Србија, а не железара, вапи за Планом Б

Лакоћа којом је продаја Железаре Смедерево од нечега спасоносног претворена у нешто што може и да сачека, заиста је за анале. Цео кабинет Александра Вучића убеђивао је грађане Србије да је прижељкивана продаја железаре америчком „Есмарку“ потез који ће пресудно допринети српској економији, а онда је, када су преговори пропали, прича одједном промењена, па се сада министри и експерти уткрују у томе ко ће више да нахвали напречац глорификовани „План Б“, који подразумева проналажење менаџерског тима за управљање железаром.

Наравно, Вучић није пропустио да напомене да су у тај менаџерски тим првенствено добродошли странци, пошто, како је рекао, ми одавде „нисмо способни да зарађујемо“ и „нико у Србији то није знао да ради“.

На крају свега, остаје утисак да је некакав План Б најнеопходнији – Србији. Са оваквим руководством, оваквим преговарачима, оваквим „визионарима“ и оваквим „економским експертима“, Србија ће, настави ли по Плану А, а то су „европске интеграције које немају алтернативу“ и сервилан однос према свему што долази са Запада, само дубље и дубље да срља у суноврат. Утисак је утолико јачи уколико се има у виду да је до преокрета у преговорима са „Есмарком“ изгледа дошло тек пошто је Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, на неколико конференција за новинаре изнео прегршт података који су на споразум са „Есмарком“ бацили крајње неповољно светло. Јер, заиста, шта ако су радикали, и други противници срљања у ЕУ, у праву и за све остало?

Редакцијски коментар, Фонд стратешке културе