Вишедеценијско урушавање система одбране Републике Србије и борбених могућности Војске Србије

Као што је Р. Србија у међународно правном смислу наследник бивших Југославија, тако и Војска Србије у сазнајном, доктринарном, организационом и војно-технолошком смислу баштини континуитет са ЈНА, а потом са Војском Југославије. Зато је у наслову са разлогом узет термин „вишедеценијско“ урушавање Војске Србије јер су негативни процеси почели још од тих времена. Нажалост у целом том периоду присутна је константа умањења одбрамбених способности Р. Србије, првенствено у погледу величине и квалитета оружја и опреме. Кроз тзв. процес транзиције и демократизације друштва, посбно после 2000. године, смањивано је бројно стање Војске, без модернизације и опремања са сложеним борбеним системима. Тај процес пратило је континуирано умањење процента издвајања за функцију одбране Р. Србије. У истом том периоду водеће силе Запада покушавају по сваку цену бесправно да одузму Косово и Метохију, кроз признавање лажне државе Косово.

У суштини ради се о окупираној територији, под контролом формација НАТО и институција ЕУ и привремених органа власти у Приштини. Након тих догађаја Србија је покушала да направи отклон и да прокламује статус неутралности у односу на војнополиичке савезе. Ни то није спречило да САД, Немачка и Велика Британија наставе са лобирањем у свету и притисцима на Србију, како би дошло до признања тзв. Косова у међународним организацијама, а на крају и у УН. Настанком мултиполарног света и израстањем Русије и Кине у светске силе првог реда, такав развој догађаја је успорен па и онемогућен. Пријатељство руског и српског народа јесте основна претпоставка, да се то насиље над српским Косовом и Метохијом промени у блиској будућности и да дође до праведног решења у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244 СБ УН. САД и ЕУ су учиниле пуно до сада да се удаље од поменуте резолуције, да се релативизују ствари а целокупан процес доведе у фазу преговора и споразума на тзв. релацији Београд – Приштина. На тај начин се уцењује Србија и њен развој у складу са степеном попустљивости и прихватања решења, која су супротна са Уставом Р. Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН.

Поштујући Устав Србије, Војска Србије треба да рачуна да је за њу Косово и Метохија увек било, јесте и биће саставни и неотуђиви део Србије, те да га је само привремено напустила ради завршетка агресије НАТО на СР Југославију 1999. године. Самопроглашена независност лажне државе Косово не обавезује Р. Србију и њену Војску Србије да у повољним међународним околностима поврате тај простор у уставно правни систем државе. Србија никада неће да се одрекне дела своје територије који је место постанка њеног државног и националног идентитета и духовности. Косовски завет дубоко је урезан у свест српског народа дајући му снаге и истрајности да превазиђе најтеже тренутке у својој историји. Ослобођење српског народа од вековног ропства и стварање модерне српске државе остварено је на основамаКосовског завета. Ниједна власт нема право да под било каквим околностима и притисцима пристане на сецесију Косова и Метохије. То није питање било које политичке елите нити генерације. Косово и Метохија јесте вечити завет српског народа и његова колевка. Без њега српски народ није слободан нити има перспективу и духовну стабилност.

Само национално јака држава са ефикасним системом одбране може успешно да развија све функције државе и битне делатности за развој друштва и сваког појединца. Ефикасан систем одбране јесте гарант дугорочне заштите државних и националних интереса. Не може се говорити о јакој држави ако немамо развијен систем одбране и јаку Војску Србије, која је модернизована и способна да извршава уставну улогу и утврђене мисије и задатке.

Србија као стара европска држава својим географским положајем упућена је на сарадњу са суседима и највећим бројем европских држава. У одбрамбеном смислу Србија неће ништа добити од тзв. европских интеграција, напротив стално у том процесу запоставља Војску Србије и потребу њеног опремања. Европска унија се већ потврдила као продужена рука САД и НАТО у походу на Исток. Србији и српском народу нису пријатељи они који по рецепту Хитлерових хорди припремају поход на Русију. Заједно са снагама НАТО, ЕУ припрема и распоређује команде и јединице усмерене ка Истоку, као претњу Руској Федерацији. Тај план је конципиран на дуже време и озбиљно може угрозити европску па и глобалну безбедност. Република Србија не сме допустити да под било каквим окриљем европских интеграција учествује у тим војним снагама, па ни у оквиру војних вежби и било каквих форми обуке. И због све веће милитаризације ЕУ, грађани Србије треба да се на референдуму одлуче да ли желе у овакву Европску унију, која све више постаје оков и израз неравноправности за мале народе и државе.

