У главним крајевима за производњу шљиве у Србији откупљивачи прву и другу класу овог воћа плаћају 60 и 40 динара – готово двоструко мање него прошле године.
Цена најниже категорије, коју дестилерије откупљују за производњу ракије, не прелази 10 динара, тврде воћари из Тополе.
Загарантована цена воћа, како се може видети, и ове сезоне давно је прошла ствар. Диктира је јак лоби откупљивача, који имају хладњаче, али и тражња страних купаца која је све мања. Према подацима Републичког завода за статистику, прошле године у односу на 2016. извоз свежих шљива пао је са 23.800 тона на 19.150 тона.
Према речима саговорника „Политике”, који се већ годинама бави откупом и производњом воћа, већа нестабилност на тржишту настала је прошле године, када је уведена уредба после које је број регистрованих фирми, које могу да извозе у Русију, смањен са око 650 на тридесетак. Тада су се појавили и већи вишкови воћа на тржишту, нестабилне цене, тражња за савршеним квалитетом и дужи рокови плаћања…
– Лиценце су добили само они који имају складишне капацитете, у хладњачама, веће од 500 тона. Они често немају интереса да извозе све воће. Тешко уговарају послове са купцима из Русије, који су се, такође, окренули новим тржиштима. То је проблем јер је у Русију одлазило око 90 одсто извоза конзумног воћа из Србије – објашњава он.
Стручњаци напомињу да за произвођаче, који не пристају да воће дају будзашто, сушење шљива може бити једно од најпрофитабилнијих решења. Да је зарада од воћа из сушара неупоредиво већа показује и званична статистика. Тако су се, рецимо, приходи од извоза сушене и свеже шљиве у 2018. готово изједначили. Иако смо на страним тржиштима продали 19.150 тона свеже а свега 3.000 тона суве шљиве зарада од свеже била је 8,5 милиона долара а од суве – 7,2 милиона.
Међутим овај посао није нимало лак и захтева не само озбиљно улагање већ и знање и посвећеност.
– Из године у годину цена свежег воћа је променљива. Агроекономисти су израчунали да рентабилност код сушења воћа постоји. Међутим, треба бити посвећен и стручан и стално се обучавати. Наравно, може да дође и лоша година. Али, да бисте сазнали да ли је посао исплатив обрачун се ради после десет година рада – каже за наш лист Мирко Бабић, редовни професор Пољопривредног факултета у Новом Саду у пензији и вођа републичког пројекта током којег је кроз обуку технологије сушења воћа прошао велики број полазника.
Како каже сушење воћа није једноставна технологија. Што се тиче шљиве, тешко да се може доћи до исплативости производње у малим породичним сушарама. Не може се бити конкурентан са великим произвођачима у Србији, који имају сушаре и центре који дневно могу да прераде и до 100 тона свежих шљива. Такве савремене сушаре, са пратећим објектима, захтевају инвестиције од 300.000 до 400.000 евра и упошљавање двадесетак радника.
Код малих газдинстава, воћара који имају сопствену производњу шљива, посао може да се започне и са знатно мање новца. Рецимо, са 30.000 до 40.000 евра али и мање али са значајно мањим капацитетом обраде свежег воћа – до тону дневно. Савет таквим произвођачима је да бар 30 до 40 одсто воћа обезбеде из сопствене производње. Али, и да се истовремено окрену и сушењу ексклузивнијих воћних врста које доносе већу зараду – кајсије, брескве, нектарине…
Професор Зоран Кесеровић, један од највећих стручњака за воћарство, каже да је очигледно да је последње две године дошло до пада целокупног извоза воћа за 80.000 до 100.000 тона и да треба озбиљно размотрити шта је највећи проблем. Србија је много уложила у воћарство, додаје, и не смемо дизати руке јер у том сектору ради „армија људи”.
– Цена од 10 динара за килограм шљиве за ракију је катастрофална јер произвођачи не покривају трошкове, посебно они који ангажују бераче. Без обзира што квалитет није најбољи – истиче Кесеровић. Сматра да произвођачи треба да се удруже јер сада нове задруге могу да добију и 75.000 евра што је сасвим довољно за савремене тунеле за сушење или дестилаторе и тако покушају да буду конкурентни.
Аутор: Ивана Албуновић, Политика.рс
