Ова информација, упућена на три стотине адреса, највишим савезним и републичким функционерима, шефовима Службе безбедности и оперативцима објашњава настанак и састав политичке организације на Западу, њихова програмска начела и непосредне активности, са именима свих чланова и њихових симпатизера.

На први поглед ништа необично. Свака држава има право да се брани од оних који подривају њену стабилност и безбедност, без обзира на идеолошка и политичка опредељења. Оно што боде очи у овом документу је закључак у уводном делу који открива селективан однос ондашње државе према емиграцији. У закључку се каже: „Без обзира на каснија бројна емигрирања, стоји чињеница да су српска и албанска емиграција, која потиче из редова квислинга и сарадника окупатора, чиниле и данас чине основу непријатељског деловања емиграције према земљи.“

УСТАШКА емиграција, и то у време када у Хрватској буја Масовни национални покрет, такозвани Маспок, само се овлаш и спорадично спомиње:

СВЕДОЧЕЊЕ ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА
НЕПОСРЕДНО пред смрт патријарх Герман је оставио своје сведочење о деловању Удбе на северноамеричком континенту: „Године 1951. био сам, са црквеном делегацијом, у посети америчко-канадској епархији. Утисак, и то веома мучан, који сам са тог дугог путовања понео, јесте огроман страх од Удбе у коме су ти људи живели. Ми смо мислили да код њих није као код нас! Све људско било је срушено, уништено, застрашено…“

„Павелић и влада НДХ, управни апарат и војне јединице усташа и домобрана и велики број цивилних лица, који су побегли у Аустрију а затим, током 1945-1946. године, у Италију и друге европске земље. Усташе и домобрани нису остали у војним формацијама, али су смештени у логорима Пермо и Модена у Италији заједно са цивилима.“

Ове две реченице и ништа више, али довољно да побуди сумњу да се ова информација није баш случајно појавила. По свему судећи, она је требало да послужи као оправдање за крваве обрачуне са српском политичком емиграцијом, који су се дешавали тих година.

Наиме, у то време, на десетине српских политичких емиграната пале су као жртве југословенске послератне праксе државног тероризма. Широм Европе, у САД и у Канади, ликвидирани су виђени и угледни српски емигранти.

У домаћим медијима то је објашњавано као међусобни обрачун због политичких несугласица и престижа. Нажалост, ни данас, пола века касније, није решен ниједан од ових многобројних случајева физичких ликвидација. А списак убијених је подужи: Андрија Лончарић, Бора Благојевић, Ратко Обрадовић, Јаков Љотић, Сава Чубриловић, Миодраг Бошковић, Урош Милићевић, Драгиша Кашиковић, Богдан Мамула, др Михаило Наумовић, Борислав Васиљевић, Раде Панић, Душан Седлар, Јово Царичић…

НЕПОБИТНА је чињеница да ове акције тајне полиције почињу тек после Ранковићевог пада и реорганизације и федерализације Удбе. Тек тада започела је серија убистава српских политичких емиграната, прво у Европи, а потом и у САД и Канади.

Прва жртва био је Ратко Обрадовић, писац, новинар и уредник „Искре“. Некадашњи блиски сарадник Димитрија Љотића убијен је у свом стану у Минхену, 17. априла 1967. године. Дакле, након непуних девет месеци од Ранковићевог политичког пада, и непуна два месеца од „светосавске бакљаде“ у САД и Канади.

Потом је ликвидиран Андрија Лончарић, бивши официр за везу између Драже Михаиловића и избегличке владе у Лондону. Оснивач и „мозак“ СОПО. Он је убијен секиром у свом стану у Паризу, 6. марта 1969. године.

Душан Седлар изрешетан 16. априла 1980. године – Фото Архива Радована Калабића / Александар Ранковић политички ликвидиран 1966. – Фото Архива „Новости“

Потом је 15. децембра 1969. у Шведској ликвидиран Сава Чубриловић. Он је био дописник „Српске борбе“, органа Српског културног клуба „Свети Сава“ из Чикага, који је основао и на чијем се челу налазио професор Слободан Драшковић.

Уследила је ликвидација Јакова Љотића, рођеног брата вође ЈНП „Збор“ Димитрија Љотића. Љотић је убијен 8. јула 1974. године у свом стану у Минхену. Затим је усмрћен поручник Бора Благојевић, некадашњи командир Штабне чете Дринске дивизије КЈВуО ђенерала Драже Михаиловића. Благојевића је убица сачекао испред улаза у његов стан у Бриселу, 8. марта 1975.

НА ДАН оснивања југословенске тајне полиције 13. маја 1976, у Бриселу је уморен осамдесеттрогодишњи Петар Валић, новинар и уредник емигрантског листа „Васкрс Србије“. Валић је за време Другог светског рата уређивао „Видовдан“, гласило Шумадијске групе корпуса, као и „Опленац“, лист Горске гарде пуковника Николе Калабића.

