Краљу Александру Обреновићу су после женидбе са свих страна стизала упозорења и доставе о пометњи у војсци, али он није посумњао у њену оданост. Чврсто је веровао у заклетву на верност коју су му положили и сматрао је да ту заклетву српски официри никада неће погазити. Краљ се заправо бојао Карађорђевића.
Тај страх је наследио од оца Милана. Зато је сва упозорења оцењивао као претерана и сводио их на неколицину бунџија и незадовољника, а финансијска улагања у војску, одликовања и унапређења, сматрао је потврдом да исправно мисли. Али, Александар није био у праву.
Протекције у војсци
Како бележи Драгиша Васић, стање у војсци се после краљеве женидбе погоршало и то из врло јасних разлога. “Живело се из дана у дан. Ухођење се заведе и у њој, али се то не тиче млађих официра. Зато су међу неспособнима врбовани оно који нису могли напредовати. Ради њих погазише Закон о устројству војске. По овом закону, мајорски испит морао се полагати. Али, кад је у питању какав љубимац или агент, који га и поред протекције није могао положити, превођен је он у грађанску службу, произвођен за резервног или почасног мајора, па са истим чином, који иначе никад не би могао добити испитом и редовним путем, враћен у активу.
[quote]
Смео и омиљен
Поручник Драгутин Димитријевић, у то време је био командир у пешачкој подофицирској школи. Са четом, када је на њега ред долазио, давао је дворску стражу, пише Драгиша Васић и објашњава: “На овој дворској служби њему се план о убиству краљевског пара чинио одвећ лак, и зато је, предвиђајући смену са ове дужности, и сам неуморно тражио другове да му приступе. А смео, и обдарен оном моћи да придобије људе, имао је он на све око себе све већи утицај”.
[/quote]
А затим, да би се подигао ауторитет краљичиној браћи, по једној наредби која све изненади, командантима беше стављено у дужност да им, као правим члановима краљеве куће, излазе на рапорт. Ово понижење, поред честих испада старијег краљичиног брата и њеног сестрића, гардијског официра, учини да још више набуја огорчење, иначе велико због неуредног примања плате, услед чега официри падоше у руке зеленаша, принуђени да им продају своје платне признанице”
Од лета 1901. године официри су почели да шурују и у свакодневним разговорима да бацају дрвље и камење на краљевски пар, јадајући се међусобно на свој незавидан положај. Некако у то доба, догодио се велики скандал који је погурао одлуку о завери. Објављена је вест да је краљица Драга у “благословеном стању”, па је поводом тога министар војни издао наредбу о прикупљању прилога за поклон будућем престолонаследнику.
Ову наредбу команданти су саопштили официрима усмено, позивајући их да се изјасне у погледу избора поклона. Али, млађи официри су се уздржавали да у томе учествују, прихватајући предлоге старијих колега са нескривеним незадовољством. У међувремену, испоставило се да је трудноћа краљице Драге лажна, што је официре још више раздражило. У лето 1901. спонтано се окупила групица од седам, осам официра који су у свакодневном и другим другарским разговорима вођеним после службе, и о мучном стању у восјци створеном после краљеве женидбе, вајкали један другом што у Србији нема људи који би “устали противу зла”.
Једног летњег дана коњички поручник Антоније Антић је на одмору у кругу касарне признао је друговима своју намеру док је још служио у краљевој гарди. Пратећи краља до стана Драге, тада још краљеве веренице, помишљао је да их обоје убије, али се бојао да ће промашити. Да је у то време имао још неког од колега који би био готов на исто, тврдио је, не би се двоумио.
“Било је подне, и они се спремаху да напусте касарну, кад неко донесе тог јутра приспеле руске новине. На првој страни ових новина угледаше они слику брата краљичина Никодија, наговештеног престолонаследника Србије! Ово их порази, и узбуђени новом срамотом, они згужваше новине, поцепаше их, па их, дошавши на ручак у Официрски дом, запалише”, записао је Драгиша Васић.
