Извештај упућен некада свемоћном Станету Доланцу, члану Председништва СФРЈ, открива да је он са Државном безбедношћу својевремено креирао аферу „Меморандум САНУ“.
– Поводом израде преднацрта Меморандума САНУ, дошли смо до сазнања да се ради о радном материјалу Комисије САНУ која је оформљена 13. јуна 1985… Достављам вам Меморандум. Напомињем, да се до материјала дошло мерама Службе и фотокопиран је у току ноћи, тако да текст није потпуно видљив за читање – наводи се у строго поверљивом извештају Ћулафића упућеног Доланцу, тада члану Председништва СФРЈ. Мањи делови нацрта Меморандума објављени су у “Вечерњим новостима”, дан пре него што је Ћулафић послао извештај Доланцу. Текст у “Новостима” тадашњи званичници су представљали као почетак афере.
У Ћулафићевом извештају Доланцу, који је изгледа био тајна за друге, наводи се да је Комисија САНУ, након што је део нацрта објављен у штампи, заказала састанак на “коме би се заузео став и осудио поступак новинара”. Ћулафић обавештава Доланца и да су редакције “Експрес политике” и Тањуга затражиле нацрт Меморандума од САНУ, али да “им је одговорено да је текст интегралног карактера”. Савезни секретар полиције извештава Доланца и да су добијени прилози смањени на 70 страна, умножени и достављени члановима Комисије САНУ, те да је договорено да се након одређеног рока састави текст Меморандума, који би након усвајања на Председништву САНУ био упућен највишим руководиоцима Србије. То се, иначе, никада није десило.
У извештају су побројани чланови Комисије САНУ: председник Душан Каназир, Антоније Исаковић, који је руководио радном групом, и чланови Павле Ивић, Михајло Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Иван Самарџић, Коста Михајловић и Никола Чобелић.
Академик Матија Бећковић: Доказ да је афера гигантска ујдурма ДБ-а
Академик Матија Бећковић каже да је сва прилика да је “Блиц” нашао један од кључних доказа “да је афера Меморандум гигантска ујдурма тајне полиције Југославије”.
– Са неколико колега (Десанка Максимовић, Олга Јеврић, Стојан Ћелић, Стеван Раичковић) обратио сам се у те дане Скупштини Академије да нам надлежни одговоре ко је тај радни папир украо како бисмо знали с ким имамо част да полемишемо. Да је објављена верзија како је новинар приватно дошао до текста, све би се и завршило на његовом чланку објављеном у “Вечерњим новостима”. Али, истовремено је експлодирала цела земља као да је неко бацио шибицу на бензинској пумпи. Такву брзовезујућу експлозију и толико разорног екразита могао је повезати само Врховни штаб тајне полиције – наводи Бећковић.
Он додаје: “Ко је то био и ко је стајао иза свега потврђује и документ до кога сте дошли.”
– Једном речју, они који су због својих планова тај радни материјал украли, прогласили коначним, насловили и објавили, оптужили су САНУ да је то учинила, а мада га она никад није ни усвојила, а камоли потписала и објавила. САНУ је обележила тридесетогодишњицу тог незапамћеног варварскг чина, како се тако нешто никад и нигде не би поновило. Јер, ако је то било могуће учинити најугледнијој и најважнијој научној установи, чему би се могао надати било који појединац – каже академик Бећковић.
Академик Љубиша Ракић: Тајна полиција зауставила демократске процесе
Академик Љубиша Ракић, један од чланова Комисије САНУ за израду нацрта Меморандума, каже да је извештај Ћулафића доказ да је политичка полиција била умешана.
– Упад су наручили мрачни људи из тадашњег режима који су зауставили покушај да се Меморандумом иницирају демократски процеси у тадашњој СФРЈ – каже Ракић.
Он сматра да је напад на Меморандум у ствари напад на суштину дискусије.
– Тамо није било никаквог српског шовинизма. Српски руководиоци су напали Меморандум да би показали своју верност титоизму. Меморандум је требало да представља иницирање демократских процеса у Југославији. То није био чак ни атак на комунистичку власт. Доланц је хтео да наследи Тита – наводи Ракић.
Он подсећа да је Меморандум искоришћен за нападе на САНУ и да је чак само 10 дана пре прославе 100-годишњице Академије тадашњи председник Председништва Србије Иван Стамболић забранио прославу.
– Обустављен је рад Комисије. Влада Србије је тражила да Скупштина САНУ осуди документ. Међутим, Академија се одупрла притисцима. Једини су Васа Чубриловић и Павле Савић били за осуду документа који је тек више година касније, 90-их година прошлог века, објављен јавно у интегралној верзији – подсећа Ракић.
Вук З. Цвијић, Блиц
