Пролеће у Бачкој. Нови Сад је пробуђен из сивила соцреалистичких зграда и умивених фасада. Градска врева, сви некуда журе.
Фејсбук профил “Истина је само једна – владика Артемије”
Види се да аутономашки потомци оличени у „технократама“ у јапијевским оделима хоће свој главни град, своје Дедиње у Липовом Гају, своју Кнез Михаилову у Дунавској, своју владу у Бановини.
Док остатак Бачке замире и нестаје, Нови Сад постаје нови Београд.
Аутономашки бирократи се труде да оправдају нових 30 министарстава са комплет бирократским апаратом од 30 возача и кафе куварица до 30 помоћника министара, 30 заменика министара и 30 швалерки. Бачка, Банат, Срем су за њих само база из које се црпи новац за њихово фризирање нове државе Војводине(читај „главног града“).
Народ ван Новог Сада треба да буду ЊИХОВИ поданици, а не Београдски.
Некада аутономашки центар радничке класе „Раднички Дом“ изгубио се у сивилу зграда. Само стари суграђани знају да је ту Дом са великом конгресном салом, јер је изнад улаза избледео натпис и где фали по које слово.
Од радничког дома поглед пуца на „Варадински мост“ и Срем – други свет за Бачване. А што се тиче Цркве и поретка – друга планета.
Гужва. Предавање познатог Фрушкогорског духовника. Народ се тиска, сви улазе и задржавају се поред столова са књижицама дотичног духовника.
У вароши се чуло за предавање, па су на „двоја кола“ дошли тутор Власта, одборник Перица, појац Мита, деда Рада, Невен далматинац, црквењак Јаша, Васа Жирафа, Жива богомољац, о.Сава из суседног места са попадијом, Милисав керамичар и Станоје електричар.
Сала је дупке пуна, преко 700. људи.
Седишта из 70тих година гледају у говорницу поред које је председавајући сто.
У председавајућем столу су ђакон Раде Драганић магистар из Грчке и одана друкара Викарном, затим богослов Стеван Бубало, Михаило Сремац и Ђура Сомборац.
Поред, на обичној столици, седи монах из пратње Фрушкогорског духовника. Смирен, тих, помало испрепадан, у ствари слепо послушан своме духовнику. Родом је из Куле, из централне Бачке.
У првом реду седе новосадски намесници, намесник Коста, многи попови, као и стари прота Мирослав.
Назад у једном реду седе тутор, одобрник, појац, црквењак, деда Рада, Жива, а иза њих, у другом реду о.Сава, Васа Жирафа, Невен далматинац, Станоје електричар, и Милисав керамичар.
Милисав керамичар има осморо деце, а његов брат, пилот, деветоро. Милисав ради годинама са керамиком, посебно је мајстор за каљеве пећи. Његови каљеви се налазе и по дворовима енглеских лордова.
Дуго је у Цркви, и последњих 20 година је помагао много манастира по Србији, одвајајући од уста своје деце.
Сигурно је један капитал оставио по манастирима, али се вере напио само у манастирима ЕРП и код владике Артемија. Делује опасно, а у суштини је само правдољубив човек.
Као такав није могао да се полтронише црквеним властима иако су га многи хтели обрадити и купити широким осмесима, нападном љубеобилношћу, лицемерним хвалосепвима и намештеним тендерима за Ковиљску земљу.
Презрео је то све, јер је тражио истину. Пореклом је из Рибарске Бање, а мајка му је са Кордуна.
Због бескопромисног става врло брзо је стављен на црну листу. Од његових питања зазиру, њега се боје, од њега беже. На десетине људи из Бачке је бесплатно возио по манастирима ЕРП, у Рукумију и Преображење, у жељи да и други виде оно што је он видео и осетио далеко од своје успаване вароши и епархије. Не могу да му пребаце да иде по кафанама када не иде, да се курва када то не ради, да је пробисвет када има осморо деце и брине о њима, али су „превентивно“ пустили лажну вест да „није у реду“ јер је два пута крштен и да је Акакијевац. Имао је сукоб са попадијом Горанком(из друге приче) јер му је децу водила на католички веронаук.
Станоје електричар је смирен на први поглед, али прек. Вицепрвак државе је у Теквандоу..
Почело је предавање. Народ упија све што му се каже. Већина без расуђивања. Фрушкогорски духовник свестан популараности и док говори, пажљиво прати реакцију публике. Док он беседи, ђакон и богослови пажљиво ЊЕГА прате, да не искочи из смерница.