Са становишта одбране Р. Србије, ЕУ није приоритет нити перспектива, јер већина држава чланица је признала такозвано Косово, као државу која је створена агресијом НАТО на СР Југославију. У процесу такозваног придруживања ЕУ, Србија би била принуђена да се суштински одрекне Косова и Метохије и да пристане на регионализацију и значајне уступке давања елемената прерогатива државности АП Војводини. Такође, Србија је у том процесу принуђена на распродају имовине и стратешких инфраструктурних енергетских и телекомуникационих система, ресурса, рудника, земље, воде. На такав начин држава постаје фикција без реалне моћи да ефикасно извршава државне функције, па ни одбрамбену функцију. Народ у таквој фиктивној држави остаје незаштићен, није суверен и изложен је у сваком смислу неморалном израбљивању од стране мултинационалних компанија. Са становишта одбране Р. Србије, продаја виталних система електропривреде и телекомуникација непосредно угрожава суверенитет државе и дугорочно угрожава виталне националне интересе и безбедност. Продајом тих виталних система угрожава се функција одбране Србије и социјална заштита угрожених слојева становништва.

Очување Дејтонског споразума и просперитет Републике Српске представљају један од најважнијих националних интереса Србије и српског народа. Српски народ се кроз стварање Републике Српске изборио за заштиту својих националних интереса западно од реке Дрине. Држава Србија, као гарант Дејтонског споразума, има право, али и обавезу да се стара о уставном положају Републике Српске и о њеној будућности. Непријатељи Р. Српске треба да знају да силом никада више неће моћи да некажњено чине злочине, те да ће свака агресија бити спречена директном интервенцијом Војске Србије. Они који „поновно оштре каме“ и купују оружје боље да се смире јер неће више Србија ћутке гледати покољ и прогон српског народа, као што се десило у злочиначким операцијам „Бљесак и Олуја“, које су извеле Хрватске оружане снаге, Хрватско веће одбране и тзв. Армија БиХ.

ЧИНИОЦИ РАЗВОЈА СИСТЕМА ОДБРАНЕ И РЕГИОНАЛНИ КОНТЕКСТ БЕЗБЕДНОСТИ

Анализирајући трендове развоја чинилаца одбране и безбедносности Републике Србије, може се констатовати да се они све интензивније усложњавају и да значајно утичу на систем одбране Р. Србије. Ти чиниоци су: политички, безбедносни, економски, социјални технолошки, информациони, еколошки и енергетски.

У оквиру анализе политичког и безбедносног чиниоца општа политичко-безбедносна ситуација у региону тешко је предвидива, јер се нагло погоршаава под утицајем глобалних померања и сукобљености интереса великих сила у Југоисточној Европи. Поново су након Хладног рата у Европи повучене линије сукобљености водећих држава Запада према Русији, од Балтика па до Блиског истока. Планирају се и оружани сукоби и ратови дуж замишљене линије додира и сукобљености. У историји, те линије сукобљеноси ретко су брисане без ратова. То аргументује тврдњу да гомилање војних ефектива дуж линије сукобљености може у будућности угрозити европски и светски мир.

Сукоб интереса великих држава и коалиција увек највише угрожава мале народе и државе у зони сукобљености. Због тога и историјске истине да је српски народ тај који је највише страдао на Балкану у двадесетом веку, српски национални интерес јесте да изграђује такав систем одбране који ће деловати као фактор одвраћања појединим непријатељски опредељеним државама и коалицијама. У том подухвату Србија не сме остати сама. Савезништво се треба за такве моменте градити, неговати и планирати.

Највећи утицај на погоршање стања безбедности се може остварити преко шовинистичких националних пројеката и замрзнутих конфликта из прошлости, као што су: албански експанзионизам у функцији пројекта Велике Албаније, питање насилног одузимања КиМ, етничке тензије у Македонији и покушај ревизије Дејтонског споразума у БиХ, супротно интересима било ког од конститутивних народа. У свим тим изазовима хрватски фашизам и нацизам, који баштини корене у Другом светском рату, јесте најопаснији јер се брзо преноси на простор БиХ, не само на Хрвате него и на муслимане (Бошњаке).

