Српско здравство у рукама црногорске мафије

Према истраживању Светске банке за обнову и развој, Србија је већ пуну деценију, у самом светском врху по корупцији у здравству. Међународна заједница слала је бројна упозорења српским министрима здравља, још од 2003. године, да су усвојени и примењени коруптивни системски закони са бројним одредбама које подстичу корупцију, злоупотребу јавних средстава, огромну јавну потрошњу (близу 11% БДП), расипање и низак квалитет услуга (општа стопа смртности 14,2‰, највиша у Европи).

Истовремено, кланови Светске здравствене организације (WХО), омогућили су преко својих посредника у Србији, да се фармацеутска мафија овде понаша као код своје куће, што је додатно сахранило српско здравство. На том гробљу, профитирале су све раније владе, завршно са Тадићевом, а ова данашња, са „новим вођом“ Вучићем, само је наставила тај посао. Има ли лека српском здравству у околностима кад је криминал свугде: од Клиничког центра Србије до последње провинцијске амбуланте?

Пре само годину дана, српско здравство је и званично проглашено најгорим у Европи. Тада је експертска организација за мерење здравствених стандарда на целом европском континенту, Helt konzjumer pauerhaus (ЕХЦИ), ставила Србију као последњу од 34 државе старог континента према квалитету здравствене заштите.
У међувремену, ситуација се није променила на боље него је постала још гора!

Уместо дотадашњег министра здравља Зорана Станковића, који је за време свога мандата само „констатовао лоше стање“, за новог министра постављена је Славица Ђукић-Дејановић, која се од тог момента оглашавала у јавности углавном преко својих служби из кабинета, и то у намери да прикрије застрашујуће чињенице о катастрофи српског здравства. И док је она, заједно са својим коалиционим партнерима приказивала лажно стање у здравству („нема несташице лекова“ и слично), за то време „кућа је изгорела“.

За мање од годину дана, број оних који не могу да се лече порастао је на невероватних 300.000! Наиме, дугови послодаваца Републичком фонду за здравствено осигурање (РФЗЗО) порасли су на 88,6 милијарди динара. Једноставније речено, ко нема здравствену књижицу, може да рачуна само на хитну помоћ!

Ретким запосленим срећницима у Србији, здравствене књижице су овераване на три, уместо на шест месеци! Не помажу ни масовне пријаве које грађани шаљу на адресе Заштитника права пацијената, Здравствене инспекције, тужилаштва, РФЗО, полицији, Агенцији за борбу против корупције…

Слика српског здравства за последње две године, све више подсећа на ону из ужаса касних деведесетих година…За хитне операције грађани дижу кредите и подмићују лекаре да би избегли листу чекања која је некад дуга по неколико година. Млади лекари без партијске књижице беже из Србије јер им је у супротном место на бироу рада. Десет година није било ниједног јавног конкурса за посао. У српским болницама увек недостају газе, фластери, а о лековима да не говоримо.

Порођај у Београду кошта око 500 евра, иако то нигде не пише. У џеп белог мантила за царски рез треба ставити још толико. Ко мора на операцију што пре, мора да подмити лекара са 500 до 2.000 евра и заобиђе листу чекања. Иако Србија школује много лекара, њих, бар оних специјализованих, нема довољно! Ако их има, они су на бироу рада. Тако је недавно Јапан донирао мамографе који стоје две године и сакупљају прашину јер Србија нема радиологе.

Невероватно звучи и податак да од 100.000 запослених у здравству, скоро 30.000 људи се бави администрацијом, а тек сваки пети је лекар! Србија је далеко од Европске уније у којој немедицинских радника има око 15 одсто, док су остали лекари и медицинско особље. Србија нема пара да немедицинском особљу понуди социјални програм за одлазак.