Богослови, а посебно Стеван, немају неко високо мишљење о духовнику и сматрају га дрвосечом, али са којим се може радити и који је спреман да се обрађује. Они му носе најновију релативизујућу литературу са ПБФ у Београду, где од недавно студира и фрушкогорски духовник.
После „римског закона који је био у то вријеме најбољи на свијету“, које је у бесједи помињао фрушкогорски духовник, крене прича у другом смеру…и духовник настави:
– Када је Господ био искушаван, ее човјече то је било тешко. Он ти је болан стај’о на вр’ лит’ице и мога је панут доље!..Ја..!.Ја…!..Но шта смо ми знали о нашој вјери? Ми као народ много мало знамо о својој вјери! Таман смо крштени, кад оно дошли Турци, и ми се ништа нијесмо могли утврдит. Доста паганског је остануло код нас. Ево тај Бадњак, то је једна паганска ствар, и тога нема на Светој Гори! Ту се људи окупљају, а не знају ни због чега ни зашто.
За време беседе, тутор Власта, одборник Перица и појац Мита примећују старог проту Мирослава у првом реду са намесницима, богословима и утицајним поповима.
– Види нашег старог проту, па до јуче очима није мог’о да их види. – први примећује Пера одборник
– Та да, ал’ каз’о сам вам, чим је добио напрсни крст, ома се ућут’о – рече појац Мита.
– Ја не знам шта сте ви запели за старог проту, та ја њега јако добро знам – деда Рада се јавља и наставља:
– Док је служио у Змајеву, он се сваке недеље карт’о у бирцузу са Павлом поштаром, Миком пандуром и секретаром партије и једарет се кладио да ће женама да одпоја на Литургији „четир’коња дебела“ и да нико није примет’о кад је појо!
– Сирома’, навек дивани како му је мама говорила да се клони лошег друштва, а он цела века са њима! – уздише тутор Власта.
Духовник је исцрпео задату тему, и крећу питања.
– Оче како треба да се припремамо за Свето Причешће? – прва устаје и пита нека жена у марами.
На то питање ђакон-полтрон Раде Драганић из Грчке и Богослови се тргнуше и погледаше у Њега са пажњом.
– Виђу Сестро, у ме-не ти је била једна жена, и она је редовно долазила на све службе, ма ни једну прескочила није. И причешћивала се двацет година. Једног дана она излази из Цркве и случајно очепи неку стару бабу, и баба јој љутито рече: „Гдје гледаш жено, јеси’л крштена болан“? А она жена се удари по глави и каже: „Јој мене јадна, ја нисам крштена!“
Ето видите како је Њу Бог трпио двацет година да се причешћује некрштена и чекао је да се крсти, а камоли нас крштене. Значи те припреме – ма то није тако битно! – одговара Фрушкогорски духовник знајући да беседи у Бачкој, да се овде ваља прилагодити, а и да се не треба замерати младим Богословима који одахнуше после таквог одговора
На такав одговор, Милисаву керамичару проради четничка крв и устане да постави питање.
– Опростите Оче, како можете рећи да је припрема небитна и да се можемо причећивати када нам падне на памет – на свакој Литургији?
– Ма ко мени може забранити да се сваке службе сјединим са Христом, ако осетим потребу? – дрчно уместо духовника, упада и одговара млади Богослов Стеван.
– Опрости брате, али шта то значи, стомак крчи и призива прасенце са трпезе да се са њим сјединиш. Онда легнеш и осетиш потребу да се сјединиш са девојком, не зато што ти хоћеш, него што она хоће, јер како да испустиш прилику за добру попадију. Љубав је то. Е ујутро на службу – малко окаснио, и твоје срце каже да треба да се сјединиш са Христом? Јел то та потреба за сједињењем?
Ђакон камерману(који снима предавање) показује кажипрстом и средњим прстом да сече т.ј. да прекине снимање.
Богослов изнервиран што му је Милисав културно, али на његов начин одговорио на упадице, почне да прича стандардну(за те прилике) причу:
– Брате постоје две врсте људи, муве и пчеле….
– Знам, знам – упада у реч Милисав, навикао на њихове стереотипе и наставља:
– Мува ће од непрегледне ливаде цвећа наћи неку поган и слетети на њу, а пчела ће од непрегледног ђубрета наћи цвет и слетети на њега. Као и увек ми смо муве, а ви сте пчеле. Јел тако? – рече Милисав у даху.
Граја и комешање у сали.
Полтрони фрушкогорског духовника који га зову по благослов и када иду у ВЦ, окренуше се према Милисаву и рекоше:
– Ти си Буловићев шпијун, па си дошао да упропастиш предавање нашег духовника!!!
