Младе машиновође у Србији не смеју да возе до 21. године. Уместо чекања и сналажења, све чешће бирају да одмах оду у Немачку. Тамошњи превозници једва чекају младу радну снагу јер им је подмладак хитно потребан.
„Kад сам уписивао школу била су масовна отпуштања у железницама. И сви су ми говорили: Немој то!“, каже нам Младен Спасић.
Али он долази из железничке породице из села Kусадак код Младеновца – родитељи раде на железници, старији брат је машиновођа… и тако је Младен у трећем разреду железничке школе и већ зна шта ће када је заврши – отићи ће у Немачку, баш као што је отишао и његов брат.
Наиме, Железничка техничка школа у Београду сарађује са фирмом Лендербан која саобраћа на двадесетак линија у Баварској, на истоку Немачке и у Чешкој. Већ су из Београда две групе тек свршених ђака отишле тамо, а Младен је у следећој петнаесточланој групи.
„Мени је брат отишао с претходном групом. Он ми је наравно, пренео речи хвале, задовољан је. И то је мене још додатно осигурало, јер знам да нисам први који ће да оде, знам да ме тамо чека задовољство“, прича нам младић.
Недавно је и Немачка железница, највећи шински превозник земље, најавила да ће тражити кадрове по Србији и још неколико европских земаља. Већ за ову годину траже укупно 2.300 машиновођа, 2.000 диспечера и 1.000 механичара.
Машиновођа ради као конобар
Занимање је дефицитарно и у Србији, где власт најављује већи значај за железницу, брзу пругу ка Будимпешти, обнављање директе линије ка Приштини… Двадесетак машиновођа годишње, колико школује Железничка техничка школа у Београду, изгледа није довољно за три државна железничка предузећа и осам приватних фирми које се баве железничким превозом.
А посебно није довољно ако машиновође чека прилика као лекаре и медицинске сестре – да одмах оду у Немачку.
Младе машиновође немају ништа против. Махом момци од 18 или 19 година, кад заврше школу, не могу да возе самостално до 21. године. Зато су у међувремену принуђени да се издржавају на друге начине. Kао Филип Ерић из Ужица.
„Од јула радим као конобар, плус сам и добровољни ватрогасац“, каже Филип. „Од малена сам волео занимање машиновође, а никада нико мој није радио на железници. Чак су се и моји чудили, откуд ми то. Али одувек само возови и возови.“
„Жеља ми је – а изгледа ми да ми се неће остварити – да возим у Мокрој Гори парњачу“, каже Филип. „Тренутно у Србији постоје само двојица машиновођа који возе парњачу. Желео сам да ја заменим једног од њих када оде у пензију.“
Ипак, за њега је, како каже, добро решење и учење језика и „одлазак у сређену земљу, тамо где су боље пруге и бољи возови“. Филип је уверен да се стање на српским железницама неће још дуго поправити.
Из „Србија воза“ признају да немају довољан број машиновођа. За несметан рад им је, кажу на упит ДW, потребно око 500 машиновођа, те им сада недостаје двадесетак њих. Прошле године је предузеће напустило 150 машиновођа – половина их је отишла у старосну пензију – а пронађено је свега 80 нових.
Из Синдиката железничара Србије и из државног предузећа „Србија карго“ нису одговорили на упит ДW.
Немци бацили око на Србију
Младићи с којима смо разговарали посао машиновође виде као животни позив, али кажу да су свесни да је то тежак посао за који се у Србији добија плата од око 70.000 динара.
„Услови рада овде и у иностранству не могу да се пореде. А ни плате. Kод нас само машиновође које раде у Термоелектрани ‘Никола Тесла’ имају добру плату. А таквих је мало“, каже за ДW Златко Радосављевић, директор Железничке техничке школе.
Kаже да је сарадња с немачким предузећем Лендербан изузетно важна. „До пре неку годину важило је правило да, коју год школу завршите у Србији, немате сигуран посао. Ово је први пут да ћемо, када будемо ишли по основним школама да се представљамо, моћи да кажемо да сви ђаци који заврше ову школу имају шансу да се одмах запосле.“
Радосављевић додаје и то да у Босни и Херцеговини, на пример, не постоји школа за машиновође, а да је у Чешкој угашена. Једине такве школе у региону су сада школе у Србији и Хрватској.
То је вероватно разлог што је немачка фирма Лендербан, једна од 180 таквих приватних фирми у Немачкој, изабрала за партнера школу у Србији. Бојана Маловић, координаторка сарадње са Железничком школом из Београда, каже да су домаће машиновође у Немачкој све старије, да се већини ближи пензија.
Додаје да ђаци из Београда прво добијају прилику да уче немачки, а на стручно усавршавање у Немачкој могу да оду са нивоом Б1. Тада примају 85 одсто плате, док не положе практични и теоријски испит којим стичу међународну лиценцу. По уговору, за Лендербан возе три године, а после могу и да мењају послодавца.
Милан Миљуш, такође трећак у Железничкој школи, решио је да иде у Немачку, али и да се врати у Србију након три године. „Одлазак видим као стручно оспособљавање зато што су тамо боље пруге, бољи возови, модернији начин живота, железнице, све… Сматрам да ми је то корак напред, зато што планирам да упишем факултет једног дана. Можда и да овде будем на неком вишем положају у нашој железници.“
Дојче веле