Пацијенти на операције чекају месецима, некад и годинама, листе су километарске. Пракса је у многим болницама да лекари пацијенте не виде као пацијенте, већ их гледају као број, као новац. Посебан проблем је што млади лекари напуштају земљу јер им држава није омогућила да специјализирају. Најчешће одлазе у Немачку, и то помоћу агенција које се понашају као амерички скаути који бирају најбоље спортисте.

Лекарској комори у 2012. тражено је више од 200 потврда за запошљавање у иностранству, док су раније имали до 40 молби годишње. Када млад човек заврши медицину и чека посао на бироу, а неко му понуди 5.000 евра да ради у другој земљи, не треба очекивати да ће одбити такву понуду. Пре пар година, у Нишу је на бироу било чак 500 лекара, од тога их је више од десеторо било са просеком 10 током студирања! Многи од њих су већ отишли да лече грађане Немачке , Аустрије, па чак и Мађарске. Али зато директори клиничких центара добијају посао преко странака, док медицинске раднике запошљавају искључиво вољом директора.

Због свега тога, из Србије масовно одлазе и веома искусни лекари, специјалисти, али у последње време и они који не могу да добију специјализацију. Међу њима има највише патолога, анестезиолога, кардиохирурга и радиолога. У међувремену, у унутрашњости Србије, према званичним подацима, на једног лекара има 4.000 пацијената. Забележен је и један неславан рекорд: докторка-гинеколог из Врбаса, у једном дану је успела да прегледа 139 пацијенткиња! А норма лекара опште праксе је 35 пацијената, мада у ординацијама, у просеку, има и по 60 људи дневно. У Србији је лекарски просек 40 прегледа дневно, а то увелико превазилази европске норме.

Сиромаштво је видљиво на сваком кораку. Кад Клинички центар Србије добија сапун као помоћ, онда то говори више од хиљаду речи. Не постоји здравствена установа која не пати од несташице свега: од тоалет-папира, топломера и убруса, бројних лекова неопходних након инфаркта, фластера, инсулинских шприцева, ампула…Српским пацијентима више нико не издаје потврду да нема инекција или да је апарат у квару да би после новац могао да рефундира, а дужни су по закону. Због немаштине, грађани у апотекама траже пола кутије лекова, као и одложено плаћање на неколико месеци, чековима, на рате. То је слика српског здравства данас, без обзира шта режимска пропаганда прича и шта каже министарка Славица Ђукић Дејановић, којој је важније да брине о сопственој фризури него о страшном стању у болницама, амбулантама, операционим салама…

До које мере је Славица Ђукић-Дејановић као ресорни министар била неодговорна од почетка мандата, сликовито говори и једно писмо, које према сазнању Таблоидових извора није ни прочитала „због приватних обавеза“ које је имала. У њему аутори (из Института за трансфузију крви и регистровани добровољни даваоци) шаљу алармантно упозорење да је у Србији у оптицају „небезбедна крв“! У обраћању које је морало бити повод за хитну ванредну контролу Министарства здравља (а није!), између осталог пише:

„…Знамо да је председник Управног одбора Института др. Бранислава Белић, чланица Главног Одбора СПС-а и да је у Институту запослена и (доскорашња) супруга Председника ДС-а и градоначелника Драгана Ђиласа, Ива, али сматрамо да то не сме бити оправдање да Ви као министарство не проверите наводе запослених у Институту о небезбедној крви и Вашим потписом гарантујете да је тамо све у реду. Чисто да знамо за сутра ако се нешто деси! Као министру здравља, познато вам је из медија и докумената РФЗО да је руководство Института плаћало камате фирмама без законског основа, да намештају тендере за набавку тестова за преносиве болести, да грађевинско земљиште вредно неколико милиона евра дају за два локала од 30 квадратних метара и слично…

Стога, ми добровољни даваоци крви Вас молимо да почнете да радите свој посао и ову неодрживу ситуацију у трансфузији промените. Не желимо ми ништа лоше члановима Главног одбора Ваше странке, и женама председника разних странака, али забринути смо за последице по здравље наших суграђана за које и дајемо крв…“.

