Петар ИСКЕНДЕРОВ | 06.12.2012
Свечано обележавање стогодишњице независности Албаније 28. новембра, донекле је помутио дипломатски скандал са учешћем Грчке, њеног балканског суседа. Грчки Министар иностраних послова Димитрис Аврамупулос отказао је своју најављену посету Албанији, после изјаве премијера Албаније Сали Берише, у којој је веома широко означио границе “албанских територија”. Сећајући се историје своје земље, премијер Бериша је истакао да су пре сто година независност добиле “све албанске територије од Превезе до Прешева и од Скопља до Подгорице”. Проблем је у томе што се град Превеза, која представља историјско место Албанско-Грчких територијалних спорења, данас налази у Грчкој. “Такве изјаве не доприносе јачању пријатељске атмосфере, поверења и добросуседских односа” – каже се у изјави МИП-а Грчке.1 А и други градови које је побројао Сали Бериша, не налазе се у Албанији. Прешево је у Србији, Скопље је престоница Македоније, а Подгорица Црне Горе.
Кабинет шефа владе Албаније је појаснио да је премијер имао у виду “историјски контекст који је постојао пре сто година и не повлачи за собом никакве територијалне претензије у односу на наше суседе на југу, северу и истоку”.2
И стварно, албанске границе пре сто година изгледале су сасвим другачије – па и сам процес национално-државне изградње и територијалног разграничења није био завршен. Међутим, ситуација је таква да данас у Албанији, на Космету и у другим деловима Балкана, многи радикали сањају управо те етничке и политичке мапе Отоманског царства. Штавише, није ово први пут да премијер Албаније Сали Бериша својим изјавама изазове дипломатски скандал. Баш он је у августу 2009. године, по први пут на тако високом нивоу најавио идеју уједињења Албаније и Космета. Он је поднео документ под називом “Нацрт националног јединства” који је полазио од тога да Албанија и покрајина Косово и Метохија која је у фебруару 2008. године прогласила своју независност од Србије, “ни под каквим околностима не треба једна другу да сматрају иностраним државама”. “Премијер Косова Хашим Тачи и ја ћемо радити на уклањању препрека које сметају да Албанци осећају јединство на читавој територији на којој они живе” – обећао је тада шеф владе Албаније. Сали Бериша је подвукао да “Нацрт националног јединства” мора бити “звезда водиља” за политику Албаније и Косова.
Међутим, уједињење Албаније и Космета представља само део тог програма за који се залажу присталице “Велике Албаније”. У меморандуму под називом “Платформа за решавање албанског националног питања” који је 1998. године у Тирани објавила Албанска академија наука, тај концепт је дефинисан као “покрет за ослобађање албанских земаља од иностране окупације и њихово уједињење у једну националну државу”.3
У својству идеолошке потпоре “Велике Албаније” служе одлуке “Призренске лиге” која је формирана 1878. године. Тада се око 100 албанских лидера из Албаније, Космета, Македоније и других области Балкана обратило великим силама са захтевом да се Албанцима омогући јединствен аутономни статус у Отоманској империји и да се не дозволи предаја њихових земаља суседним државама. “Албански народ је старији од грчког народа; познато је да је у древности Епир био један од саставних делова Албаније и никада Грци, у било ком виду, нису владали том земљом” – ето како је карактеристична била аргументација учесника Призренске лиге у корист присаједињења епирског града Превеза Албанији.4
А већ 1912. године, представници региона са албанским становништвом на Балкану, узели су активно учешће на Свеалбанском конгресу у Валони. Тај конгрес је прогласио независност Велике Албаније, коју истина, велике силе нису признале.
Последњих деценија идеја Велике Албаније је углавном циркулисала на нивоу стручних оцена и меморандума радикалних политичких покрета. Међутим, са проглашењем независности Косова 2008. године и његовим признањем од стране западних држава, дат је моћан импулс идеји новог прекрајања граница на Балкану. Јак импулс порасту сепаратистичких тежњи дала је и одлука Међународног суда УН, које су се први пут у својој историји сагласиле са једностраним изласком дела једне територије из састава суверене државе, члана УН, без сагласности последње. Иако је судско решење за Косово носило консултативни карактер, његови аргументи могу бити релевантни и у другим конфликтним областима.
Наравно, тешко да Сали Бериша лично предводи борбу за реализацију великоалбанског програма. Албанија је узела курс за приступ у ЕУ и то њеним лидерима намеће озбиљне обавезе. Али на Балкану има и превише албанских национал-радикала. А за њих ова стогодишња идеја не представља пуки историјски омаж, већ сигнал за акцију.
У насталој ситуацији поставља се питање – да ли су српске власти спремне за реализацију великоалбанског сценарија, не само кад је у питању Косово, него и југ уже Србије? Изгледа да одговор на ово питање зависи од тога да ли ново српско руководство има или нема јасну, промишљену и дугорочну концепцију српске национално-државне изградње на Балкану – која ни у чему не заостаје за албанском, ни по размерама ни по нивоу координације. Међутим, све до овог тренутка, лидери Србије су радили обрнуто, неуморно подвлачили стално мотрећи на западно друштво, наводно изолован карактер ове или оне појаве, везане за српско становништво на Балкану. Србија је покушавала да реши проблем Космета путем апелација упућених унапред недобронамерној Генералној Скупштини УН, Међународном суду УН или ЕУ. Проблем босанских Срба доследно се тумачи само у оквирима “Дејтонске Босне” која полагано одлази у историју. Што се тиче развоја догађаја у општинама на југу уже Србије (Прешево, Медвеђа, Бујановац), тамо се до у детаље понавља косовски сценарио албанске офанзиве и српске предаје позиција. Очигледно да све до тренутка док Београд не почне третирати српско питање као општебалканско, које излази изван оквира постојећих граница – другим речима, док не почне да делује аналогно албанској страни – новија историја Срба ће наставити да хронолошки ниже уступање позиција које води до неминовне национално-државне капитулације.
1 REUTERS 1811 281112 GMT
2 ИТАР-ТАСС 282322 НОЯ 12 28.11.2012 23:26
3 Platform for the Solution of the National Albanian Question, Albanian Academy of Sciences. Tirana, 1998. Р.5.
4 Краткая история Албании. М., 1992. С.182.
Фонд Стратешке Културе