У оваквим околностима где поједине силе Запада поново потпирују екстремни национализам Хрвата, Албанаца и муслимана (Бошњака), Р. Србија, Р. Српска, Црна Гора и Македонија морају схватити веома озбиљно и треба да учине све да не буду стратешки изненађене. Веома су проблематичне, лажне и опасне успаванке које Запад пропагира у интеграцији овог простора у ЕУ и НАТО.

Због ограничених средстава која се издвајају за буџет одбране, отежана је модернизација и опремање Војске Србије више деценија, животни стандард њених припадника је у константном паду, оружје је све старије и истрошеније а ратна војска све старија. Професионална Војска Србије, оволика колика је, недовољна је да реши безбедносне претње које се могу пројектовати према српском народу првенствено у Р. Српској и Р. Србији.

Србија мора имати јаку и велику ратну војску која ће гарантовати безбедност Р. Србије и заштиту виталних националних интереса српског народа ван Србије. Хрватска би требало да зна да неће моћи више да хара и коље српски народ по Босни и Херцеговини, као што је то чинила за време НДХ и за време грађанског рата у БиХ од 1992-1995. године. Чак су јединице Хрватске војске већ 1991. године вршљале по западној Херцеговини и долини Неретве, затирале српска села, баш на просторима где су некада палиле и убијале усташке легије. Било какав покушај Хрвтске војске да оружано интервенише у БиХ против Р. Српске, морао би да значи директно ангажовање Војске Србије у заштити српског народа. Опремање Хрватских оружних снага од стране САД и покушај да од Хрватске до 2020. године направе „водећу оружану силу“ на Западном Балкану треба да изазову примерен одговор Србије и Русије. Србија је историјски била а и Српска војска је неупоредиво боља од било које војске у региону и увек на страни победника, И сада се спремају сличне околности, у којима би Србија вољом народа направила дистанцу од лажних вредности ЕУ које прећуткују фашизам и нацизам.

Србија због историјског искуства у двадесетом веку и страдања свог народа неће никада бити на страни силника и оних који заговарају повратак фашизма и нацизма у међудржавним односима. Да би сачувала виталне националне интересе и несметан привредни развој, Србији је потребна јака војска. која ће истовремено утицати на регионалну стабилност кроз превентивно деловање на пројектовање оружаних сукоба од стране појединих водећих држава НАТО.

Уколико би рат Србији био наметнут, онда би Србија са потпуним правом могла да стави под лупу комунистичке границе између република, које су утемељене на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. године. Тада су узете изворне српске територије простора Републике Српске Крајине, а Србији спречено право изласка на море. Ако Хрватска било када, под било чијим инструкцијама крене на српски народ и територије у Р. Српској, онда ће као квислиншка творевина морати да надокнади штету коју је причинила српском народу кроз историју, и мораће да дође до промене државних граница. Источна Славонија и Барања јесу историјске српске територије од времена Аустроугарске које је српски народ платио златом и крвљу ратујући на граници Европе против Отоманске империје. Зато говорити о граници на Дунаву између Хрватске и Србије данас је поновна велика српска заблуда. Дубровник и Конавле никада нису били део хрватског националног бића. Ради се о национално, културно и верски специфичном подручју, које има своју историју у Дубровачкој Републици. Неприродно је да Дубровнику са околином Загреб буде престоница, када за то не постоје историјске везе и условљеност. Ради се о српском народу који је временом, под утицајем Ватикана и уценама и терором Хрватске католичке цркве и власти, присиљен да се често колективно унијати и преводи у католичанство, са обавезом да промени и национално опредељење и из српског пређе у хрватски народ. По свему, генетски, национално и историјски, Дубровчани, Требињци и Херцегновљани су део истог националног бића, део српског народа. Време ће дати одговор да ли је боље и исплативије Дубровнику са околином да ужива у својим богатствима, као и њихови преци у Дубровачкој Републици или да буду задњи на листи чекања Загреба да решава њихове проблеме.