Ништа, па ни овакви драматични апели, нису утицали да Славица Ђукић Дејановић ради свој посао.

Код поделе плена, сви су подмирени

Бедеми корупције и криминала у здравству Србије још увек су неосвојиви. Иза леђа овдашње здравствене мафије стражари међународна здравствена мафија која има своје људе на истакнутим местима. Светска здравствена организација (WХО), своје пипке има од надлежног министарстава па све до локалних самоуправа.
Овде никако не треба заборавити да је захваљујући бившем, четвороструком министру здравља, Томици Милосављевићу, који је преко генералне секретарке WХО, Маргарет Чан, био главни посредник између произвођача фармацеутских производа и домаћих наручилаца, Србија на велика врата постала одличан терен за рад глобалне фармацеутске мафије.

О овоме сведоче и серија текстова објављених у угледном магазину Бритисх Медицал Јоурнал (БМЈ) који је још 3. јуна 2010. године објавио извештај о корупцији у министарству здравља Србије (касније је о томе и Европски савет је издао свој извештај који је потписао Пол Флајн, лабуриста, члан британског парламента).

Ништа од тога није био повод да Милосављевић седне на оптуженичку клупу у Србији, јер су „леђа“ WХО превелика. Уместо тога, након своје коначне смене са места министра, почашћен је функцијом у овој монструозној организацији.

Досадашња пракса показала је да Светска здравствена организација у Србији користи стручњаке који су интересно повезани са фармацеутском индустријом, али да о томе никога не обавештава, упркос одлуци из давне 2003. године да то више неће чинити. Можда у неким сувереним државама, али у опљачканој Србији могу да реде шта хоће. Тако је, на пример, од 29 чланова контролног одбора Светске здравствене организације у Србији, њих 13 истовремени у чланству оних органа, чији рад треба да буде проверен!

Србија је укључена и у „корисну симбиозу“ фармацеутске индустрије и научника. У оптицају су два основна начела рада. Прво је „производња“ болести, а затим производња (или увоз) лека за ту болест! Тај мафијашки принцип у опустошеној Србији савршено функционише. И сви су подмирену, од државног врха до здравственог дна!

Клинички клан, професорски клан…

Директор највеће српске здравствене установе, Клиничког центра Србије (КЦС) у Београду, др. Миљко Ристић, најавио је ових дана покретање кривичних пријава против петнаестак лекара из КЦС, за проневеру више од два милиона евра. Али, оно што Ристић неће рећи јавности, јер није у духу Вучићеве хајке на све и свакога, то је постојање такозваног професорског клана. такође неће рећи да је већина лекара (њих 90 одсто), часно и поштено радили и раде свој посао, углавном са пацијентима за плату између 500 и 800 евра. Они не могу постати шефови, начелници, директори, чланови комисија за набавку лекова преко фонда, или не дао Бог, министри. Сва та места резервисана су за професорски кадар. Лекари опште праксе, послушно ћуте јер се плаше професорског клана, који би их моментално сломио.

Ради бољег разумевања како функционише ова „каста“, треба знати да су у питању особе плаћене за редован рад у установи на руководећем месту, плус професорска плата за рад на универзитету, допунски- поподневни рад (то су искључиво добијали одабрани) плата за рад у истуреним центрима Медицинског факултета (Босна, Црна Гора, Ниш, Крагујевац…), држање предавања на семинарима и симпозијумима у Србији, где за фармацеутске фирме промовишу и протежирају лекове, са плаћеним трошковима пута и смештаја, и плаћеним предавањем и око 500, евра, учешће на конгресима у иностранству (Беч, Лондон,Токио, Барселона, Рио Де Жанерио…), и то све бар једанпут месечно, у трајању од неколико дана, са свим плаћеним трошковима пута и смештаја у најлуксузнијим хотелима и ресторанима. Званично, у питању је рад на пројектима на испитивању лекова за фармацеутске фирме.

