Злато централних банака: Историја тихе експропријације (Други део)

1. Прорачуни Ерика Спрота: пљачка злата из централних банака се наставља

Ерик Спрот , милијардер, познати инвеститор са 35-годишњим искуством у раду на финансијским тржиштима, велики познавалац финеса у трговини жутим металом, претпоставља да је очигледно да званична статистика не узима у обзир у пуној мери  стварну потражњу злата на светском тржишту (она се обично процењује као количина од 4,0 – 4,5 хиљаде тона годишње). По његовој рачуници – стварна потражња  драгоценог метала је у последњој деценији просечно премашивала званичне цифре, које објављују  Светски савет за злато и друге организације од ауторитета, за 2300 т.[1] А понуда злата добијеног  експлоатацијом, и ломљеног,  очигледно не задовољава реалну  потражњу у свету. Мора да постоји неки стварни извор злата који обезбеђује да се количина од 2300 т, која представља неурачунату потражњу, покрије. Спрот сматра да та количина на тржиште стиже из трезора  централних банака. Те испоруке којима се допуњавало тржиште злата од почетка овог века су вршили: централне банке најразвијенијих земаља – САД, Западна Европа и Јапан  и међународне организације које поседују сопствене резерве злата: Међународни монетарни фонд и Европска централна банка. У првој деценији 21. века укупне резерве злата које наводе централне банке и међународне организације, према њиховим званичним подацима, нису се јако мењале и налазиле су се на нивоу од 23 хиљаде тона.[2]

Уколико је Спрот у праву, произилази да су централне банке економски развијених земаља имале резерве за задовољавање званично незарачунате потражње  за само 10 година. Односно, по идеји, негде до 2011.године трезори  централних банака земаља које спадају у „златну милијарду“ требало је  да се потпуно испразне. А сада је већ 2013.година.  не треба такође да заборавимо да су  према напред наведеним проценама Венерозоа, још почетком овог века ти трезори већ били полуиспражњени. Још 1998.године  изван централних банака „шетала се“ скоро половина званичних резерви злата свих централних банака. Односно, рецимо овако: 2001.године од 23 хиљаде тона званичних резерви централних банака зоне „златне милијарде“ у трезорима је реално било само 11,5 хиљада тона. А то је злато задовољавало потребе оне званично незарачунате  потражње  само за 5 година. Односно – златни трезори „златне милијарде“ је требало да се потпуно испразне не 2011.године, већ 2006. Баш мистично!

 

2. Не краде се само сопствено, већ и туђе злато

Мистика ишчезава ако се присетимо да централне банке неких земаља у својим трезорима чувају не само злато које  постоји у њиховим књигама, већ и оно, које припада странцима (у првом реду централним банкама и државним благајнама других земаља). Уосталом, услуге складиштења користе и приватне структуре, углавном велике банке. У вези са причом о плановима враћања немачког злата кући, у Немачку, из других земаља, сазнали смо да је од укупне количине званичних резерви те државе која износи око 3,4 хиљаде тона, преко 2/3 ускладиштено изван Немачке. А у трезорима њујоршке  Федералне банке резерви постоји 1536 т,  374 т – у трезорима Банке Француске, 450 т – Банке Енглеске.

А сада да покушамо да на проблем страног злата погледамо са друге стране – са стране земаља које извршавају улогу „стражара“ или „магационера“. Тако великих „стражара“ у свету нема много. То су стално  исте земље: САД, Велика Британија, Француска, па и Швајцарска. При томе улогу „стражара“ ове последње  не врши само њена централна банка (Швајцарска национална банка), већ и банка чије је седиште на територији Швајцарске – Банка за међународне обрачуне (БИС). У овом кратком списку лавовски део комплетног страног злата иде у две земље –   САД и Велику Британију (погл.табелу).

