Србија треба да води српску, а не бриселску политику

Почетком недеље ДСС је упутио отворено писмо Влади Србије које, у дану када је послато, ниједна новинска агенција није објавила. Исто писмо су послали и наредног дана, када га је објавио само Фонет. На питање чиме су „заслужили” такав третман медија, Александар Поповић, заменик председника ДСС-а, каже да је вероватно реч о теми о којој су у отвореном писму говорили и питању које су Влади поставили.

„За мене је, признајем, потпуно невероватно да су, када смо то писмо Влади Србије послали, новинске агенције одбиле да га првог дана објаве. У њему није било ничег непристојног и увредљивог. Само јасан политички став. Али, то иде на душу новинским агенцијама и њиховим уредницима, а не ДСС-у. Уосталом, свако одговара својој савести”, каже Поповић.

У писму сте критиковали Владу што не реагује поводом готово свакодневних позива на саслушања Срба са Косова и Метохије. Да ли су вам одговорили?

Не, нису нама, али верујем да је јавност очекивала одговор и јасан став, тим пре што су институције Србије биле упознате с овим потезом Еулекса и КПС-а. Коначно, није у питању само Славиша Ристић, бивши председник општине Зубин Поток и члан ДСС-а, већ и Стеван Вуловић, садашњи председник општине формиране по законима тзв. Републике Косова, изабран са листе „Српска”, који је члан Покрета социјалиста Александра Вулина. 
Еулекс, дакле, Мисија ЕУ на КиМ, заједно са КПС-ом спроводи операцију којој је циљ да застраши вође Срба на северу Косова, натера на исељавање, политичку пасивност и коначно етнички очисти север Косова и Метохије. Део те операције је и позив на саслушање Ристића и Вуловића. Демократска странка Србије је, када већ нико други то није хтео, стала у заштиту ових људи, са потпуним уверењем да је њихова једина кривица у томе што бране свој народ, а да ће позив за саслушање бити само почетак и да их чека судбина Оливера Ивановића који месецима сужњује у затвору.

Останак ван парламента погодио вас је као гром из ведра неба. Делује да се још нисте снашли у новој улози?

Изборни неуспех јесте био шок за све нас, свакако нам је као ванпарламентарној опозицији неупоредиво теже него у време када смо били заступљени у парламенту. Не можемо да користимо скупштинску говорницу за изношење ставова, не позивају нас ни на већину медија са националном фреквенцијом, имамо проблем с финансирањем редовних активности, због чега смо смањили број просторија које користимо, као и страначку имовину.

Зар не можете на неки други начин да износите своје ставове и идеје?

Чинимо то у новонасталим околностима онолико колико и како можемо, на локалним и регионалним електронским медијима, преко друштвених мрежа. Међутим, тешкоће не могу да утичу на наша уверења. Она остају неизмењена, верујемо и даље да у Србији треба да се води српска, а не бриселска политика, да Србија треба да се мери само својим, а не туђим интересима. Најновији догађаји око „Јужног тока”, ситуације у Украјини, старо питање уведених санкција Белорусији – а мене је срамота што је моја земља на захтев ЕУ то урадила – само показују да су интереси Брисела и Београда често супротстављени. Када су интереси супротстављени, ту пријатељства нема, а бесмислено је хрлити негде где вас не чекају пријатељи.

Ипак сте партнер у власти политичким неистомишљеницима у Београду и неким другим градовима?

Локална политика решава локалне проблеме, не треба је мешати са републичком. Чињеница да смо негде у власти са СНС-ом, негде са ДС-ом на локалу ни најмање не утиче на оштрицу наше критике према актуелној власти или евроунијатској политици уопште. 

Хоћете да кажете да учешће у власти у Београду подразумева само разговор о водоводу и канализацији, а не и политички договор?

Апсолутно. И да будем и ту потпуно јасан, никада нећемо зарад било какве локалне или више власти жртвовати политику и политичке принципе. Уосталом, да ли је ДСС био и за длаку мање критичан према влади у претходном периоду? Није.

Зашто се чује једино глас војвођанског одбора ДСС-а, који најгласније брани политику странке?

Моји страначки пријатељи из Војводине су паметни, млади и луцидни људи, и покрајински одбор ДСС-а у северној покрајини свакако спада у активније делове странке. Веома добро користе медијски простор и оно што на републичком нивоу ДСС нема, а то је скупштинска говорница, с обзиром на то да је ДСС на нивоу северне покрајине парламентарна странка.