Књижевник и публициста Радован Калабић о овим ликвидацијама пише: „У свом хотелу у Бриселу убијен је 6. августа 1976. године Миодраг Бошковић, председник удружења ‘Привредник’ и некадашњи припадник покрета ђенерала Драже Михаиловића. Заједно са Бошковићем убијен је његов син, као и студент Урош Милићевић.

Драгиша Кашиковић измасакриран у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године

„Предратни капетан Душан Седлар, председник Српске народне одбране за Западну Немачку и уредник ‘Белог орла’ изрешетан је 16. априла 1980. године. Наручене убице испалиле су из пиштоља са пригушивачима више хитаца у Седлара. Ова ликвидација угледног српског политичког емигранта изведена је у преподневним сатима и наочиглед бројних пролазника. Само 19 дана делило је Седларово смакнуће од званичне објаве Брозове смрти.“

Али тајна политичка полиција наставља да сеје смрт по Европи и после Брозове смрти. Шездесеттрогодишњи Јован Царичић убијен је у дворишту своје породичне куће у Бечу, у ноћи између 23. и 24. децембра 1981. године. Царичић је својевремено био лични возач ђенерала Драже Михаиловића, а у емиграцији и председник Слободне српске православне општине у Бечу.

Царичић и Седлар били су, уједно, и присталице владике Дионисија из САД.

НЕМАЧКА, француска, белгијска и шведска полиција ни до данас нису расветлиле ниједан случај убиства српских политичких емиграната, углавном породичних људи у старијој животној доби. Ове жртве не само да нису долазиле у сукоб са законом, већ је међу њима било угледних писаца, новинара и уредника емигрантских листова.

Сигурност у Европи пружале су им само још традиционално неутрална Швајцарска и Италија.

Преко Атлантика ствари су, међутим, стајале другачије него у Алпима и преко Ламанша – бележи Радован Калабић у књизи „Српска емиграција – прилози за историју српског исељеништва“. У ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године у Чикагу су, у седишту Српске народне одбране за САД, измасакрирани Драгиша Кашиковић, уредник „Слободе“, и његова поћерка Иванка Милошевић. Несрећна деветогодишња девојчица највероватније је страдала само због тога што је препознала убицу, или више њих. Или онога који је у касне ноћне сате довео Брозове џелате пред врата СНО за САД, и на чији позив је Кашиковић отворио врата.

КАШИКОВИЋ је био стваралачки џин српске политичке емиграције у Америци и њен прави интелектуални принц у борби против титоизма. Био је писац, афористичар и преводилац, новинар и уредник „Слободе“. Одлично је говорио енглески, француски и немачки језик. Био је покретач књижевног листа „Данас“ и сатиричног „Чичка“. Објавио је више књига, међу којима и антологијску збирку афоризама „Партија те тужи – партија ти суди“. Као пионир српске политичке сатире после Другог рата Кашиковић је ову књигу објавио две године пред смрт, послуживши се необичним каналима како би део њеног тиража доспео и у Југославију.

Уједно, он је био једини члан организације СОПО који је осуђен за учешће у подметању експлозива испред југословенских дипломатско-конзуларних представништава у САД и Канади. Наиме, Драгишини отисци прстију пронађени су на ковертама писама која је он упутио свим конгресменима у САД одмах после 27. јануара 1967. У тим писмима Кашиковић је највишим представницима америчког политичког живота скретао пажњу на деловање југословенске Удбе према српским емигрантима.

Убиство Драгише Кашиковића, који је у једном свом афоризму навео да се „код нас за законе брину криминалци“, означило је „сезону лова“ на најистакнутије представнике српске политичке емиграције у САД.

ТАЧНО два месеца од Кашиковићевог убиства догодила се ликвидација Богдана Мамуле. Председник Организације српских четника „Равна гора“, коју је основао војвода Доброслав Јевђевић, усмрћен је при повратку кући 17. августа 1977, у Гери, у савезној држави Индијани.

Само једанаест дана након убиства Богдана Мамуле, од експлозије бомбе подметнуте у његовој гаражи у Торонту погинуо је Раде Панић, још један истакнути припадник канадског огранка „Равне горе“. Уз Панића, живот су изгубили Петар Буњевац и Петар Кљајић. За дан њихове ликвидације, 28. август 1977, убице су одабрале Успење Пресвете Богородице, или Велику Госпојину, један од највећих хришћанских празника.

На полугодишњицу Кашиковићеве смрти, 16. јануара 1978. године у инсценираном саобраћајном удесу у Чикагу живот је изгубио и други уредник „Слободе“, гласила СНО за САД. Ни до данас није расветљено како су убице на дно Мичигенског језера сурвале аутомобил др Михаила Наумовића. Остала је мистерија како су Наумовићево возило пребацили преко неоштећене ограде једног од најширих друмова на свету. Иза др Михаила Наумовића остали су супруга и троје незбринуте деце.

Након тачно 11 месеци, 16. децембра 1978, убијен је у свом аутомобилу, при повратку кући, Борислав Васиљевић, уредник и спикер Српског радија у Гери.

Иван Миладиновић, Новости.рс