил били су неутрални са становишта међународног дуга, али је код њих значајно растао унутрашњи дуг.
Без излаза из дужничке кризе
Према подацима британске организације “Јубилее дебт” која прати светски дуг, 24 земље се већ налазе у дужничкој кризи а међу њима су и Хрватска и Црна Гора, док се Србија налази у групи од 29 земаља са великим ризиком од уласка у кризу спољног дуга.
Свет, пре свега земље у развоју, је већ прошао кроз дужничку кризу 1980-их година када су падале цене сировина које су највећи извозни производи великог броја неразвијених земаља, а истовремено је амерички ФЕД повећао каматне стопе што је значио раст спољног дуга тих већ презадужених држава.
Слична ситуација се дешава и данас када сви најважнији метали уз нафту, али и неки прехрамбени производи, појефтињују а крајем прошле године имали смо по први пут након седам година повећање каматних стопа америчког ФЕД-а. Остаје питање да ли ће америчка централна банка наставити са тим и у овој години.
Како објашњава Милићевић у случају кризе, државе могу да примене неки од постојећих концепата. То су: монетарна политика јефтинијег новца и офанзивног кредитирања које треба да упумпа довољно обртног капитала у привреду на бази чега се покреће привреда, расте производња, расте тражња и следствено томе доходак. Други концепт је политика фискалних подстицаја привреди, смањење пореског оптерећења, раст фискалне потрошње која преко фискалног мултипликатора подстиче привредни раст и, на крају, политика доходака где кроз раст привреде, расту зараде, расте тражња и по принципу акцеларатора враћа се у привреду кроз већу тражњу и раст активности.
“На жалост ни једна од постојећих брзих мера у овом тренутку не може дати резултате. У монетарној сфери, после 2008. године, кључне развијене земље су примарном емисијом (тј. штампањем новца) упумпали енормну количину новца у систем, али криза реалног сектора и даље траје. Изузев САД (на бази концепта долара као резервне светске валуте) где је дошло до кракторочног, вирутелног, али дугорочно неодрживог нивоа раста у претходних пар година и где је новчана маса М2 увећана за 100 одсто за само пет година, и у земљама ЕУ која је тек пре годину дана кренула са убацивањем 1.100 милијарди евра у привреду, реалне стопе раста нису значајно повећане. Јапан који је преко 20 година у рецесији и дефлацији и поред великог повећања новчане масе и даље привредно стагнира (у 2014. новчана маса је увећана за 700 милијарди долара). Кина, такође, као највећа извозна економија света са стагнацијом извоза и изостанком високих стопа раста, од 2014. генерише генералну нестабилност светске економија, нарочито великих економских сила којима је Кина била значајно извозно тржиште”, објашњава Милићевић.
Кретање цена алуминијума од 1985-2015 (долара по тони)
Кретање цена бакра од 1985-2015 (долара по тони)
Кретање цена нафте од 1985-2015 године у доларима по барелу
Према речима Милићевића, други ограничавајући фактор је фискална политика. Гомилање фискалних дефицита у условима пада или стагнације привредне активности тера земље на додатна задуживања, иситискивање привреде са тржишта капитала, немогућност интервенција у стимулисање фискалне, а самим тим и укупне агреганте тражње.
“Још једно значајно ограничење јесте стагнација или реални пад зарада. У расподели новостворене вредности однос између рада и профита већ деценијама је на страни профита. У САД од 1995. до данас, реални раст најамнина је око три одсто, а профита око 75 одсто. Слична ситуације је и у другим земљама. Глобализација и на овај начин узима свој данак. Раст потрошње у досадашњем периоду је форсиран политиком понуде новца и кредита по мизерно ниском каматним стопама, чиме се стварао привид економског благостања и раста потрошње. Реултат је енормни раст задужености и кредитног стока. Унутрашња и спољна задуженост државе, привреде и становништва блокира сваки покушај оживљавања привредне активности. Многе земље сву новододату вредност усмеравају на сервисирање дугова”, указује овај економиста.
Задуживање се наставља
То показује и табела – однос БДП, новчане масе и укупних кредита највећих економских сила света. У ЕУ, однос кредита и БДП је такав да је укупан сток кредита 20 одсто већи од годишњег домаћег производа еврозоне. У Кини је готово изједначен, у Јапану је то готово 2,3 пута више. Индија, Русија и Мексико имају најмање учешће кредита, али су њихови проблеми на другој страни. Пад цена нафте ће Русију натерати на нова задуживања уколико жели да спречи даље проблеме у фискалној и монетаној политици.
Дугови се гомилају, а свет изгледа види излаз из кризе у креирању нових дугова. Да ли ће се у горњу границу ударити ове године остаје да се види.
Милош Обрадовић, Балкан магазин
