Став

Вођа части, Вођа плаћа, а народ без гаћа

Лажни извештаји о привредним успесима, којима власт засипа јавност, терају праве инвеститоре да беже од Србије, коју посматрају као банана државу чврсто у смртоносном загрљају ММФ-а. Чак и рачуноводственим акробацијама улепшани званични подаци показују да је привреда у самртном ропцу, да се инвестиције смањују, а да број запослених драматично опада. Уместо да се потруди да покрене инвестициони циклус, лоповска власт све чини како би из суве дреновине исцедила још нешто за себе.

Међународни монетарни фонд (ММФ) на сва уста хвали фискалну политику српске Владе. Није ни чудо, јер је управо та организација, која никада никоме није помогла да изађе из кризе, главни сценариста наше пропасти. Крајем новембра је економиста ММФ-а, Ернесто Кривели, у Београду рекао како је Србија у 2015. имала „велико фискално достигнуће, а најважније је да се тако и настави.“ Гробар је увек задовољан када ковчег спушта у раку.

„Велико фискално достигнуће“, о коме говоре и челници ММФ-а и они српске Владе, у суштини је завршни чин наше пропасти. Сви параметри, и то они дати од стране управо званичних владиних институција, показују да је српска привреда у самртном ропцу.

Бројке довољно говоре саме за себе…Коначни рачун за 2014. годину, који је из политичких разлога каснио скоро пола године, показао је да је у тој години српска привреда остварила укупне губитке четири пута веће од оних у 2013. години: у прошлој години су укупни губици износили 131,8 милијарди динара, односно 1,1 милијарду евра, наспрам 30,9 милијарди динара у години пре. Већ би ово било довољно да зазвони звоно за узбуну, али ни то, на жалост, није крај приче.

Вучићева дилема: рецесија или криза?

У години која је на измаку, до пуног изражаја су дошли фискални потези српске Владе, које хвали ММФ, а који су метком у чело „оверили“ већ скоро мртву српску привреду. Почетком октобра 2012, само неколико месеци пошто је СНС преузео власт у Републици, повећана је стопа основног пореза на додату вредност (ПДВ) са 18 на 20 одсто. Тада је та одлука правдана лажима како ће на овај начин да се у буџет слију додатна средства, па неће бити потребно смањење плата и пензија. После су смањене и плате и пензије.

Поскупљења, која су била резултат повећања ПДВ-а, као и смањење прихода великог броја становника довели су до пада потрошње. Мања потрошња значи аутоматски и мањи фискални приход.

Тако су у октобру 2015. године порески приходи буџета Републике Србије износили 67 милијарди динара. У истом месецу прошле, 2014. године, они су износили 70 милијарди динара. Пре две године, 2013. су износили 66 милијарди, а 2012. године – 75 милијарди динара. Пад пореских прихода у 2015. у односу на 2012. износи осам милијарди динара.

Ово значи да је пад пореских прихода износио колико и фонд за све пензије у Србији и то – за два месеца! Толико о „успешности“ фискалне политике Владе. Актуелни министар финансија Душан Вујовић све је мање економиста, а све више алхемичар који рачунским акробацијама покушава јавности да представи како је финансијски систем Србије стабилан и како се држава креће ка опоравку.

Главна реч у свим обраћањима јавности овог министра и председника Владе Александра Вучића јесте „рецесија“, реч која у суштини означава опадање производње и привредних активности, али није истовремено и синоним за кризу. Када се каже „Србија излази из рецесије“ то не значи да она излази и из кризе.

Према тврдњама председника Владе бруто домаћи производ (БДП) ће ове године порасти за 0,9 одсто, док нам ММФ предвиђа раст од 0,7 одсто. То јесте излазак из рецесије (пада), али никако не и из кризе. Да би се уопште очувао садашњи ниво привреде, годишњи раст БДП-а не сме да буде нижи од 2,5 одсто. Са растом мањим од један одсто Србија фактички све дубље тоне у кризу. Да би се из кризе изашло потребне су нам нове инвестиције, али њих нема на помолу. У суштини, власт чини све како јој ММФ налаже, односно на сваки могући начин тера инвеститоре од Србије.

Један од сулудих фискалних потеза актуелне власти јесте и одржавање стопе пореза на капиталну добит од 15 одсто са најавама да ће исти бити повећан на 20 одсто. Не тако давно овај порез је износио симболичних 10 одсто, а постојала су обећања да ће се спустити на 5 одсто.

Инвеститори, посебно они који планирају да једно од својих седишта пребаце у Србију, веома обраћају пажњу на овај порез, који се плаћа, на пример, приликом трговине некретнинама или акцијама.

Што је нижа стопа овог пореза, то је и држава интересантнија за велике улагаче. Србија нема шта друго да понуди инвеститорима, па би смањење пореза на капиталну добит могао да буде један од знакова да су крупни светски играчи овде добро дошли.

Проблем који мучи лопове на власти јесте тај што се порез (увећан или умањен) наплаћује аутоматски, свима, па је могућност мешетарења и привређивања у корист џепа политичара равна нули.