Милисав видевши да су духовна деца фрушкогорског духовника у својој површности и наивности све живо измешала, устаде поново и упита:
– Имам још једно питање, да ли се саосећате са монасима Рашко-призренске епархије, овде за два сата ни реч о томе, а цела Србија бруји? Сабор само што није!
Поред председавајућег стола на обичној столици седи онај монах што је јако преплашен и много ћутљив, и одједном уз отезање рече:
– Брааате ти си дааакле за онеее што удааарају лооопатом по зааадњици?
– Видим Оче да је вама више стало до туђе задњице него до спасења душе – неустрашиво, као из топа одговори Милисав керамичар.
Општи смехотрес у сали.
Ђакон узима микрофон, каже да то није тема предавања, захваљује се свима на пажњи и заказује предавање једном другом приликом.
Богослови унервожени телефонирају у холу, а о.Сава, Милисав, тутор, одборник, Станоје, Невен, појац Мита, деда Рада, Жива, Васа Жирафа полако излазе и седају на клупу у оближњем познатом новосадском лабудовом парку.
– Чика Милисаве ви сте храбар човек, они Богослови су тастери и друкаре! Онај Михаило Сремац је близак са једним младим Владиком и њему све друка о свом Владици сремском, а онај Ђура Сомборац је опасан, он има улогу да попише сваки „реметилачки фактор“ представљајући се међу верницима као ревнитељ, а у ствари друка и шпијунира од Новог Сада до Сомбора. Нема те супе где он није мирођија. Као дворска луда на поповским кружоцима, идеално убачен да квари благочешће наивног народа. Жалосно. Ђура Хијена, квари туђу децу по школама – рече Станоје у даху под утиском од предавања.
– Ма знам ја њих мој Станоје! Сву тројицу! Онај Стеван деци на веронауци дели свето Писмо штампано у Томиславграду на латиници, говорећи деци како је то све исто и како је Бог један.
– Можел’бити да је и овај фрушкогорски њи’ов? – пита појац Мита.
– Чика Мито па зар га нисте чули? А и који то духовник сме да пређе Дунав и дође у Бачку сем њега који једини има благослов Бачког за оваква предавања и било шта слично? – пита о.Сава.
– Оче Саво ја сам мислио да он само балансира, па овде дивани једно, а у његовом манастиру друго.
– Ма ајте молим вас, какво је то лицемерисање? Када се кломпа попапучи! Видите шта све бива када дрвосеча почне да релативизује и да глуми теолога? Одједном он тумачи како наш народ није ништа знао док њега нису уписали на факултет. Зато то делује комично: Гусле, „Господ је мога’ панут“ , „новотеолошке мисли“ и добијете бућкуриш.
– А јел’те да је мало шупља прича да жена иде двајст година у Цркву и причешћује се, а није знала да није крштена? Канда никад није чула за крштење и видела после службе да долазе да се крсте?
– Па шта да вам кажем, видите и сами, то изгледа пали код оних његових чада! – Смеје се о.Сава.
– Кажу да је онај наш несрећни Јероним из бачког намастира каз’о на ХТВ-у да ће његов и духовников манастир бити као ТЕЗЕ, екуменско свратиште. – тутор се убацује.
– Видећемо Туторе шта ће од тога бити, време је најбољи судија – рече о.Сава
– О.Саво, ја сам одлазио тамо код старог духовника, док овај није ни дошао у манастир, и знам да ми се стари духовник жалио да га не слуша, па га је после закључавао да га нико од гостију и духовне деце не види, као и стару монахињу. Та мати и тај духовник су били чудо над чудима, а он је после њиховог упокојења поизбацивао све слике што су они ставили и избрисао им траг – обраћа се Милисав Оцу са којим дели заједничку српску кордунашку крв. Милисав по мајци, а о.Сава је по оцу Кордунаш из Војнића
– Милисаве тамо где нема духовног руководства, тамо где нема деде, оца, сина и унука, тамо где је игуман сам себи типик, тамо где нема монаштва, ту је свако себи закон и свако тумачи како шта хоће. Зато им је сметао владика Артемије, чији је отац био црквењак код св.Владике Николаја, а он сам духовно чадо св.Аве Јустина.
Он је цео живот био монах у стени и ту изнедрио унуке: о.Симеона и друге монахе, не само школоване, него и духовно руковођене, од послушника, вишегодишњег искушеништва до монаштва и јеромонаха. Зато је требало једним ударцем уклонити и владику Артемија и о.Симеона, са старим опробаним методом: „Држ’ те лопова“. Народ је јако осетљив на крађу, а посебно од сиротиње. Та етикета се не скида док си жив. Таман им је Артемије остарио, преузели већину у Сабору, а одједном овај спрема стотине наследника, и то докторе теологије и дипл.ецц. – поучава о.Сава док га сви пажљиво слушају.
– О.Саво, а овај духовник што је био дуго година на Хиландару, има ли шансе за њега, да не оде код њих? – пита Невен далматинац.
– Тешко мој Невене, за њега се знало да је наручивао еротске часописе у манастир. Иначе је превише забраздио, и служи по старом само зато што је стар и не учи му се другачије, а и тако пацифизује босанце којима изграва ревнитеља по потреби.
Тамо им је близу, они долазе, а он то користи.
Пуно маркетинга, пуно промоције, пуно дружења са Синодлацима.
Овај фрушкогорски тешко ће бити њихов, јер превише гусла, превише је ту српства, много површних долази код њега, и једном када се буде опредељивало, тешко да ће таквима моћи хвалити папу. Духовници су у ЕРП, у овчарско кабларским манастирима, у Браничеву, где је било белогардејаца из Руске Заграничне, тамо где је било духовника попут Петра Денковачког, Гаврила Ралетиначког, тамо је остало и унука – тамо је семе дало плода. – разгаламио се о.Сава.
– Богослови пишу по сајтовима и форумима, са неком попадијом из Сремске Митровице, нека оштроконђа. Тамо пљују по свему и од нас праве лудаке и фанатике који кољу и мрзе. Један њихов друг неки Младен Ј. из Београда има 36 година, неки металика ди џеј, направио је неки ју тјуб: „Лудило у СПЦ“, па набраја све и исмејава. – рече Станоје.
– Знам брате, видео сам. Ма клипан обичан. Бавио се демантовањем неизречених, погрешно интерпретираних и карикираних тврдњи. Можемо закључити да је поред свих побројаних лудила ипак најинтензивије у ЊЕГОВОЈ глави. – поучава о. Сава.
– А пишу и неке приче под називом „Црквењак“ где се исмејавају са народом како је глуп, а они паметни – рече Невен.
– Читао сам и то. Јефтини богословски фазони. Ево када сам уписао Богословију у Карловцима па до факултета, сваки поп ми је причао како је имао некога који је на питање при упису у књиге: да ли је близанац, одговорио не, ја сам Рак.
А оно да „глупи народ“ на свештениково „Христос по среди нас“ одговара са „Јешће и пиће“ уместо „Јесте и биће“ је прича као она од атеиста који су у сваком селу и граду широм планете видели како поп једе шунку за Велики Петак.
– Па шта ондак да радимо? – тужно пита појац Мита.
– Браћо, један оптински старац рече, да је једна свештеникова покајничка суза над часном трпезом пред Богом већа него месец дана ридања једног мирјанина. Не смемо осуђивати, јер видимо када греше јавно, а не видимо када се кају тајно.
Господ је направио одличну поделу свештеника на пастире, најамнике и вукове у јагњећим кожама. Пастира је мало, вукова у јагњећим кожама је много више, а највише је најамника који једноставно раде за новац. Овце увек препознају пастира и за њим иду. Препознају и најамника, и њему плаћају колико шта кошта. А препознају и вукове у јагњећој кожи, па од њих беже. Зато је свети Нил Синајски једноставно рекао: “Све јереје поштуј, а само добрима прибегавај”. То значи да ће свако сам за себе одредити који му је јереј добар, а који се не може таквим назвати, па ће ићи код доброг, а остале ће само поштовати, тј. неће их критиковати, јер благодат је још на њима, за сад, и само они могу служити литургију. А што се тиче вукова у јагњећој кожи, њима треба само скинути јагњећу кожу и то ће бити довољно. Ми овде управо то и радимо: скидамо вуковима јагњеће коже.
– А шта ћемо са новотеолозима на богословијама? – пита Милисав смешкајући се.
– Ту само мотка помаже – рече о. Сава и додаје:
– Има да напишемо приче, рецимо нек’ се зову „Тутор“, и ту ћемо почети да им скидамо јагњеће коже, јер од безбожништва, секти, атеизма, и паганства – ништа мање зло нису ни лажни духовници који зомбирају вернике, а себе воздижу, да верници пред њима падају као пред Богом, а пред путир излазе као на кафу.- рече о.Сава и сви пођоше кући.
Фејсбук профил “Истина је само једна – владика Артемије”
