Ратко Дмитровић
Неколико пута до сада написао сам да Србији недостаје само огромна шатра која би је наткрилила и на којој би писало “циркус Србија”. Оно што се у тој земљи догађа непознато је у осталим деловима света. Наравно, свуда има лопова, лажова, превараната, али њих хватају, оптужују, шаљу у затворе, заувек елиминишу из јавног живота, док у Србији такви постају угледни грађани, министри, консултанти за све и свашта, милионери, председници општина и… да не идем даље. И сами знате где то даље завршава.
Само што су се спустили у две најважније фотеље у Влади Србије, Ивица Дачић и Александар Вучић отворили су чир звани Агробанка. Шикнуло је до тавана. Какве ту све прљавштине има! Моји добро обавештени пријатељи убеђују ме да ће уз похапшене у тој афери још најмање десет у Србији угледних, утицајних, и богатих људи, међу њима неколико бивших министара, завршити у београдском Централном затвору. Наравно, под условом да Дачић и Вучић иду до краја. И да у томе имају пуну подршку председника Србије Томислава Николића.
Агробанка је прва фаза обрачуна са овом врстом великог лоповлука у Србији. Следећа је Металс банка из Новог Сада, оно што је од ње остало и настало. Човек који ми за последњих десетак година никада није дао погрешну информацију тврди да је из Агробанке и Металс банке украдено близу пола милијарде евра. И зна се, каже он, ко су лопови.
Све се у Србији зна; ко је и како 6. октобра 2000. године преузео Народну банку Србије, Царину, осигуравајуће куће, државне трезоре; зна се ко је и на који начин “приватизовао” велике државне фирме и пословне системе, колико је коштала провизија за поједине операције те врсте; познато је на који начин су Американци за Железару у Смедереву уместо 360 милиона долара, колико је гласила реална процена, платили свега 26 милиона, знају се имена двојице тада у власти укорењених појединаца који су ту операцију спровели; чак и просечно обавештени у Србији знају начине којима су тренутно најбогатији Срби дошли до првих милиона, до прве виле на Дедињу или Сењаку (елитни делови Београда), рачуна у швајцарским банкама…
У Србији се зна ко је лопов а ко поштен, ко вера а ко невера и управо та широка лепеза информација о свему и свачему ставља Вучића и Дачића у прилично незавидан положај. Они немају велики избор; или ће урадити оно што су рекли да хоће, а Срби им, изгледа, прилично верују, или ће се зауставити на пола друма, из богзна којих разлога, и нестати у сумаглици српске политике, изгубити се у шпилу просечних и временом ограничених српских властодржаца.
Њих двојица, Вучић и Дачић, сада живе најважније месеце и године својих живота. Имају шансу да их Срби заувек памте по добру. Не ураде ли оно што су рекли и што, реално, могу да ураде, биће ово њихов последњи мандат у српској политици. У супротном, остаће на власти док год то буду хтели. Ено им, за пример, Драгана Марковића Палме. Тај је до сада својим Јагодинцима испунио све што је обећао и на сваком бирању побеђује узимајући и до 80 одсто гласова.
Није Србија као држава у константном пропадању зато што су Срби лошији од других народа. Србија није држава у којој владају закони и зато пропада. У Србији се краде без страха од затвора; Срби су убеђени да је бављење политиком трајна амнестија од сваке одговорности и зато чим се дочепају власти (част понеком изузетку) најпре гледају шта да украду. Знају да неће одговарати.
Ако то промене, ако у политички живот Србије уведу трајно деловање принципа одговорности, владавине закона за све, без изузетка, без заштићених, Дачић и Вучић учиниће оно што пре њих није ниједан српски владар ево већ стотину и више година. Направе ли само један трули компромис, све ће кренути у ћорсокак. Уосталом, знају они да само једна трула јабука у трапу може да уништи цео урод.