Са друге стране, субвенције у различитим облицима нису гарантоване свакоме, тако да оне могу да донесу леп „додатни“ приход властодршцима. Формула је једноставна.

Званично је порез на капиталну добит (приход власника предузећа) на високој стопи, али се он рефундира кроз различите видове субвенција које одобравају одабрани на власти. Уместо да се плати 15 одсто нето пореза, плаћа се фактички нула, јер се иста свота добије назад кроз различите видове субвенција (бесплатно земљиште, умањење месечних комуналија, опрост дугова и слично), а о чему одлучују „митомани“ на власти. Новац, у суштини, само прође кроз републички буџет, као вода кроз проточни бојлер, и одмах се врати обвезнику спремном да кесу одреши где треба.

Према за сада доступним подацима, Република је само у овој години за шест предузећа издвојила 241 милион евра субвенција (поређења ради: у истом периоду је од пензионера држава узела 210 милиона евра). Међу тим фирмама се налази и „Ер Србија“, предузеће које је, званично, приватизовано како не би правило губитке.

По годишњем финансијском извештају за 2014. годину, „Ер Србија“ је остварила добитак у пословању, а тиме се Вучић хвали по медијима. Овај „добитак“ је, међутим, обична књиговодствена виртуозност која се своди на приход од курсних разлика израчунатих на дан када је динар био најслабији у односу на евро – 31. децембра 2014. Сам пословни приход „Ер Србије“ је реално за 75 милиона евра био нижи од пословних расхода, тако да је Србија овом предузећу, у коме пословну политику води мањински партнер из Уједињених Арапских Емирата, у 2015. морала да трансферише 41 милион евра буџетских пара како би оно остало ликвидно.

Суочени са чињеницом да успех пословања у Србији зависи искључиво од добре воље властодржаца, озбиљни светски инвеститори нашу земљу заобилазе у широком луку. То се видело већ из неуспеха да се оствари било која велика приватизација.

После низа помпезних најава, на крају није продат ни ФАП из Прибоја, а нико се није нашао ни да преузме Железару Смедерево, ни земунски „Икарбус“. Било је, истина, неких мешетара који су се мували око тих предузећа у нади да ће из српског буџета извући више пара него што би уложили у куповину, али је притисак јавности, на крају, и њих отерао.

Штеточинска политика напредњака

Наступи премијера Вучића, који стално јавност засипа потпуно небулозним најавама, отерали су и оно мало озбиљних инвеститора који су желели да дођу у Србију. Најбољи пример тога је „Икарбус“. Ово предузеће је већ годинама у тешкој финансијској ситуацији, али је данас пред банкротом.

У свим државама тржишне привреде берза је најважнији барометар на коме се види успешност неког предузећа. „Икарбус“ је акционарско друштво које се котира на берзи, а у коме Агенција за приватизацију има 49,39897 одсто акција. Остали акционари су, углавном, правна и физичка лица.Будући да и Република Србија има 0,80312 одсто акција, држава је већински власник.

Након што је пропао покушај да се акције Агенције и Републике у пакету продају неком страном инвеститору, Влада је кренула у тражење стратешког партнера. Ни ту није била успешна, јер су једини озбиљни преговори вођени са немачким „Мерцедесом“ који је већ на почетку разговора рекао како нема намеру да улаже било какав новац, али да је спреман да земунској фирми продаје шасије за аутобусе.

Од овога је Александар Вучић измислио причу о наводном доласку „Мерцедеса“ у Србију и тако отерао оно мало озбиљних инвеститора заинтересованих да на берзи купују акције „Икарбуса“.

За разлику од просечног српског држављанина, велики инвеститори су одлично упућени у сва дешавања у вези фирме која их интересује, тако да су од самог почетка знали да „Мерцедес“ не планира никакав улазак на српско тржиште. Коначно, да је овај немачки гигант имао тако нешто на уму, он би то и објавио.

Последица неозбиљног понашања првог човека српске Владе је актуелна цена акција „Икарбуса“ на Београдској берзи која је досегла историјски минимум. После премијеровог лупетања цена једне акције „Икарбуса“ на Београдској берзи се са 980 динара стрмоглавила на само 250 динара и наставља да пада.

Уместо да помогне овом предузећу, Вучић га је гурнуо у пропаст, јер у овом тренутку буквално нико не жели да улази у ризик куповине његових акција.

Да ли је неки глас на изборима, који је, могуће, донело неозбиљно обећање о доласку „Мерцедеса“, вредан уништавања егзистенције у „Икарбусу“ запослених радника и њихових породица?

У наредној години Србију очекује још дубља криза, чак и када би се остварили премијерови снови о расту БДП-а од 1,7 одсто. Проблем је у томе што тај раст није реалан, већ виртуелан, створен „иновативним“ књижењем као у случају „добити“ „Ер Србије“. Држава која има овакву власт не ужива никакво поверење код озбиљних страних инвеститора.

