Сви досадашњи министри здравља закључно са Славицом Ђукић Дејановић, а највише онај који је имао четири мандата, Томица Милосављевић, морали би да одговарају за криминал настао у српској фармацији током последње деценије. Фармацеутска мафија, као једна од најмоћнијих у држави, савршено одговара слици криминализованог друштва-делује на врло широком фронту, од политичке залеђине до мреже сарадника на терену и може да купи кога хоће. Пут до слободне пљачке грађана у апотекама, водио је преко убијања домаће производње лекова. Кад је она ликвидирана или сведена на безначајну меру, почело је насиље над болесним и сиромашним грађанима, увозом прескупих или шверцованих медикамената.
Због недозвољеног картелског споразума између седам највећих произвођача лекова и шест веледрогерија у Србији, грађани су за лекове, током неколико протеклих година платили више од 200 милиона евра, него што би морали у нормалним околностима! Главни криминални профитери у овом картелу били су велетрговци који су на продаји лекова зарађивали и до 40 одсто на разлици у цени! То је чак 15 одсто више од маржи које важе на здравим тржиштима, у које Србија не спада.
У овом, законом забрањеном договору, произвођачи су практично били уцењени. Велетрговци су имали моћ јер су уместо домаћих лекова могли да купују увозне паралеле за те медикаменте.Купљене лекове велетрговине су потом препродавале. На тај начин су надуваване цене лекова, па су марже у велепродаји ишле и до 40 одсто. Пре петнаест и више година, у време режима Слободана Милошевића, зарађивало се тек 12 процената, а данас, у идеалним околностима, зарада не би требало да пређе 25 процената, и то знају сви познаваоци тржишта лекова. Годишња продаја неколико највећих произвођача у Србији у последњих пет година ишла је и изнад 40 милијарди динара, те није тешко израчунати да су веледрогерије зарађивале десетине милиона евра више него што би у нормалним околностима! Од тога је, разуме се, део отишао у џеп самозваној политичкој елити, која је нераскидиво повезана са фармацеутском мафијом.
Картелски споразум о коме је овде реч, потиче још са краја 2008. године, али је његове последице и данас плаћају најсиромашнији грађани. У њему су се нашли произвођачи „Хемофарм”, „Галеника”, „Здравље Актавис”, компаније „Фарма Свис”, „Срболек”, „Славиамед” и „Хабитфарм”, а на листи веледрогерија биле су „Велефарм”, „Фарманова велепродаја”, „Југохемија фармација”, те „Фармалогист, „Унихемком” и „Ветфарм”.
Све до данашњих дана, мрежа фармацеутских екстрапрофитера делује, негде јавно, а негде потајно, иза зидова владиних агенција и министарстава. Све почиње и завршава се, старим добрим подмићивањем…
Постоји читава тактика којом фармацеутска мафија врбује најстручнији кадар у одређеној области медицине. Професори на кардиологији су за фармацеутске компаније најпримамљивији. Врбују их тако што их воде на конгресе, плаћају им…Довољно је само видети на колико конгреса оду у току године. Такви људи у Србији праве такозване А и Б листе лекова. Они одлучују који ће се лекови регистровати у Србији. Јер код нас не важи есенцијална листа Светске здравствене организације, којом су обухваћени сви неопходни лекови које једна држава мора да има. Код нас постоје листе, а људи који их праве најчешће су увучени у корупцију.
Од званичних и дозвољених лекова (без обзира каквог су квалитета), ипак су гори они нерегистровани. У Србији су уназад неколико година управо овакви лекови довели до још неразјашњених афера. То је био случај са леком Виоx, антиреуматиком који је забрањен свуда у свету јер може да изазове инфаркт, а код нас се могао наћи у слободној продаји! Затим, Редуцтил за мршављење, чији састојак Сибутрамин може изазвати мождани удар. Исти овај састојак пронађен је и у зеленој кафи, помоћу које су многе жене у Србији покушавале да скину вишак килограма, па је накнадно повучена из продаје. И никада није утврђено колику су штету направили сви ови лекови.
Велики проблем је изазвао и лек Утрогестан, за одржавање трудноће, који су гинеколози масовно прописивали трудницама, иако није био регистрован у Србији. У приватним апотекама у Србији се до недавно продавао и шверцован лек, за који се ни данас нико не зна какав је био и да ли је садржао опасне састојке који су могли да буду опасни по живот мајки и беба!
Што се домаћих произвођача тиче, ту је случај Срболека и даље актуелан, јер пљачка ове некада моћне фирме и даље несметано траје. Реална вредност управне зграде је скоро 6,5 милиона евра, док је процењена тржишна вредност око 3,3 милиона евра. Одбор поверилаца Срболека одлучио је да је прода за 2,3 милиона евра некој фирми Павгород из Фоче! И то само неколико месеци након што су одбили понуду од 3,3 милиона евра фирме РСМРБ из Луксембурга! Човек који је претходно купио и уништио Срболек, Јовица Стефановић Нини, лежи у затвору оптужен за пљачку државе у једној од 24 спорне приватизације, али оданде и даље вуче све конце. Како? Лако, јер четири од пет људи у Одбору поверилаца су његови најоданији људи који и даље раде за њега. И ово је пример колико је жилава фармацеутска мафија која све чини да онемогући поновно покретање производње лекова у Србији.
Након свега, поставља се једно крајње једноставно питање: како је уопште могла да пропадне таква фабрика лекова, која је имала од осам до десет пута већу зараду од онога што је уложено у сировине?! Да би то успело, фармацеутска мафија је морала да ангажује човека попут Стефановића, спремног да приватизује фабрику, распрода сву робу на лагеру, наплати дуговања од болница, узме силне паре и отера је у стечај.
Какве су последице ове сурове пљачке, говори и податак да је Срболек била једина домаћа фабрика која је продавала нитроглицерин, неопходан срчаним болесницима. Након уништавања Срболека, болесници користе увозни нитроглицерин. Он кошта 800 динара, а домаћи је је био 80 динара! Ово је само један од многих начина како је фармацеутска мафија направила профит од увоза, уништавајући домаћу производњу.
Као последица свега тога, на српским граничним прелазима је почео да царује шверц скупих лекова. У последње време, предмет масовног шверца су и лекови за леукемију, врло скупи, па је сваки мало боље запакован контигент вредан по неколико милиона динара. Осим њих, међу шверцованим лековима се све чешће налазе и антибиотске масти (Цхлорампхеницол 5мг), затим лекова против срчане аритмије (Синтром 4мг), за болести астме (Аминофилин 350 мг), против дијабетеса…Мањи део заплене цариници, већи део уђе у Србију и буде продат приватним апотекама или препродавцима који овде још више повећају цену.
Али, можда најдрастичнији пример пљачке дешава се тамо где тешки болесници свакодневно умиру. Тако је на пример цене дијализног материјала за дијализу бубрега већа од реалне за три до четири пута пута. Зашто? Зато што један део тог новца иде на подмићивање политичара и овлашћених државних органа без којих нема регистрације заступништва, представништва, „фабрике”, дистрибутивног центра, или било чега сличног. Осим свих могућих дозвола, бирократских перипетија, контрола, инспекција и агенција, најважније је имати „свог (јаког) човека” или своју странку, а најбоље је финансирати, тј. давати „добровољне” прилоге и позицији и опозицији, да не би било проблема при променама власти.
Други део у ланцу корупције су они који примењују дотична медицинска средства или лекове, а то су лекари. Један део цене такозваног ХД материјала (за дијализу) обавезно се одваја за њих! Доктори су они који наручују, специфицирају неопходни им материјал и дијализне сетове, или учествују у прописивању услова тендера, па није свеједно којој фирми и чијем материјалу ће бити наклоњенији ти услови.
Новац за подмићивање се одваја под изговором спонзорстава, односно финансирања њихових конгреса, стручних скупова, удружења, усавршавања у земљи и иностранству… Клинике, болнице и факултети, обично немају фондове за финансирање оваквих активности, па се прећутно пушта да то раде фармацеутске фирме и то опет новцем грађана, који се узима кроз (нереално увећане) цене материјала и лекова. Кроз разноразне студије или клиничка испитивања (која увек докажу одличну ефикасност) фармацеутских производа, велике своте новца се дају институцијама (клиникама, болницама, центрима), али и особљу, медицинарима који регрутују „добровољце”. Сви ти трошкови улазе у цену готовог лека или дијализног производа.
Наравно да за све ово знају и бивши министри здравља, јер су били (а неки су и даље) активни учесници овог криминалног ланца. Садашњој министарки здравља, Славици Ђукић Дејановић, не пада на памет да прекине “добитну комбинацију” од које и она лепо живи, али и њени партијски другови и њихове фамилије, попут, рецимо, супруге Бранка Ружића, Ане, која је била запослена у служби маркетинга у „Галеници”, и то у периоду када је у овој фирми дошло до пљачке 11 милиона евра.
А 1.
Скупа дрога, а лек још скупљи
Лекови Субутеx или Бупренорпхине редовна су терапија лакших зависника од опијата и замена неефикасног и штетног лека Налореx који је, осим своје штетности по људски организам (гори је од хероина!) многе зависнике отерао на хемијске дроге! Лек је намерно, уз сагласност надлежног министарства, због мафијашког профита, пуних 15 година био део црног тржишта, уместо да га болесници добијају уз партиципацију или бесплатно!
Мерсиха Хаџић
Данијела Маринковић
Таблоид
