Из овогодишњег буџета за другу фазу успостављања видео-надзора у саобраћају планирано је 1,6 милијарди динара, али како ће се тачно тај новац утрошити јавности није познато.
Иако су грађани углавном сагласни да су камере на главним путевима потребне и као алат за превенцију саобраћајних прекршаја и за разјашњење када се већ нешто догоди, чињеница да таква врста надзора дубоко задире у приватност постала је дилема која се са глобалних расправа прелила и у Србију.
Додатно је код нас зачињена и чињеницом да чак и техничке податке, цену и карактеристике те опреме, локације на којима је постављена и ограничења у њиховом коришћењу – нису доступни.
И саме најаве да ће камере бити постављене у току ове године биле су контрадикторне. Најпре је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио како ће са 1.000 апарата постављених на 800 локација покрити Београд, „сваку улицу, сваки улаз“, касније је број планираних камера повећан на 2.000 па се претпоставља да ће оне бити постављене и на саобраћајницама и у градовима широм Србије.
Објашњено је да би нова опрема била у стању да препозна и регистарске таблице на возилу, али и лица у аутомобилу и ван њега, односно да може за неколико секунди да идентификује око 3.000 особа. Таман згодно за случај демонстрација, када састав учесника више неће бити непознат. Било је најављено и да ће процес набавке трајати две године, али се не зна да ли то подразумева и још већи број камера.
Проста рачуница показује да уколико је овогодишњи план набавке 1.000 камера, њихова цена је већа од 13.000 евра по апарату а уколико је позиција у буџету планирана за 2.000 онда једна апаратура кошта око 6.800 евра.
Међутим, није све тако једноставно, јер је могуће да је у цену ушла и опрема за дата центар из кога ће се снимци са улице обрађивати, а није нелогична ни претпоставка да је то планирано са другог раздела на позицији МУП-а, јер ће се 19 милијарди динара у наредној години издвојити за зграде и грађевинске објекте у шта је можда ушла и изградња центра за видео-надзор.
Сва та „можда“ нисмо успели да разјаснимо јер из МУП-а нису стигли одговори на наша питања.
Слично је прошао и истраживач Шер фондације Бојан Перков, који је од МУП-а добио „објашњење“ да су подаци о камерама проглашени службеном тајном, или носе ознаку „поверљиво“, или је информација ускраћена јер „није садржана ни у једном документу“.
Међутим, оно што је за наше званичнике било незамисливо да поделе са јавношћу, објављено је на сајту компаније Хуавеј, као студија случаја у којој су детаљно описани подаци о стотинак постављених камера на 60 локација, дата центру у Београду, што је прва фаза пројекта који су радили у сарадњи са МУП-ом.
– Набавка је организована на основу билатералних споразума са Kином, односно Хуавејем, али од МУП-а нисмо добили ништа осим одбијања. Чак ни информације о могућностима камера, о којима су званичници полиције и јавно говорили, све је нетранспарентно. Сада више није познато ни да ли се ове камере које су већ инсталиране користе – каже за Данас Перков и додаје да када су објавили текст према подацима Хуавеја, студија случаја уклоњена је са сајта те компаније.
Према речима адвоката Божидара Прелевића, нису спорне камере, јер оне реално могу да допринесу општој безбедности, али могу и да потпуно наруше приватност грађана.
– Проблем је у могућности злоупотребе тих снимака. Овде се поставља питање колико верујемо ономе ко ће бити оператер на тим уређајима. А тешко је веровати онима који укидају независна регулаторна тела, тешко је веровати и да ти људи неће не само камере него буквално све употребити у политичке сврхе и на крају представљати као доказ за инсценирање кривичних дела и пријава – каже Прелевић за Данас.
Својевремено, када је најављена набавка камера, реаговао је и Родољуб Шабић, бивши повереник за доступност информација и заштиту података о личности.
– У земљи у којој је власт толико пута искористила личне податке против грађана и политичких противника, систем видео-надзора пре асоцира на нову врсту контроле него на већу безбедност. То заправо значи да неко ко контролише тај систем у сваком тренутку може да зна и идентификује где се грађанин налази, при чему тај грађанин не мора бити криминалац, он може бити неподобан, политички конкурент – упозорио је Шабић.
И Хрвати купују камере
Безбедност или заштита приватности – то је дилема последњих година актуелна не само у грађанским дебатама него и у међународним односима. Полемика је летос покренута и у суседној Хрватској када је њихово Министарство унутрашњих дела објавило да ће за 376.400 евра набавити камере за видео-надзор које могу да препознају лице које се нађе на снимку, али ни ту није објављен број камера које ће бити инсталиране.
Пише: М. Н. Стевановић, Данас.рс
Те камере за те паре мора да саме хватају и хапсе лопове.