Бонитетска кућа „Дун & Брадстреет“ објавила је крајем новембра да Србију и даље сврстава у земље са високим ризиком пословања. „Приступање Србије ЕУ и даље је бременито тешкоћама, јер при сваком кораку унапред, процес истовремено води корак уназад“, наводи се у извештају ДиБ-а.

Додаје се да подршка грађана за чланство у ЕУ опада, тако да данас мање од 40 одсто становништва у Србији подржава чланство, у поређењу са 67 одсто пре две године. И ово показује домет штеточинске политике напредњака који, званично, воде Србију у ЕУ, а истовремено чине све како она не би постала чланица. Европска Унија инсистира на томе да се фискална политика српске Владе стабилизује и води транспарентно. Управо то је оно што не одговара Вучићу и његовим саучесницима, јер би тиме изгубили најважнији извор својих прихода.

За стране инвеститоре, за оне озбиљне, не би био крај света ако би Србија остала изван ЕУ, али под условом да примењује стандарде који у тој заједници важе за фискалну политику. А баш то лопови из СНС-а не желе ни по коју цену.

Закинути акционари

Књиговодствена иновативност властодржаца готово да не познаје границе. Потезом оловке минус постаје плус, али, по потреби, и плус постаје минус. Београдски аеродром „Никола Тесла“ је акционарско друштво у коме држава има већински пакет акција, док део имају запослени и грађани. Ово привредно друштво је држави, по основу међудивиденди, у трећем кварталу унапред исплатило 500 милиона динара.

Ова исплата је, међутим, књижена као „исплаћена лична примања послодавца“ и означена као расход у пословању. Тако је у коначном збиру Аеродром трећи квартал 2015. завршио са губитком, уместо са добитком од око 109 милиона динара, што би био случај да се поменута исплата исправно књижила. За ову суму биће закинути остали акционари. Ко од озбиљних инвеститора жели да дође у државу где се овако послује?

„Инвеситиција“ се књижи као зајам

Званично је БДП у 2014. у односу на 2013. годину пао за „само“ 1,8 одсто. Да није било „иновативног“ књиговодства министра Душана Вујовића и покривања дугова кроз државне субвенције, пад би био још драматичнији.

По подацима Агенције за привредне регистре укупни губици свих српских предузећа у протеклој години износили су чак 4,17 одсто бруто домаћег производа (БДП) из 2013. године. Због овога уопште није чудно што држава таји ове званичне извештаје.

Наводне стране инвестиције, тврди Александар Вучић, износиле су у овој години, до децембра, 1,6 милијарди евра. На страну то што од тих инвестиција нико није видео ни један цент, проблем је у томе што се као „инвестиција“ књижи и зајам. Поређења ради, у истом периоду (јануар – новембар 2015.) јавни дуг Србије је порастао за 1,9 милијарди евра.

Обичном грађанину ови подаци изгледају апстрактно, али се њега итекако дотичу извештаји са тржишта рада.

Званично, по ономе што тврди Национална служба запошљавања (НСЗ) без посла је крајем новембра било 792.344 радно способних становника Србије. Државни секретар у Министарству рада и социјалне политике, Драги Видојевић, опрезно наводи како је права бројка изнад милион, док непристрасни аналитичари сматрају да је она изнад два милиона људи.

Од преко седам милиона становника, колико Србија има по последњем попису, почетком ове године само њих 1,71 милион је имао посао. Колико је њих редовно примало плату и у ком износу прича је за себе.

По свим параметрима, наставља се пад броја званично запослених, тако да нас у 2016. чека додатни притисак на тржиште рада, што ће резултирати даљим падом плата запослених. Ко хоће да ради мораће да се помири са нижом платом, сматрају послодавци.

Ниже плате значе и мање приходе буџета због пада потрошње, а то ће резултирати немогућношћу да се пензије и друга државна давања становништву повећају макар до нивоа потребног да се не гладује.

Почетком наредне године очекују нас ефекти повећања акциза на најважније енергенте (електричну енергију и гориво), који ће додатно повећати цене финалних производа, тиме још више смањити потрошњу, па самим тим и фискалне приходе.

Коначно, процену да нам са оваквом влашћу нема спаса дао је почетком децембра Савез рачуновођа и ревизора Србије, који тврди да нам до краја 2016. прети банкрот. Користећи модел „Зеро скор“, најпознатији научни модел за израчунавање ризика од банкротства, рачуновође су на основу укупних економско-финансијских могућности домаћих предузећа (објављених у финансијским извештајима достављеним АПР-у) закључили да је наша привреда дубоко у црној зони са коефицијентом 1,07.

Губитак дела привреде који пуни буџет, реалног сектора, 2014. био је 4,26 пута већи него у 2013, а та се тенденција наставила и у овој години.

Од преко седам милиона становника, колико Србија има по последњем попису, почетком ове године само њих 1,71 милион је имало посао. Колико је њих редовно примало плату и у ком износу прича је за себе.

Милан Маленовић, Таблоид

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!