Због усташке, великоалбанске и муслиманске хистерије и историјске сарадње на страни сила зла у Првом и Другом светском рату, Србија мора бити опрезна и не сме бити опијена лажним европејством. Застаревање оружја и опреме негативно се одражава на борбене могућности Војске Србије за извршавање мисија и задатака. Традиционални углед Војске се често политички злоупотребљава и не улажу се преко неопходна средства за њену модернизацију и опремање савременим наоружањем и војном опремом. Због недовољних финансијских средстава за одбрану урушавају се критеријуми и квалитет оспособљавања, образовања кадрова и обуке команди и јединица.

Трендови савременог технолошког развоја значајно ће утицати и на Р. Србију, чије заостајање у тој области може ублажити иновационо оријентисана развојна стратегија, реформисан научноистраживачки и образовни систем. Научно-технолошки развој ако се интензивира, позитивно ће утицати на одбрамбене потенцијале Р. Србије, док би заостајање довело до лоше технолошке основе система одбране и до умањења оперативних способности Војске Србије. Усвајање знања из области савремених технологија треба институционално интензивирати у функцији истраживања и развоја савремених средстава наоружања и војне опреме. Информационо-комуникационе технологије за развој високософистицираног оружја и средстава за њихову заштиту су основа развоја војне организације и повећања борбених могућноси Војске Србије. Развој информационих система и технологије у Р. Србији одражава се на унапређење комуникација, командовања и заштите од сајбер претњи у систему одбране.

КЉУЧНИ ПРОБЛЕМИ СИСТЕМА ОДБРАНЕ 

Кључни проблеми система одбране Р. Србије су нажалост присутни дуже време и угрожавају његову суштину и разарају виталне подсистеме и елементе. Све то заједно негативно утиче на одбрамбену функцију државе и на борбене могућности Војске Србије.

Кључни проблеми система одбране могу се исказати кроз следеће ставове:

1. Концепт тоталне одбране, који је утврђен у Стратегији одбране из 2009. године, није материјализован нити се изграђују адекватне сазнајне, доктринарне, организационе, кадровске и логистичке претпоставке за његову примену;
2. Технолошка застарелост наоружања и војне опреме, посебно сложених борбених система, првенствено у РВ и ПВО;
3. Лош социјални статус запослених и пензионисаних професионалних војних лица и цивилних лица на служби у МО и ВС, посебно подофицира, професионалних војника и цивилних лица са средњом школском спремом;
4. Слаба обука команди и јединица због немања довољних финансијских средстава,
5.  Војска се претворила у „чуварску службу“ и бирократизоване структуре које су самодовољне кроз извршавање послова административне функције и учешће у мировним операцијама;
6. Недовољна обученост резервног састава; и
7. Неадекватан бројчани однос командних и оперативних структура мирнодопске и ратне војске у складу са оперативним потребама.

 

Поред вишедеценијске запостављености Војске од стране државе и сталног смањивања њеног бројног стања, кључни проблем система одбране јесте његова неодрживост са додељеним финансијским средствима. Обим финансијских средстава који се опредељује за одбрану, као и постојеће стање система одбране, указују на немогућност обезбеђивања нормалног функционисања и развоја система одбране, како у средњорочном, тако и у дугорочном периоду.

Главни узроци који доводе до финансијске неодрживости система одбране, пре свега Војске Србије су:

• недовољна расположива финансијска средства за повољнију структуру трошкова;
• структура снага и бројна величина нису у складу са расположивим финансијским средствима, нити са оперативним потребама и
• наслеђено стање, последице НАТО агресије и санкција и даље оптерећује МО и ВС и онемогућавају квалитативни преображај у стабилан систем.

Дугорочним планом развоја система одбране је предвиђено издвајање од најмање 2% БДП. Реална издвајања за одбрану се смањују из године у годину. У 2014. години издвајање за Министарство одбране и Војску Србије је око 1,51% БДП а у 2016. годин 1,36 БДП. У наредним годинама предвиђена су даља смањења издвајања за функцију одбране. Тиме се директно утиче на разарање преостале борбене готовости Војске Србије и снижавање социјалног прага запослених.

