Српска вартоломејска ноћ (1): Краљ знао за заверу

Ноћ 28. маја 1903. године у Београду била је тиха, ведра и претећа. Пун месец осветљавао је престоницу уморну од трзавица, немирну од срамоте, пренапету у очекивању. У двору краља Александра Обреновића приређена је вечера којој су присуствовали чланови српске владе и породица краљице Драге.

После вечере, концерт музике краљеве гарде, расположење уобичајено. У пола ноћи гости се разиђоше и краљевски пар оде на починак. До у један час после поноћи владао је у краљевој кући дубоки мир, који ће се ускоро крваво прекинути. Овако су, према сведочењу матуранта Драгише Васића, потоњег адвоката и књижевника, протекли последњи часови Обреновића чије је брутално убиство преокренуло судбину Србије.

Многи су овај догађај по подмуклости и династичким борбама поредили са једним од најкрвавијих у историји Европе, Вартоломејском ноћи у Паризу, када је католички двор на челу са Катарином Медичи наредио покољ неколико десетина хиљада хугенота, пошто их је намамио у Париз на свадбу њиховог владара Анрија Бурбонског са Катаринином ћерком, принцезом Маргаретом.

Чудна случајност

Ове године навршава се сто десет година од Мајског преврата у којем су изгубили животе последњи владар династије Обреновић краљ Александар и његова жена Драга. Игром судбине, убиство је извршено истог датума, 29. маја (по старом календару) када је 1868. у Кошутњаку убијен кнез Михаило Обреновић. На вест о атентату последњих Обреновића, чувени српски новинар и политичар Пера Тодоровић је у свом “Огледалу” ускликнуо: “Два 29. маја! Два страшна и крвава дана, у бурној повесници српској.

Два најцрња дана у деведесетогодишњем животу династије Обреновић!”. Ипак, ова завера је била у много чему изузетна међу свима у српској историји. Планирана је необично дуго, скоро две године, и имала највише учесника из првих редова државне управе и одбране. Најнеобичније у свему је то да је план о завери био јавна тајна. О њему се шапутало по целом Београду. Знали су за заверу и краљ и краљица, али нису хтели, или нису имали снаге да јој стану на пут. Драгиша Васић је описао прилике у тим предзавереничким временима: “Онај фамилијарни Београд знао се сав међу собом.

Ни паланка ни велико град, са животом концентрисаним у једној широкој улици и неколиким кафанама, углавном, Београд је био оригинална, свога рода престоница у паланци, где је сваки шегрт познавао аустријског војног аташеа Гелинека, и сваки гимназист скоро све што се тиче политике његове земље. Тако интиман знао је он увек шта се иза кулиса ради и шта му се спрема. Безбројним сродничким везама, побратимствима, пријатељствима, тешњим и од самих рођачких веза, личним познанствима повезано становништво његово дознавало је државне и друге тајне таквом брзином да би се могло рећи како је оно све оне одлуке, које су требале бити тајне, сазнавало још у њиховом зачећу.

Завидне Београђанке

Официри српске војске су у почетку мирно негодовали против женидбе краља Александра, али су таквом њиховом протесту удахнуле бунтовнички дух жене београдске чаршије, у чијем су се друштву кретали млађи официри. Завидећи Драги Машин што се као обична грађанка, уз то и удовица са не баш беспрекорном
прошлошћу попела на владарски трон, Београђанке су код официра подстицале незадовољство које је у њима већ тињало.

За њега никада није било препада, изненађења, неочекиваних новости. Иако је опозициона штампа крстила режим (Обреновића) режимом препада, па жалила земљу као земљу вечитих изненађења, то је најмање од свега било тачно… о сваком државном или краљевом акту дознавало се редовно унапред, пре него што би он јавно био објављен. Слутило се, понекад, и сумњало пре саме намере… па и ова завера за њега није била никаква тајна. А идеја о њој сазревала је постепено”.

