Алармантно – Винчи, археолошком налазишту светског значаја надомак Београда, прети уништење. Подземне воде разарају лес Белог брда. Остали без новца ЕУ. Археолози: Брука државе!
Винча је колевка европске цивилизације. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства. Винча је створила „европску унију“ од Егеја до Црног мора и међународну трговину. Винчанци су имали новац од шкољки, а за споразумевање су користили симболе које неки научници сматрају зачетком писма.
Метропола винчанске цивилизације налазила се у селу Винчи, на локалитету Бело брдо крај Дунава, двадесетак километара удаљеном од центра Београда. Упркос светском значају и добром положају, налазишту прети уништење.
– Подземне воде из 17 околних септичких јама и оне које долазе због високог нивоа Дунава разарају лес Белог брда. Неопходно је што пре санирати локалитет, док не отклизи у Дунав – каже геолог Цветко Живковић, председник Удружења грађана „Винчански неолит“.
Оно је кандидовало почетком 2013. локалитет у Винчи за листу најугроженијих споменика културне баштине.
– Видели смо на сајту организације „Европа ностра“ конкурс у коме нуде новац за спасавање седам најугроженијих споменика баштине. Обавестили смо све надлежне државне институције и тражили помоћ. Ни од кога нисмо добили одговор. Сакупили смо 200 евра, колико је било потребно да учествујемо на конкурсу, а затим написали и на енглески превели текст. Винча је у мају доспела на 14. место листе најугроженијих локалитета и сви су почели да се ките нашим успехом и очекују паре. Није нам сметало, нисмо то радили због себе већ због Винче – каже машински инжењер Слободан Добрић, потпредседник „Винчанског неолита“.
У државним институцијама сматрају да Винча није доспела међу локалитете који су добили новац јер је пројекат заштите које је „Винчански неолит“ понудио – аматерски.
– Не споримо да смо аматери. Проблем и јесте у томе што смо сами морали да кандидујемо Винчу како смо најбоље умели. Где су за то време били људи који примају плату да би је штитили и показали? Стичемо утисак да је управо они скривају и од Србије и од света – сматра Добрић.
Одговорност за ову ситуацију пребацује се из руке у руку, јер сијасет институција, бар на папиру, истражује, чува и презентује Винчу. У реалности прелепу причу о винчанској култури заинтересовани могу да чују једино од археолога Драгана Јанковића, кустоса на локалитету. Без њега, посетиоци би мислили да су ушли у лепо покошено сеоско двориште са две бараке и неколико воћки. Гледајући с обале Дунава, Бело брдо изгледа као брежуљак који се опасно одроњава.
Музеј града Београда надлежан је за презентацију винчанског блага, колико то допуштају скромне финансије. После годину дана смо добили новац и закрпили кров бараке у којој је изложба, па могу да најавим да ће она ускоро бити поново отворена – рекао нам је кратко Јанковић.
По закону, Републички завод за заштиту споменика културе брине о локалитету Бело брдо, као о културном добру од изузетне важности. За оближње винчанске локалитете, који нису под овим степеном заштите, брине градски Завод. Теренска истраживања води др Ненад Тасић, ванредни професор на Одељењу за археологију.
Неактиван је Одбор за археолошка истраживања Винче при председништву САНУ, који су водили академици Васа Чубриловић, Јован Тодоровић и Никола Тасић.
Савет за Винчу у Министарству културе повремено ради. Пошто су његови чланови из више министарстава и из локалне самоуправе, а владе на свим нивоима се често мењају, ово тело се ретко састаје.
У Министарству културе признају да се Винча претворила у Гордијев чвор због деценијама гомиланих проблема, од општине Гроцка до државе.
Иницијатива и труд удружења „Винчански неолит“ заслужује све похвале, али они нису могли да представе проблем Винче на прави начин. Европске институције дају новац само кад припремите веома озбиљну документацију и пројекте. Они желе да виде у шта улажу – рекла нам је Оливера Марковић, начелник Одељења за културно наслеђе у Министарству културе.
Она наглашава да не треба жалити што ове године нисмо добили средства од „Европе ностре“, јер смо захваљујући овом случају ипак на добитку. Наиме, после 105 година од почетка истраживања Винче држава је решила да прекине расипање новца и снаге на јалове пројекте у којима су многи деценијама узимали новац, а нису дали никакве резултате.
– Министарство је одлучило да више не чека гломазна и неефикасна тела која не решавају проблеме. Уз помоћ Републичког завода за заштиту споменика културе и Музеја Града убрзано се ради на изради Стратегије истраживања и презентације Винче, што ће представљати основ за израду остале планске документације. Тек у том случају можда већ наредне године можемо не само да учествујемо већ и да победимо, односно уђемо на листу Европе ностре. Наш коначни циљ је стављање Винче под заштиту Унеска – каже Оливера Марковић.
У Музеју града кажу да стратешки документи за Винчу нису донети јер још увек нису решени ни најелементарнији проблеми на нивоу локалне самоуправе.
Како да штитимо и презентујемо налазиште у Винчи кад, правно гледано, и не знамо колико је, јер још није завршена маратонска парница о међама локалитета. Бадава је хвала да имамо колевку Европе, кад не можемо да се договоримо с локалном самоуправом око кишне и фекалне канализације. Књига о најприземнијим проблемима локалитета имала би више томова од књиге о винчанској цивилизацији – каже Даница Јововић Продановић, директор Музеја града.
Да све буде још горе, урбанисти су направили план моста који треба да се гради у непосредној близини локалитета.
– Тачно је да постоји план изградње моста у близини локалитета, а то је такође последице дугогодишњег нерешавања најбаналнијих проблема. Пошто нема детаљног урбанистичког плана и дефинисане области заштите неко је испланирао мост у близини Белог брда, вођен искључиво логиком грађевинске струке. Зато је Министарство морало да узме проблем у своје руке и спречи нешто што се не може исправити – каже Оливера Марковић.
У Српском археолошком друштву, које ове године слави 140 година постојања, сматрају да је Винча права брука и државе и струке.
– До данас није објављен чак ни репринт монографије „Праисторијска Винча“ професора Милоја Васића из тридесетих година прошлог века, која је тада прославила Србију. А у Винчу су се, у бољим временима, сливале реке новца. Још увек нису објављени ни резултати обновљених археолошких истраживања Винче од 1976. до 1986. и од 1998. до данас. Слично је и са многим другим локалитетима, који су практично претворени у приватне фирме, на штету науке и угледа Србије – каже др Драгана Антоновић, председник Српског археолошког друштва.
Она наглашава да се у Србији интензивно истражују локалитети винчанске културе, као што је Плочник и Беловоде, где страни научници на њима потврђују ранија открића великих српских археолога да је металургија рођена у време винчанске културе.
– Наша држава и научни естаблишмент прихватили су открића српских археолога тек кад су дошли странци и представили их као своја. Посебан парадокс је што се данас Винча истражује свуда, осим на – Винчи! Она, необјашњиво, никада није кандидована за заштиту Унеска, иако је прва могла да уђе на листу. Неке ствари подсећају на време кад се професор Васић сукобљавао са „нордијском школом“ која није могла да поднесе да се центар европске цивилизације налазио у „примитивној Србији“. Изгледа да заступника те школе има и данас и да су врло утицајни – сматра Драгана Антоновић.
Новости
А КОЛИКО ЈЕ ТЕК НУКЛЕАРНОГ ОДПАДА ТАМО …..