Скромност и мудрост Илије Гарашанина, Николе Пашића, Лазара Пачуа и многих других мајстора политике и дипломатије, 1990. године готово никоме нису били познати
Пре 1912. године у Београду и на Цетињу славио се рођендан турског султана. Обе српске краљевине слале су честитке владару отоманске империје, са жељама за дуг и срећан живот, али и за очување добрих међусуседских односа.
Тада ни један озбиљан политички фактор није јавно говорио о ослобођењу Косова и Метохије и Јужне Србије, али је сваки на томе радио најбоље што је могао.
Српски национални програми су постојали, али су били тајни, као на пример Гарашаниново Начертаније.
Исто је важило и за Аустроугарску. Како пише Милош Црњански у “Дневнику о Чарнојевићу“, Срби у Банату, нарочито они на ма каквим положајима у цркви, или у локалној администрацији, држали су на зидовима слике цара Јосифа, а испод кревета слике цара Душана.
Српска политика, а посебно дипломатија, нису се по овоме разликовали од других држава и народа. Разлику су донели комунисти. Они су први почели јавно да саопштавају своје планове и програме. Ти планови и програми били су очигледно лажни, али сви су се понашали као да нису, јер би иначе били свирепо кажњени. Додуше, многи су поверовали комунистима, што сада и овде није битно. Битно је да су комунисти и у политику и дипломатију увели обичај “што на ум, то на друм“.
С падом Берлинског зида и освајањем слободе говора, скоро сви који су били у ситуацији да јавно говоре имали су комунистичко образовање и васпитање. Тако су поред осталог усвојили и манир “што на ум, то на друм“. Прва година вишестраначја, 1990-та, била је испуњена писањем планова и програма. При томе, као да је било расписано такмичење у мегаломанији. Тој мегаломанији допринели су и други елементи комунизма. На пример, Титови поданици у Југославији, као и Чаушескуови у Румунији, Хоџини у Албанији, Ким Ил Сунгови у Кореји, итд, били су убеђени да су у свему нај-нај, на васцелом земаљском шару. Да се око њих окреће планета и наравно да цела планета то види и зна.
Скромност и мудрост Илије Гарашанина, Николе Пашића, Лазара Пачуа и многих других мајстора политике и дипломатије, те 1990. године готово никоме нису били познати. А свакако нису били познати онима који су могли да дођу до микрофона или ТВ екрана.
Мегаломанију увек прати еуфорија, која се нарочито манифестовала у вези са питањем: Како остварити све те планове и програме? Крајем 1990. и почетком 1991. у Србији је владала еуфорија због америчког напада на Ирак, који је тумачен као знак да су Американци на страни Срба и да ће задовољити мегаломанију силних политичких манифеста.
Ипак, с највише еуфорије гледало се у Совјетски Савез, односно, од краја 1991. године, у Русију. Уз СССР/Русију по правилу се додавала и “пријатељска Кина“, што је у основи остало непромењено до данас. Мада је комунистима, па и њиховим наследницима из свих фракција, увек било корисније да говоре о свом русофилству, узрок овоме је њихова некада омиљена синтагма “прва земља социјализма“. Другим речима, они нису били русофили, већ совјетофили. Исто тако, иза прича о вишемиленијумској историји “пријатељске Кине“, крију се симпатије према црвеној звезди на њеној застави, која је иначе и даље на свом месту.
У “Погледима“, тада још студентским новинама, 1987. године радили смо анализу писања домаће штампе о страним земљама. Земље су подељене на источне, западне и тзв. “земље у развоју“, а чланци на позитивне, негативне и неутралне. Убедљиво највећи број позитивних чланака односио се на државе комунистичког блока и “земље у развоју“. Код њих се стално нешто градило, наука је постизала невероватна достигнућа, оне су се бориле за мир у свету, итд. Негативни чланци припали су западном свету: убиства, пљачке, наркоманија, штрајкови, геј-параде, итд.
Данас се ситуација променила утолико што западне земље имају много својих медија у Србији. Ти медији доносе негативне чланке о Русији, а позитивне о земљама својих финансијера. Разуме се, позитивне и о својим претходницима, комунистима. Малобројна гласила такозваног патриотског блока задржала су поменуту шему из 1987. године, која је уочљива и на Интернету. Релан поглед на свет – нити се Запад своди на наркоманију и геј-параде, нити је Русија свемогућа – тешко је уочити. Ехо комунизма одјекује на све стране, што, природно, значи да је од политике достојне једног Гарашанина, Пашића или Пачуа, Србија још далеко.
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
(“Слобода“, лист СНО у Америци, Чикаго, 10. октобар 2016)