Ако се може утврдити некакав почетак после кога је краљ Александар дефинитивно кренуо путем своје пропасти, то би могла да буде његова женидба јула 1900. године. Сви без разлике, било да су били пријатељи или противници династије, били су уверени да је његов избор краљице био кобан не само по њега самог, него и по целу Србију. Веома је тешко одвојити интриге и сплетке, домаће и стране, од овог чина.

Владар, млад и заљубљен, са престолом већ климавим каквог га је наследио од оца Милана, уз то политички незрео, чврсто је одлучио да изабраницу свога срца Драгу Машин уздигне на краљевски престо. Иако је Драга била дворска дама краљице мајке Наталије, била је већ удовица и то “сумњиве” прошлости. Ипак, њу је нешто друго највише удаљавало од владарског достојанства – није могла да остави династији потомство.

Љубав на плажи

Драга Машин је рођена у 1867. године у Горњем Милановцу у породици Луњевица. На школовању у Београду научила је руски, француски и немачки језик и још тада зарађивала превођењем књига и писањем приповедака, од којих су неке објављене у иностранству. У младости је доживела несрећу, и верује се да је од тада постала нероткиња.

У шеснаестој години удали су је за имућног инжењера Светозара Машина, који је био двоструко старији од ње. Већ после три године брака остала је удовица. Иако је наследила мужевљеву пензију, Драга је морала да издржава породицу писањем. Била је уредница у часопису “Домаћица” и члан Српског новинарског друштва. Краљица Наталија, коју је познавала преко свог покојног супруга, позвала ју је да јој буде дружбеница на путовањима по Европи.

Тако је Драга у бањи у Бијарицу, где је Наталија имала вилу Сашино, упознала десет година млађег Александра. Љубав између њих је, кажу хроничари, планула када га је Драга на купалишној плажи спасла од дављења.

Краљ Александар није се обазирао на добронамерне савете својих родитеља и својих министара. Удаљио их је од себе и, уверен да ће сам решити кризу у земљи коју је изазвао, окружио се људима за које се испоставило да су слабих леђа, и још слабијег морала. 
Да би се искобељао из новонасталих прилика, најпре је свом оцу, краљу Милану Обреновићу забранио повратак у земљу. Затим је помиловао радикале осуђене за Ивањдански атентат 1899. године, као и друге политичке затворенике.

 

У априлу 1901. године даровао је земљи Устав, којим је режим личне владавине увео у парламентарне воде. То је, за почетак, требало да буде знак пристајања на политички компромис, јер је мерама задовољио две велике силе – унутрашњу, радикале, и спољну, Русију. Међутим, тиме је гурнуо у страну ону трећу силу која је, занемарена и увређена, убрзо почела да скреће ток догађаја који је замислио краљ.

 “Чедо” краља Милана

Наиме, јак официрски сталеж био је “чедо” краља Милана, како је приметио историчар Слободан Јовановић. Од јесени 1897. када је именован за врховног команданта Активне војске, па до лета 1900. године, пошто му је прихваћена оставка, краљ Милан је подигао углед целокупној српској оружаној сили.

Издвојио је чак петину новца из скромне државне благајне како би радио на њеном уређењу и реформи, па је војска ускоро имала око 1.350 школованих официра. Њихова оданост краљу Милану је била беспоговорна, али не и целој династији. Млади краљ Александар се мало бавио војним питањима па је ионако танку везу са војском ослабио, а она је потпуно нестала пошто је краљ Милан, та једина спона, напустио Србију

Зато је краљева “неподобна” женидба дошла као кап која је прелила чашу. Незадовољство њоме официри су испољили одмах по Александровом венчању. Сматрајући да су дирнути право у част, они нису могли да се помире са тим да се њихов врховни командант оженио једном “блудницом”, каквом се тада сматрала Драга Машин. 
 

Сутра – Српска вартоломејска ноћ (2): Смртна увреда

 

 М. Ђорђевић – Вести