Насловна / Србија / Економија / За три децење бићемо на нивоу из 1990.

За три децење бићемо на нивоу из 1990.

Оно што је Србија производила до краја 80-их година прошлог века, сада је у зони научне фантастике. Према проценама стручњака на нивоу из 1990. привредно ћемо бити тек за три деценије.

Из наших хала, у серијама које су сада недостижне, излазили су авиони, камиони, аутомобили, трактори, роботи, електронски и технички уређаји. Домаћи грађевинари су радили су на пројектима широм Азије и Африке, где су на тендерима тукли велике мултинационалне компаније, а велике фабрике имале су партнере из свих делова света.

Та, из данашње перспективе идилична слика српске привреде почела је да тамни 90-их, када су рат и санкције зауставили развој, али коначан ударац стигао је у првој деценији овог века с неуспелом приватизацијом и амбијентом који је погодовао само увозницима и сивој економији.

На нивоу 1990. тек за три деценије

Петар Б. Петровић, професор на Машинском факултету у Београду и председник асоцијације Националне технолошке платформе Србије која је израдила програм реиндустријализације земље, каже да је повратак на ниво који је индустрија имала 1990. године могућ тек за три деценије под условом да се процес реиндустријализације одвија у три фазе. Прва фаза ревитализације старих погона требало би да се оконча за три до пет година, а потом, до 2020. да се реализује друга у којој би био обављен комплетан реинжењеринг оживљених фабрика, њихово прекомпоновање, дотеривање производа и креирање нових, али и јачање менаџмента и маркетинга. Тек у трећој фази, која би могла да почне 2020, може се говорити о развојној експанзији којом би се индустрија постепено пребацивала са ниско и средње технолошких на високотехнолошке профил

 

Поразан податак је то што су се добри мајстори из свих грана прикључили армији незапослених. Они се полако приближавају граници за пензију, без довољно стажа, с проблематичним уплатама доприноса, а судбина више од две трећине радника – транзиционих губитника, дестимулативна је за нове генерације.

 Ако се икада озбиљно уђе у покушај да се обнове ранији капацитети и покрене индустријска производња, главни проблем биће радна снага, која више није ни едукована ни квалитетно образована, јер нова знања немају више од кога ни где да науче.

 Подсетимо, 1989. која се обично, као последња успешна развојна година узима као репер, само у индустрији је радило готово милион радника. Сада их има 375.000, што је ниво из 1961. године, али број је реално мањи јер још има друштвених фирми у којима одавно нема производње, а запослени постоје само у списковима.

 Ту су и приватизована предузећа чији власници само чекају да изађу из система контроле државне Агенције да би отпустили и оно мало преосталих људи и од купљене фирме направили рентијерски посао или бизнис с некретнинама. Ту је и више од 35.000 предузећа која ће ове године ући у стечај или ликвидацију због рачуна који је блокиран дуже од годину дана, а у њима се не зна ни број радника, па често ни власник.

 Србија је у последње две деценије била најуспешнија у производњи армије незапослених, која према званичној евиденцији износи око 650.000, али су много реалније процене које говоре да је близу психолошке границе од милион људи.

Индустрији разореној током две деценије „транспарентне“ транзиције, у оптимистичкој верзији биће потребно бар двоструко дуже времена да достигне ниво који би имала да застоја није било, а под повољним околностима, у наредне две деценије, можда бисмо могли да се вратимо на ниво из 1989.

 Један од услова за то је, тврде стручњаци, да се уместо насумице изабраних грана и предузећа која доносе политичке бенефите, пронађу и подрже оне технолошке области које могу да повуку спиралу развоја. Подразумевају се и свеобухватне реформе јавног сектора, од пореског и правосудног система, до административних процедура, образовања, професионализације у управљању ресурсима…

 Стручњаци указују на то да је највећи проблем то што о развоју индустрије највише говоре економисти, а последњу реч имају политичари. Тако се долази до апсурдних решења да се исцрпљеној и посусталој привреди, као „кец из рукава““ нуде скупи или „повољни“ кредити за текућу ликвидност, обртна средства, извозне програме.

 Нико, међутим, у процес не укључује науку и технологе, иако је то основа индустрије развијених економија. Уместо тога, наш политички естаблишмент стално најављује стране инвестиције које ће Србији донети нове технологије, али оне никако да стигну. 

 

Вести

Актуелно

Кина спремна да и даље развија сарадњу са Србијом у области одбране

Министар одбране Републике Србије, Александар Вулин, састао се у оквиру Осме безбедносне конференције у Москви, …

сиромаштво

Србија: У врху, али по беди

Kада се у свету праве листе најсиромашнијих нација света, Србија је обавезно при врху најбеднијих …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *