НА само двадесетак километара од Ниша, на територији општине Гаџин Хан, између села Доњи и Горњи Душник налази се, како би га многи историчари али и овдашњи мештани назвали, право историјско благо, које и поред заштите државе, нажалост полако изумире и пропада. У потезу од свега две, три хиљаде метара заплањске речице Горњодушничко врело, још пре три века саграђено је 17 воденица поточара, које зуб времена полако изједа, јер мајстора тог заната готово више и да нема.
Ове туристичке, али и атракције које одсликавају вишековну традицију преживљавања народа који живи у југоисточној Србији, смештене су на малој и брзој планинској речици између села Доњи и Горњи Душник и управо је та мала удаљеност и бројност на малом простору, оно што их и чини јединственим у нашој земљи. Већина их је старија и више од 300 година, готово све су урушене, зарасле у коров и више немају своју сврху, а од њих 17, точак се само повремено окреће у још само 3.
– Некада је гомила људи из нашег Заплања, али и осталих крајева око Ниша, па чак и Лесковца долазила да овде меље кукуруз и пшеницу, иако су тада превозна средства били коњи и магарци. И управо због брзине путовања многи су овде остајали и ноћили, не би ли однели кући свеже брашно… Сада је, нажалост, све другачије – са сетом у гласу говори Милутин Мика Голубовић (81), један од најстаријих становника Горњег Душника и један од последњих воденичара у овом селу. – Наравно да се све променило пре и после Другог светског рата, јер тада смо даноноћно радили, за брашно се чекало у реду и то није могао свако да ради.
Зуб времена, људски немар, напредак у технологији, али и сеобе из села у градове, учиниле су да ово културно-историјско добро, на папиру заштићено од државе, полако пропадне, јер се годинама једна по једна полако затварала. Како наводе овдашњи “локалци”, млади су се одселили у град, а стари помрли, тако да нема ни ко да меље кукуруз, ни за кога да меље. То нам потврђује и Дејан Здравковић(46), једини млађи становник овог краја који још ради као воденичар.
– Стоку више нико не чува, тек понеко дође да му самељемо кукуруз за качамак, али се, иначе, жито и кукуруз мало мељу у заплањским воденицама, мада их сви који дођу у наш крај, обавезно посете и желе да чују како је некада било – вели Здравковић. – Гостима је занимљиво то што се овде ништа није променило већ 300 година, кошеви за жито, лопатице којима се жито сипа, точак којим се вода наводи на камен… нажалост то ће све једном постати само историја.
Уколико се на нађе начин да се воденице сачувају од пропадања, све је извесније да ће наредни нараштаји моћи да их виде једино на фотографијама и сликама ликовних уметника, којима су већ годинама инспирација.
Једна од преосталих активних поточара
“МРТВО СЛОВО” НА ПАПИРУ
ИАКО је на иницијативу овдашњих мештана свих 17 воденица-поточара стављено под заштиту државе јер предстваљају велики туристички потенцијал, општина нема могућности да их заштити на било који начин од пропадања.
– Поточаре су у приватном власништву и ми не можемо да улажемо јер је то противзаконито, а с обзиром на то да свуда постоје нерашчишћени имовински односи, ситуација је таква каква јесте…нажалост – објашњава Зоран Димитријевић, директор Туристичке организације општине Гаџин Хан.
Никола МАРКОВИЋ, Новости