С обзиром на то да су нејаке снаге које се противе промени Устава, процењујете ли да ће до те промене ипак доћи?

Устав су подржале, у време његовог доношења, све релевантне странке осим ЛДП-а и ЛСВ-а. И ниједна од странака које су га тада подржале у време његовог доношења није износила примедбе које износи данас. Или су били неискрени тада, или су неискрени данас, али како год, ни у животу, ни у политици неискреним људима не треба веровати. Верујем да је промена Устава Србије заправо најинтересантнија Бриселу и Вашингтону, да преко промена Устава желе да додатно ослабе Србију. Уосталом, неки од министара и тврде да ЕУ захтева измену Устава. Нема никаквих реалних и рационалних разлога за његову промену и верујем да су грађани у огромној већини против измена Устава. А грађани нису нејака снага.

Јесте ли преболели што је Томислав Николић прекршио споразум са ДСС-ом који каже да се промена Устава може догодити само уз сагласност ваше две странке, што је био услов да га подржите на председничким изборима?

За ДСС су споразуми које потпишемо важећи. Интересантно ће бити да се види колико СНС вреднује свој потпис.

Немачка не одустаје од захтева да се истраже политички инспиратори напада на њихову амбасаду. Плашите ли се да ће истрага стићи до ДСС-а?

Нико из ДСС-а нема никакве везе са овим нападом. Коначно, елементарна логика говори да Србији, која је потпуно јасно бранила свој територијални суверенитет и међународне законе, никакви инциденти нису тада одговарали. Одговарали су само онима који су желели да скрену пажњу са суштине о којој се говорило, а то је насилно отимање дела територије једној демократској земљи.

Занимљиво је да је у политичкој јавности Србије у време избора колала прича да постоји договор са Немцима да се ДСС обавезно спусти испод цензуса?

Депеше „Викиликса”, у српској јавности највећим делом прећутане, јасно говоре, из пера америчких дипломатских чиновника у Београду, ко је шта говорио и радио, ко је једно причао страним дипломатама, а друго српској јавности, ко је одлазио на реферисање у Амбасаду САД. Сасвим је јасно, из ових депеша, да су Војислав Коштуница и ДСС били кост у грлу свима који су желели да прогласе независност тзв. Републике Косова, да су чинили све да би овој странци, њеном тадашњем лидеру и политици коју она води, дошли главе. И свакако су се ти напори наставили и у време које депеше „Викиликса” не описују.

Плашим се да се пред прецима не обрукамо

Почетак Великог рата Србија обележава седницом владе у Нишу. Њој ће председавати премијер Александар Вучић, а оној пре сто година председавао је Никола Пашић, који је одбио део ултиматума Аустроугарске Србији због много мање ствари од оне коју од Србије данас траже поједине западне државе. Ових дана медији тврде, иако Вучић то негира, да Србија добија ултиматуме поводом ситуације у Украјини.

Не верујем у некакве савремене ултиматуме, из једноставног разлога што за таквим нечим нема потребе. Ова и претходне две владе Србије понашају се у складу са жељама Брисела, њихови представници стално истичу да су земље ЕУ и НАТО-а нама пријатељи. Ако вас неко условљава, а да се не лажемо, ЕУ то чини, онда то није пријатељски гест, јер пријатељи се не условљавају.

Оно што ми је много важније од исфорсираног питања о ултиматумима јесте како ће Србија обележити век од 1914. године. Обележавање годишњица Цера и Колубаре, говора мајора Гавриловића, мионичког моста, првог ослобођења Београда… тек наилази. Жртва коју је поднела генерација Срба која је тада живела била је таква и толика да јој никакве прославе нису достојне. С друге стране, плашим се да се пред прецима не обрукамо.

Подсетићу да Србија на државном нивоу практично није обележила годишњицу Другог балканског рата, Битке на Брегалници, у којој је погинуло више од 6.000 српских војника. Потресно је било, а био сам лично присутан, видети да је двестотинак Срба из Македоније, предвођених Иваном Стоиљковићем, председником Демократске партије Срба у Македонији, нашло ров у коме су били српски војници који су нападнути и обележило како-тако век од битке, а да државе Србије није било нигде.

Несрећан сам што нисмо имали снаге као држава да макар поставимо плочу на „Златну моруну”, место где су се окупљали припадници Младе Босне. Да ли их се стидимо? Или се стидимо тога што наша генерација ни по идеалима, ни по храбрости са њима не може да се пореди? Или их се стидимо јер нам се душе опасности плаше?