Војска је претрпела више накарадних реорганизација, које су се у суштини претвориле у смањење бројног стања запослених. Таква „нова“ реорганизација Војске Србије, која се најављује у оквиру реформе државне управе коначно би дотукла Војску, као националну институцију, То се све ради под окриљем ММФ-а и представља у суштини злочин јер се народ оставља незаштићен у тешким историјским временима. У том процесу умањења борбене готовости и борбених могућности Војске Србије, са неодговорним политичарима учествовали су и каријеристи генерали, којима је останак неки месец или годину у служби битнији од истине и професионалног залагања да се престане са даљим разбијањем Војске Србије. Параде и по која вежба и прославе у народу стварају лажну слику да је Војска јака и да има адекватну бригу државе. Нажалост истина је сасвим другачија, Војска Србије постепено одумире, нема адекватну бригу и помоћ државе, док се усташке, балистичке и исламске хорде опремају и припремају за крвави пир и нове „Олује“, ако им њихови ментори са Запада то дозволе.

Континуирано смањивање финансијских средстава за функцију одбране је значајно и уколико се искаже у номиналним износима. Тако су у 2012. години средства била за око 20 милиона евра мања него у 2011. години, а у 2013. години за око 19 милиона евра мања него у 2012. години. За 39 милиона евра колико је умањено издвајање за МО и ВС могло се купити око 450 теретних моторних возила ФАП 1118 или 6 до 8 борбених хеликоптера.

Дошли смо у ситуацију да се држава поноси са два транспортна хеликоптера Ми17, док Хрватске оружане снаге добијају донацију 14 борбених хеликоптера од САД. Под повољним условима Русија дуже време Србији нуди опремање Војске Србије сложеним борбеним системима, али као да власт у Србији не сме да прими ту опрему, а пред јавношћу то правда немањем финансијских средстава. Од кога не сме власт пре а и сада да опрема своју Војску? Вероватно од САД, ММФ-а, НАТО, ЕУ или од сва та четири фактора заједно. Власт вероватно у Србији не опрема своју Војску да нам не замери Запад, који у исто време опрема и помаже војске које се могу у пројектованом сукобу наћи са друге стране фронта. За такву лакомисленост цивилног и војног врха нема оправдања лажном беспарицом. Слобода народа и животи српских војника и грађана немају цену. Очекивати је да се након најновијих догађаја успавани пробуде и постану одговорни и они у цивилним оделима али и део оних са генералским еполетама.

Тренд смањења улагања у функцију одбране је константан две деценије, а реалне потребе за инвестицијама у сложеним борбеним системима система су све веће. Након власти др Војислава Коштунице, почиње нагло смањење улагања у функцију одбране Р. Србије, све до данас. То су захтевали пре а и сада „страни ментори“, који нуде добре услуге.

  Сл. 1 Финансирање одбране у сталним ценама и проценат издвајања из БДП

Однос режима у прошлости према функцији одбране и Војсци Србије јасно се види након 2007. године. И актуелна власт се слепо држи препорука ММф-а и не дозвољава модернизацију и опремање Војске Србије. У недостатку финансијских средстава за модернизацију и опремање Војске Србије, мултипликују се негативне појаве као што су бирократизација, повећање административних и управних структура и стални пад борбених могућности јединица, на свим нивоима командовања. Систем се бави сам собом и постаје самодовољан, а папири му постају резултат, а не реалне способности за извршавање мисија и задатака, у складу са безбедносним окружењем и друштвеним потребама.

  Сл.2 Издвајања за одбрану по становнику на годишњем нивоу

 

Очигледно је колико су мала улагања Србије у функцију одбране и у односу на суседне државе, које су чланице НАТО пакта. Те државе имају заштиту НАТО пакта а Србија, као неутрална држава је смањила издвајања испод сваке мере. Сваки даљи коментар је сувишан. Изражен је процес постепене деформације војне организације због честих, недоследних и доста некомпетентних организационих промена, које спроводе политичке гарнитуре које се мењају у Министарству одбране, уз полтронско понашање дела генералског кора који је оптерећен личном каријером, неспособношћу и жељом да што дуже остане у професионалној служби. Све то изобличава укупну структуру Министарства одбране и Војске Србије, јер су многе одлуке о организацијским променама доношене снагом формалних политичких и војних ауторитета, без задовољавајућег утицаја војне струке.

Пад оперативних способности Војске Србије пратило је неадекватно спровођење одбрамбених припрема. То је посебно препознатљиво кроз:

• Недоследне реформе образовног система и одустајање од концепта организованог обучавања школске омладине из области одбране;
• Недостатак организованог обучавања становништва;
• Дуги низ година се не спроводи организована припрема становништва за војну и цивилну одбрану и заштиту, што је у супротности са концептом тоталне одбране;
• Укидање обавезног служења војног рока, чиме је отежано подмлађивање резервног састава Војске Србије и јединица цивилне заштите. 