Те запаљене новине и гласина о наводном престолонаследнику, пошто је већ било јасно да краљица неће имати порода, била је шибица која ће развејати мрежу завереника. Антић је позвао свог друга поручника Драгутина Димитријевића Аписа и обавестио га о свему, и пао је договор да се још исто вече сви окупе и договоре шта им је чинити.
На једном од састанака у Антићевом стану, седморица окупљених официра је одлучила да се краљевски пар убије 11. септембра те 1901. године, на краљичин рођендан, на балу у сали ресторана Коларац. План који је предложио Димитријевић примили су без велике расправе. Убиство је требало да се изврши камама, отрованим цијанкалијем, који ће поручник набавити преко свог пријатеља, геолога.
Завереник другог реда
Живан Живановић је у време официрске завере био министар просвете и црквених дела, а пре тога је водио сектор народне привреде. Такође је био један од првих српских либерала.
Његова непосредна умешаност у атентат није доказана, али се зна да су се завереници неколико пута састајали у његовој кући. Осим тога, његова сестра је била удата за Драгољуба Димитријевића Аписа, коловође Мајског преврата.
Двојица завереника ће најпре заузети електричну централу на Дунаву, а један централу Коларац, и тачно у 11 часова увече погасиће осветљење. Остала четворица ће већ бити на балу, од којих ће двојица напрестано пратити краљевски пар са непосредне близине, а друга двојица ће, у тренутку када се осветљење угаси, запалити завесе над престолом како би могли да дигну узбуну за пожар. Преостала двојица завереника ће непосредно извршити убиство.
“Отров је био набављен, каме су отроване, а проба извршена на мачки. Увече, у означени час, одређени завереници одоше у електричну централу и тамо нађоше члана кварта дорћолског који је осигурава, у оној код Коларца трећи затече полицијског писара који је чува. У одређени време, краљ с краљицом – не појави се на балу. И тај план велике униформисане деце пропаде”, пише Драгиша Васић.
Али, официре то није обесхрабрило. Нису одустали ни када им је пропао нови план о јесењем Успском маневру, коме је требало да присуствују краљ Александар и краљица Драга.
Напротив, тек тада су постали још агилнији, јер је Успски маневар произвео у генерале неколико најгорих пуковника, и њихово именовање је још више огорчило официре. У оба ова случаја план завереника није ишао даље од убиства краљевског пара и спремности да се за тај чин жртвују, ако је потребно. На то шта ће наступити после атентата, није се ни помишљало. Ако су официри и помислили да ће им завера једном и поћи за руком, нико није веровао да би могао и да је наџиви.
Тек на састанку од 1. новембра завереницима је пало на памет да би свој круг требало да боље организују и прошире га не само на колеге из војске, него и људима из политичког живота земље. После дугог саветовања, одлучише, да о њиховој намери Антоније Антић повери своме рођаку Ђорђу Генчићу, министру из кабинета Владана Ђорђевића. “Генчић, упознат, замоли неколико дана за размишљање, а већ четвртог дана, у винограду његовог таста, адвоката Алексе Новаковића, на Топчидерском брду, одржа се први цивилни заверенички састанак, коме присуствоваше Алекса Новаковић, Јован Авакумовић, ђенерал Јован Атанацковић, Никола Хаџи Тома и Генчић”.
Либерална одлука
Данас изгледа невероватно, чак апсурдно, који су политичари пристали на заверу, и са каквом лакоћом. Први су пришли некадашњи краљеви министри, и то махом личности из редова либералских првака, дакле, из оне странке која је готово полагала монопол на лојалност династији Обреновић. Ђорђе Генчић био је министар полиције, а пре тога 16 година управник града Ниша и начелник Нишког округа. Припадао је угледној породици која је традиционално била привржена потомцима господар Милоша. Затим, Јован Авакумовић, такође челни човек Либералне странке, па Јован Атанацковић, генерал, а у Ђорђевићевом кабинету министар грађевина.
Сутра: Српска вартоломејска ноћ (4): Петру нуде престо
Вести
