Села у околини Врања углавном су празна, млади годинама уназад одлазе у градове, у потрази за послом. Куће чувају остарели родитељи, а после њих на врата трошних кућа ставља се катанац. Врло мало мештана је и у засеоку Цветковци. Испред трошне куће дочекују нас остарели Зарија Цветковић (70) и његова супруга Горица.
До њихове куће која се налази на надморској висини од око 1.300 метара, из Врања, што аутом, што ходом, треба једно шест сати. Као стећци стоје у дворишту куће, иза које зјапи огромна провалија, само се у даљини види језеро Барје, из ког Лесковац црпе воду. Са брда пуца поглед, пашњаци на све стране, али празни. Говеда, коза и оваца нигде нема. Поглед запне за тек по неку срушену кућу, призор од кога подилази језа.
– Још смо живи и здрави. Да нисмо, сазнало би се. Чим се чује лелек из неког засеока, знамо да се неко представио богу. То се чује свако мало, али дечји плач никако. По кућама све старо и кљакаво, броје последње дане и моле бога да их призове и реши старчких мука, болештина и пусте самоће – дочекује нас Зарије.
Живи са супругом Горицом (73) и сином Бошком (45).
– Највећа радост за родитеље јесте да ожене сина, да добију унуке. За нас је то пуста жеља. Нема девојака у целој клисури. И да има, која би овде дошла?! Нема пута, чкиљи сијалица, нема ТВ сигнала, воде и канализације. Да дође снаја, па да се купа у кориту, дете да јој се разболи не може да оде код лекара. Има један у Власу, али до њега треба четири сата хода или два сата вожње трактором. Ево, Бошко зна да сте ту, оде да чува краву, изгуби се у шуму, сметају му људи, навикао на самоћу. Боримо се да преживимо, лебац и што се нађе, сир, кромпир, пасуљ… Брашно купимо и напунимо једну собу – јада се несрећни човек.
Није само Бошко момак у селу, има их још пет-шест и сви имају више од 40 година.
Овај крај, звани Клисура, уклештен је на тромеђи општина Врање, Лесковац и Вучје. Разуђена села на планини Кукавица броје тек по које дете и нешто стараца. До села Студена долази се асфалтним путем пуним рупа, а затим се прелази преко моста на Студенској реци до раскршћа. Право се иде према Лесковцу, лево према Вучју.
На том месту у прочељу је стена, лево нешто налик на пут. Дочекује нас млађани Милош Марковић (24) са мајком Снежаном (45). Дошао је да посети мајку, а иначе је у Београду са оцем Сретеном и братом Драганом. Сретен ради у ПКБ као стражар, а Драган као грађевинац.
Пропаде богатство
– Катастрофа, нема народа, не може да се живи на селу! Било је око 15 и више засеока са око 60 домаћинства почетком 60-их година прошлог века. У сваком по десетак, па види, око 600 становника. Ниједна кућа испод шесторо-седморо деце. Пошао сам у школу 1958. године, било је 54 ђака. Сада школа не ради 11 година. Нема ђака, момци имају по 40 година и више, девојака ни за лек. Било је некада много стоке у Студени. Сви су од тога живели. Нико није гладовао. Било је богатих кућа. Данас је тежак живот у Студени, не долази се до пара никако, а државни трошкови су велики и расту – прича Зарије Младеновић.
Школа затворена
– Био сам последњи ђак у нижој основној школи у Студени. Те 2002. године када сам прешао у пети разред у Власу, школа је затворена и сад само што се није срушила. У целом селу сад је само троје деце, остало старци. Нестаће кад-тад Студена. Када сам пре шест година полазио за Падинску Скелу било је око 100 становника и све сам уписао по имену и презимену. Ко год би умро, прецртао бих га. Сада их има 37. А ово је село душу дало за сточарство. Толико има пашњака и воде да се то не може описати. Али, држава је ударила катанац на села у Клисури – каже Милош Марковић.
– Радио сам у ПКБ, шест година под уговором, дошао нови газда и постадосмо технолошки вишак. Враћам се у Падинску Скелу. Немам шта овде да тражим. Тамо смо стекли и купили стан. Тамо је наша будућност, овде је пропаст. Нисмо могли због деде да напустимо породично огњиште и мајка је била са њим. Скоро је умро, ево биће 40 дана. Морамо да истерамо ред на гробљу и у кући до годину дана, а онда видећемо – прича Милош.
Каже да је ставио тачку на Студену. Село које је 1960. године бројало око 600 житеља, а за неколико година биће их тек десетак.
Спуштамо се ниже до њихових комшија и рођака Младеновића. У једном засеку, две кућице, двориште земљано, али све сређено и чисто. Једина кућа која има три генерације; главу куће, Зарија (63) са супругом Надом, сином Гораном са супругом Сунчицом и децом Душаном (11) и Николом (10). Други Заријев син Зоран са супругом Маријом је на раду у Аустрији, у Клагенфурту, од 1990. године.
Душан и Никола до школе у Власу путују пешке до асфалтног пута, ту чекају локални аутобус који саобраћа на релацији Мијовце-Врање. Зими, аутобус више пута не дође, па пешаче седам киломертра, често промрзли и мокри. Зарију који је 42 године радио у Клагенфурту као грађевински радник и вратио се на кућно огњиште налазимо поред Студенске реке, где чува краве. Имао је велике планове, да ради у Аустрији, да једног сина одведе, а једног остави, да зараде и врате се у родни крај. Хтео је Зарија да се бави сточарством и да буде свој на своме, да привређује и лепо живи. Али то су само пусти снови.
– Све овде рађа, бог дао људима, а они побегли. Катастрофа, овде никад нико из Врања из било које структуре власти није дошао. Идите и питајте за Студену, не знају ни да постоји, смејаће се имену, главу дајем ако није тако – каже Зарија.
Вести
Жалост и туга, Боже сачувај!