Војска Србије је запостављена од свих држава и власти од распада бивше СФРЈ. Војска Србије са оваквим издвајањима нема перспективу модерне војске, јер и даље троши своју супстанцу и технолошки је постала застарела, чак и у односу на многе војске суседних држава. Србија је кроз историју улагала у Војску и када је било најтеже и успешно је одговорила изазовима тог времена. Да ли то Војска Србије може данас или у блиској будућности треба да размисле и одговарају они који су законом надлежни?

ЕУ и НАТО су пролазне категорије и организације које не гарантују заштиту безбедности националних интереса и циљева јер су постали један од учесника у кризама на евроазијском простору и у свету, а српском народу су нанели ненадокнадиву штету и окупирали Косово и Метохију, кроз признавање лажне државе Косово. 

ПРОГРАМСКА ОПРЕДЕЉЕЊА ЗА РАЗВОЈ СИСТЕМА ОДБРАНЕ И ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

Програмска опредељења исказана су кроз стратегијске циљеве и начин њиховог остварења.

Стратегијски циљеви:

1. Очување територијалног интегритета, територијалне целокупности и суверенитета Србије;
2. Очување Косова и Метохије у саставу Србије;
3. Очување Републике Српске и заштита од агресије Хрватских оружаних снага и муслиманске и хрватске компоненте Оружаних снага БиХ;
4. Равноправна сарадња са великим силама и суседним државама;
5. Србија треба да прекине процес придруживања ЕУ, јер се њени политички, економски, безбедносни и војни капацитети све више користе у „необјављеном рату“ против Русије, Тај рат је суштински почео увођењем санкција ЕУ према Руској Федерацији.
6. Концепт тоталне одбране оживотворити, материјализовати, изградити сазнајне, доктринарне, организационе, кадровске и логистичке претпоставке за његову примену;
7. Израдити Дугорочни план развоја система одбране, са тежиштем на опремању сложеним борбеним системима и модернизацији дела постојећег оружја и опреме. Тај План треба да се спроводи а не као постојећи Дугорочни план опремања, да буде „мртво слово на папиру“;
8. Војску Србије изграђивати као полупрофесионалну са јасно наглашеним народним карактером;
9. Изградити претпоставке да ВС може кроз герилски начин извођења борбених дејстава бити фактор одвраћања и гарант ефикасне одбране од оружанe aгресије са радикалним циљем;
10. Повећати издвајања из БДП на 2%, а у складу са стањем безбедности у региону;
11. Побољшати статус професионалних војних лица и цивилних лица на служби у МО и ВС;
12. Заштитити стандард и статус пензионисаних војних лица и војних ветерана у друштву јер су сада понижени и обесправљени смањивањем плата и пензија, континуираним укидањем или смањивањем давно стечених принадлежности и бенефиција;
13. Систем војног образовања и научно-истраживачког рада учинити ефикаснијим, јер је знање основа способности система одбране и Војске Србије;
14. Очувати од приватизације кључне капацитете одбрамбене индустрије у већинском државном власништву, јер она обезбеђује кључну муницију и убојна средства за потребе одбране државе;
15. Отпочети служење војног рока, на примерен начин кроз краће позивање и обуку у више наврата системом кампова, као што то раде друге неутралне државе;
16. Плански и организовано изводити обуку резервног састава;
17. Уравнотежити организацију мирнодопске и ратне Војске сагласно потребама и Концепту тоталне одбране;
18. Супротстављати се распродаји виталних енергетских, телекомуникационих система, природних ресурса и земље, јер се на тај начин директно девастира одбрана Р. Србије. Распродавати стратешке ресурсе будућих генерација јесте грех и злочин. Није природно да се рађају савремени паори и радници-робови у држави где њихово ништа није;
19. Залагати се за уравнотежен привредни и демографски развој Србије са становишта одбране државе и народа у миру и рату. Док се јужна Србија по ободима празни, док су српска села у топличком, јабланичком крају далеко од градова са застарелим путевима, неморално је и стратешки погубно заговарати аутопут Ниш-Приштина. Коме треба тај аутопут који финансирају грађани Србије када у Приштини и на Космету нема Срба који би га користили. Зар под притиском САД треба да финансирамо пут у Европу и свет Албанцима који су прогнали са Космета преко 250.000 Срба, онима који су им спречили повратак и онима који су одцепили српско Косово, уз помоћ држава НАТО и ЕУ, које су га окупирале. Такав однос је на граници понижења и раван самоубиству.