Наравно, професорски клан ради и по неколико пројеката одједном, чија је цена и до 5.000 евра, али их они фактички само потпишу. Пројекте раде лекари почетници, којима професори дају по стотинак евра, и обећање о напредовању у звању и служби.

Осим оволиког ангажовања, раде и у сопственој ординацији-клиници, најчешће у току радног времена. Ту је и рад по позиву у највећим приватним клиникама (често се могу видети да у току радног времена, долазе колима, већ обучени у бели мантил да одраде посао)…

То, значи, да могу да зараде и девет плата, за редовно (преподневно) радно време. Да ли онда и када имају времена да лече болеснике? Питање је на које би неко будуће, поштено министарство здравља морало да одговори…
Истовремено, једно од коруптивних делатности је и оцењивање студената професорске деце, које ради по систему „ја теби, ти мени“, тако да професорска деца завршавају Медицински факултет са просеком 10, што резултира добијањем бесповратних стипендија (1.000 евра), и предношћу у запошљавању. Проблем настаје кад такви дођу у ситуацију да спашавају нечији живот, а не знају како да то ураде. Ту не помажу ни маме ни тате.

Некада је највећи просек на Медицинском факултету био око 9, 20, што је и сада случај код сиротињске деце која уче и дан и ноћ. Али, без обзира на успех, њихов је проблем што не могу да се запосле. Зато морају да волонтирају, и то бесплатно. У КЦС има стотинак младих лекара који и по неколико година волонтирају бесплатно, без шансе да их неко прими у стални радни однос. Они који су свесни шта се дешава, одлазе у иностранство, где без проблема добијају и посао и друштвени статус, све оно чега за њих у Србији није било…

Једно од питања на која би јавност морала да зна одговор је: зашто директор КЦС Миљко Ристић није објавио списак свих петнаестак лекара против којих је поднета кривична пријава? Такође, да ли је било проневера и у другим клиничким центрима у Србији? Да ли ико у овој земљи верује да ће бити осуђени, и да је држава јача од њих? Наравно, лако је закључити да од тога неће ништа бити, или ће страдати нека „ситна риба“ са још ситнијим грехом. Ионако сви знају да поједини професори имају приватне фондове и да из приватног џепа плаћају лекаре који раде код њих у државној установи !

У међувремену, траје страшна кампања да гомила професорског кадра и после пензионисања, остане да ради у КЦС. Образложење је да „нема лекарског кадра да их замени“! А, Србија школује годишње три пута више лекара него што су јој потребе! На тај начин, болнице се претварају у геријатријске домове, а лекари у најбољим годинама одлазе у иностранство (као што је познато, само из ове установе одлазили су комплетни хируршки тимови на све четири стране света).

Због свега овога, бројни су болесници који леже код куће и чекају смрт. Министарки за годину дана мандата није пало на памет да се пита: зашто нема комисије за одобравање дужег лежања у болници од 30 дана? А, има за сиротињу када је на боловању преко 15 дана? Ако садашњи властодршци хапсе декане факултета и професоре, ако су поводи за то пљачке милиона динара и евра, треба се запитати како ће у будућности да краду њихови садашњи студенти? Имају одличну школу и примере!

Припадници прфесорских кланова возе најскупље џипове (и од 150.000,-евра), летује на Сејшелима, љубавнице су им девојчице од двадесет година…Неки имају и по неколико аутомобила, па особље никад не зна да ли су на клиници или не! О њиховим становима, вилама, викендицама и другим некретнинама, не треба ни трошити речи. Једноставно, реч је о класи криминализованог слоја друштва која живи боговски, боље него што би живела било где у свету. Наивно је онда упитати се, како је то могуће, ако је здравство у колапсу? Како је то могуће ако је просечна лекарска плата 650, евра?

