Српска вартоломејска ноћ (5): Неми посматрачи

Завера за убиство краљевског пара Обреновић који је довео Карађорђевиће на власт није могла да прође макар без пажње тадашњих велесила, али њихова умешаност до данашњег дана није до краја разјашњена. Аустроугарска је после смрти краља Милана пустила његовог сина и наследника Александра низ воду.

Њена обавеза да “помаже династију Обреновића и њено утврђивање у Србији”, на основу тајне конвенције из 1889. престала је да важи шест година касније. Са своје стране, Александар је те везе и сам покварио 1900. године, после женидбе и сарадње са радикалима, што га је приморало да се окрене Русији. Краљица Драга је и сама кумовала проруској спољној политици своје земље како би подигла сопствени углед. Иако није била званична савладарка, краљ је и те како водио рачуна о њеном мишљењу. 

КРАЉИЧИНА БРУКА
Међутим, наредни догађаји су удаљили Србију и од Русије. Пријем српског краљевског пара, уговорен за крај 1902, отказан је, јер после афере са лажном трудноћом руска краљица није хтела да има везе са женом попут Драге. То је краљици уништило и оно мало угледа који је у Србији имала. Краљ је покушао да се стави под окриље Аустроугарске. Нудио је све што је могао – повратак на очеву политику, српске железнице, војни и царински савез, али, било је касно. Црно-жута монархија га више није узимала за озбиљно.

Данас нема спора да је Аустроугарска знала за заверу која се припремала против српског краља. Вукашин Петровић, некадашња десна рука краља Милана, који је после пада владе Владана Ђорђевића 1900. године отишао да живи у Беч, разговарао је са аустроугарским представником у Србији Бењамином Калајем и разабрао да преврат у Србији за Аустроугарску не би изазвао веће заплете, осим, наравно, ако би на престо био доведен црногорски кнез или неки други проруски човек.

Иако је аустроугарска агентура имала разгранату мрежу на Балкану, њихови извештаји нису били увек поуздани јер су шпијуни били плаћеници који су често китили и украшавали свој труд не би ли сачували добро плаћен посао. Данашњи истраживачи Мајског преврата су анализом тих извештаја утврдили да је у њима било толико претеривања, да је изгледало као да се цела Србија уротила против свог краља, и да је официрска завера попримила готово балканске размере.

Данас се као најпоузданије узима мишљење историчара Слободана Јовановића који тврди да се у позадини завере тешко могу открити борба за јасне политичке идеале: војни завереници нису имали јасна уверења, иако су под утицајем штампе нагињали уставном режиму, а и грађански завереници, иако по чланству либерали, заправо су били ближи конзерватизму.

Аустроугарска је знала за паралелну заверу, чисто грађанску, на чијем је челу био Аксентије Бачета-Рујанац, заменик благајника у Пропагандном одељењу Министарства спољних послова а са њим се помињу и краљев секретар Петронијевић и секретар Министарства Степановић. Веза између ове завере и оне која је извршила атентат није потврђена, али сама чињеница да се Рујанац обраћао бившем председнику Владану Ђорђевићу, очекујући његов повратак на положај, указује на то да та завера није имала исти циљ као официрска, а то је убиство Обреновића.

Дакле, улога Аустроугарске се своди на то да је за заверу знала, али да се није противила да Обреновића замени Карађорђевић, јер у томе није видела штету по себе, што је завереницима омогућило да без спољних препрека остваре свој план.

Упућеност Русије у заверу изгледа много већа. Иако се сумњало да је руска обавештајна служба била умешана у неколико неуспелих атентата на краља Милана, његов син је позвао у Београд управо шефа те службе за Балкан, Грабова, и поверио јој задатак да чува краљевски двор. Многи тајни агенти су се населили у српској престоници и толико се осилили да су чак и своје, руско посланство стављали на муке јер су деловали свако на своју руку. Почетак рада руске тајне службе поклапа се са временом Александровог потпуног ослањања на Русију, 1901. године.

Опасни чиновник

Иако се формално налазио на обичном чиновничком положају Министарства спољних послова, Аксентије Бачета-Рујанац није био безазлена личност. Раније је био официр у српској војсци, из које је дошао са службе у мађарској армији. Истакао се у српско-бугарском рату 1885, и био важна карика у министарству у којем је радио. Каријеру је окончао почетком 1902. године, када је присиљен на оставку и одлазак из Србије, али се због онога што је знао о поверљивим пословима Министарства у Београду стрепело од тога шта би могао даље да уради.

Ту се као други шеф руских агената помиње и Владимир Тржецјак, који је Министарству унутрашњих дела Русије послао извештај о завереницима. У том извештају се помиње специјални изасланик Александар Вајсман, који је три дана уочи преврата послат у Београд да упозори српског краља о завери. Николај Чариков, који је у време антата био руски посланик у Београду, строго се држао упутстава свог министра иностраних дела, да се не меша у унутрашње послове Србије. Зато је Чариков остао нем посматрач крваве ноћи која се спремала краљу Александру. Штавише, он је те кобне догађаје између 28. и 29. маја мирно посматрао са прозора свог посланства, које се налазило управо преко пута Двора!
За Русију је, наиме, било битно да удаљи краља Милана са престола и из Србије, и нису могли пожелети бољи начин за то од краљеве женидбе са Драгом Машин, за коју су Руси добро знали да је прст у оку Милану. Са друге стране, и аустријски и немачки цар били су затечени овом исхитреном женидбом и сматрали су да су изиграни после преговора са краљем Миланом да се супруга за српског краља пронађе у германској кнежевској кући Шаумбург-Липе. Зато је јасно да је углед младог српског краља код великих царева био готово безначајан. Остаје само питање да ли је њихова ненаклоност била довољна да подрже и заверу против њега. 
 

КРАЉЕВА ГРЕШКА
За две тадашње највеће силе у Европи извесно је то да су њихове обавештајне службе биле такмаци у настојању да успоставе контролу над будућим политичким животом Србије, као и да су се у случају Мајског преврата обе уздржавале од директног мешања. Грешка краља Александра је била то што му се спољна политика сводила на шетање од Беча до Петрограда и обрнуто, јер је тиме изгубио подршку обе велесиле. Свака је могла да га благовремено заштити, али у томе, једноставно, ниједна није видела корист за себе. Чињеница је такође да ниједна сила није морала ни да ради на уклањању Александра Обреновића са престола. Већ је било јасно да ће остати у браку са краљицом Драгом, са којом неће имати потомака, па је било само питање времена када ће се ова лоза угасити. Тако је добрим делом и сам Александар ископао јаму својој династији. 

Опипавање пулса

Као искусни политичар, један од вођа преврата Ђорђе Генчић предузео је кораке како би пре атентата испитао расположење великих сила. Водећи разговоре са аустроугарским послаником у Београду као и руским послаником у Бечу, грофом Капнистом, предочавао им је могућност смрти краља Александра без наследника престола, исказујући радозналост у вези са расположењем њихових влада. Обојица страних дипломата се ограничила на изјаве да само верују у могућност свакојаких изненађења које могу наступити у народу у којем све врви од незадовољства. Тако је остало да намере Аустрије прати Јаша Ненадовић, рођак Петра Карађорђевића који је живео у Бечу, а да се Генчић обавештава о расположењу Русије од њеног амбасадора у Аустрији, због чега је током 1902. често одлазио у Беч.

Сутра – Српска вартоломејска ноћ (6): Ташта чува заклетву

 

М. Ђорђевић – Вести