Србија треба да гради аутопут за Приштину када поврати суверенитет над Косовом и Метохијом, када се прогнани врате са својом Војском и Полицијом и када се поново завиоре српске заставе на граници са Албанијом. То је време кратко и достижно ако као народ у то верујемо и желимо да остваримо.

ЗАКЉУЧАК

Верујемо да ће многи бивши и садашњи припадници система у овом чланку видети заједничко виђење визије система одбране и начина остваривања утврђених циљева. Остварење постављених циљева јесте у функцији изградње јаке Српске војске и система одбране Србије, који ће бити сигуран штит од војног угрожавања националних интереса и вредности. Такав приступ јесте истовремено пут повратка достојанства војној професији и заштите стечених права бивших и садашњих припадника система одбране и Војске Србије.

Поједини некомпетентни политичари на руководећим местима у МО деценијама су изграђивали личне каријере и погрешним одлукама донетим са полтронима у војној униформи упропаштавали су систем одбране и Војску Србије, до тог нивоа да она данас убрзано троши своју основну супстанцу и озбиљно назадује и за појединим војскама у региону. Дно смо дотакли и време јесте за препород функције одбране државе и Војске Србије, по узору Српске војске и њене способности да одговори изазовима из времена Краљевине Србије. Тако и Војска Србије треба што пре да постане јака и способна да одговори изазовима у будућности, који се пред њу могу поставити у условима сложених и значајних промена и геостратешких игара великих сила на евроазијском простору. Као малобројни народ једино тако можемо опстати са народним карактером Војске, уз много више знања и кроз брз процес опремања и модернизације. 

Подршка албанском екстремизму и пројекту “Велика Албанија”, од стране САД и Велике Британије биће и даље изражена, као и до сада. Условљавање Србије око даљег придруживања ЕУ, наставиће се кроз захтев за суштинско признање независности тзв. Косова, прихватање евроатланских интеграција и стално удаљавање од Русије.

Ако САД и Велика Британија не остваре циљеве на Балкану мирним средствима спремне су да посредно припремају сценарио новог „Балканског рата“ у коме би Хрватска, Албанија, лажна држава Косово и Федерација БиХ, уз оружану побуну и тероризам на простору Србије и на простору српских етничких територија настојале да остваре ратне циљеве. При томе би те агресорске државе имале свеколику политичку, логистичку и обавештајну подршку водећих сила НАТО пакта. Основни објекат те агресије била би Република Српска. 

Сигурно је да би Србија, Република Српска и Црна Гора морале да имају то у виду, у процесу припреме оружаних снага за заштиту виталних националних интереса од оружане агресије. Креатори припреме таквих сценарија и оружаних сукоба зато помирљиво гледају на стално јачање идеологије усташтва у Хрватској, покушаје Бакира Изетбеговића да држи стално у фокусу муслиманску доминацију у БиХ и маргинализацију српских националних интереса, како је радио његов отац, творац Исламске декларације, чија је суштина узроковала грађански рат у БиХ. У оквиру тог сценарија јесте и опремање Хрватских оружаних снага са вишецевним бацачима ракета великог домета, хаубицама, оклопним транспортерима, јуришним извиђачким борбеним хеликоптерима, као и организација и опремање војске лажне државе Косово. Уз такве очигледне појаве, па и безбедносне претње, власт у Србији за Војску Србије не издваја довољно финансијских средстава из буџета, нити предузима адекватне мере. У том спречавању опремања Војске Србије кључну улогу има ММФ, који на све начине девастира одбрамбене способности Србије.

Време је да се Србија окрене себи и својим историјским пријатељима, Русији и Кини, те да јасно види сценарио који се спрема српском народу, како би донела рационалне одлуке о повећаном издвајању за функцију одбране те да брже спроводи пројекте опремања Војске Србије сложеним борбеним системима, На тај начин би Војска Србије могла повољно да делује на националну безбедност и на мир и стабилност у региону.

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

Фонд стратешке културе