Монодрама о трошку државе

Онај ко мисли да редовни годишњи конгреси Удружења физијатара Србије морају да се одржавају у Србији греши, јер у обзир не узима незаситост Милице Лазовић, председнице поменутог друштва, и њене заштитнице Славице Ђукић Дејановић. Организација конгреса кошта 300.000 евра из српског буџета, а новац ће отићи суседној држави, осим оног дела који су као мито узеле Лазовићка и српска министарка.
…

Како сматра министарка Славица Ђукић Дејановић Будва је у границама Србије, јер се овогодишњи конгрес Удружења физијатара Србије одржава у овом граду на Јадрану. Трошкове свих учесника сносиће институти у којима су они запослени, а за путнике из Србије то значи наш буџет из кога цело здравство прима паре.

Претпоставља се да ће по једном учеснику трошкови износити хиљаду евра, па пошто ће бити око 300 учесника на конгресу, то значи да ће срећни власници будванског хотела инкасирати 300.000 евра. И то ван сезоне, јер се поменути конгрес организује крајем септембра.

Познато је и зашто је одабрана Будва, а не неко место у Србији (најрационалније би било одржавање конгреса у Београду). Пошто трошкове сносе Србија и поједине институције из иностранства које шаљу делегате, нико не поставља питање колико пара ће се одлити. Одливање, као обично, иде из буџета у приватне џепове, због чега је важно да трошкови буду што виши.

Организатор конгреса је Мондорама ДОО из Ниша, града из ког потиче и проф. др. Милица Лазовић, председница конгреса и директорка Института за рехабилитацију у Сокобањској улици у Београду. Власница Мондораме је по подацима у Агенцији за привредне регистре Миланка Китевски, док је директор Кирил Китевски. Ниш је мали град, људи се тамо међусобно познају, а др. Лазовић је на тамошњем факултету била професорка. Због тога мало ко обраћа пажњу на податке из АПР-а, јер сви знају да иза туристичке агенције стоји породица Лазовић.

Најмање десет одсто од укупне своте колико ће коштати конгрес иде организатору – агенцији Мондорама. То у конкретном случају износи 30.000 евра, али овоме треба додати и провизије које се нигде не помињу, а које ће власници усрећеног хотела дати министарки Ђукић-Дејановић и професорки Лазовић.

Када су толике паре у питању и када се оне дају једној министарки и једној директорки, онда трошкови које плаћа српски буџет никако нису високи, сматрају организатори. Због тога Србија конгрес коме је домаћин одржава у суседној земљи, која ионако има развијен туризам, док би ту привредну грану у Србији тек требало развијати.
Интересантно је да је Мондорама ексклузивни организатор свих путовања за запослене београдског Института за рехабилитацију. Исти институт сав материјал и највећи део опреме набавља преко предузећа које је такође у власништву директорке Лазовићке, односно њене ћерке.

Скоро цела ужа породица Милице Лазовић је уплетена у поткрадање пара из државног буџета. Изузетак чини само њен бивши супруг, професор на медицинском факултету у Нишу, за кога сви кажу да је частан човек и да га је данашња директорка Института у Сокобањској искористила да би се као анонимус у сваком погледу докопала Катедре за физикалну медицину и рехабилитацију у Нишу.

После овог брака из професоркиног интереса она је приступила ЈУЛ-у, такође из интереса, јер је чим је ова странка нестала са политичке сцене прелетела у Г17 Плус, одакле је отишла када је постало јасно да та партија, односно њен наследник УРС, неће више давати министра здравља, а од скоро ни једног другог члана српске владе. Лазовићка је сада чланица СНС-а, а за сваки случај и СПС-а одакле долази и актуелна министарка здравља Ђукић Дејановић.

Тако дупло заштићена директорка Лазовић, као председница Удружења физијатара Србије може у свом својству овогодишње председавајуће Медитеранског конгреса физијатара да место одржавања овог значајног и скупог скупа исели из Србије у суседну Црну Гору.

 

Никола Влаховић

Таблоид