 

Резерве злата које се налазе на чувању у САД и Великој Британији
(стање на дан 1.10 2012, у метричким тонама)[3]

 

	САД	САД и Велика Британија, укупно
1.                                                                                                                                                  Своје злато                                            8.133,5	310,8	8.443,8
2.                                                                                                                                                  Страно злато – на чувању                                            6.200,5	5.067,7	11.268,2
3.                                                                                                                                                  Укупно: своје + страно злато                                            14.334	5.378	19.712
4.                                                                                                                                                  Учешће страног злата у укупној количини злата које је дато на чување, %                                                   41,1	94,3	57,2

 

САД  и Велика Британија у трезорима Њујоршке федералне банке и Банке Енглеске чувају преко 11 хиљада тона страног злата. Значајно је даВелика Британија поседује прео 16 пута више страног злата него сопственог, а у САД  страно злато је 76% резерви сопственог злата. У Банци Енглеске чува се злато из различитих земаља које улазе у Британску Заједницу (Аустралија, Канада, Индија, и др.). Данас та банка игра велику улогу не само за  земље Комонвелта, већ и за земље континенталне Европе. Аустрија , на пример, у Банци Енглеске чува 80% својих златних резерви, Холандија 18%, Немачка 13%. Постоје клијенти и из других земаља. На пример, Централна банка Мексика у Банци Енглеске чува 95% златних резерви. У тој су Банци смештене и златне резерве организација под заједничким називом bullion  banks  (приватне банке које раде са физичким  златним инготима). Део страног злата у Банци Енглеске се смешта на основу уговора о чувању, при чему страни клијенти за ту услугу плаћају. Део злата је на депозитним рачунима, и у том случају улагач добија  обрачунату камату.[4]

Како би наставили игру са златом, монетарне власти земаља „златне милијарде“  су завукле руку не само у сопствене резерве драгоценог метала, већ и у резерве злата које су им повериле на чување стране банке. Није тешко да се прерачуна да је 2,3 хиљаде тона  страног злата, које се чува у  сефовима њујоршке Банке федералних резерви и Банке Енглеске довољно за покриће неурачунате потражње за  отприлике 5 година. Наравно да треба и да се рачуна на златне резерве странаца, ускладиштене    у Швајцарској, Канади, Аустралији. Није искључено да би играма са златом монетарних власти земаља „златне милијарде“ добровољно-принудно могле да се прикључе  и земље које су изван „златне милијарде“[5]. Заједно са њиховим резервама драгоценог метала игра  централних банака са златом би могла да се отегне још на годину или две. Ето – то мисле Ерик Спрот и низ других експерата за област злата.

3. „Игра са златом“ може да се заврши већ сутра

            „Тренутак истине“ може да наступи и раније него што је то предсказао Спрот. Зашто? Зато што, по мом мишљењу, у својим прорачунима он није узео у обзир или није довољно узео у обзир  неке отежавајуће моменте  како у односу на потражњу, тако и у односу на понуду на светском тржишту злата.

            Моменат први. Потражња  жутог метала брзо расте од стране Кине. Темпо раста  увоза злата у Кинеску Народну Републику је невероватно висок. Ако је још 2009.годинее увоз злата у Кину преко Хонгконга (по званичним статистичким подацима Хонгконга) износио 45 тона, у 2011.години он је већ био 431 т , а 2012. године – преко 834 т. У оквиру своје политике злата Кина има намеру да настави са куповином злата на велико  са светских тржишта. Куповина се користи за задовољење све већих потреба индустрије накита, све веће инвестиционе потражње, повећања државних  резерви. Спрот  је у својим прорачунима  узео у обзир „кинески фактор“, али недовољно.

            Моменат други. После завршетка првог таласа финансијске кризе многе централне банке су почеле да активно купују на велико жути метал.  Почев  од 2009.године  централне банке  читавог света су  се први пут у две и по деценије  од нето-продаваца претвориле у нето-купца жутог метала. Централне банке света су 2011. извршиле чисту куповину злата од 430 т, 2012 г. – према проценама оне могу да буду  преко 500 тона[6]. За тим непрецизним цифрама се крије активан рад на куповини злата на велико од стране централних банака земаља као што су Мексико (чиста куповина у 2011г. – 98,9 т.), Русија (94,4 т.) Турска (79,3 т.), Тајланд (52,9 т), Република Кореја (40,1 т.), Казахстан (14,9 т.).  Мада централна банка Кине није још од 2009.године мењала величину својих резерви, ипак се зна да је она главни купац злата на светском тржишту. Званична кинеска статистика камуфлира ту делатност Народне банке Кине.

            Моменат трећи. На тај моменат пажњу скреће сам Ерик Спрот у последњим публикацијама. Ради се о наглом паду у понуди злата у облику златног лома. У просеку – у првој деценији 21.века сразмере такве понуде су износиле 1700 т, док су се сада смањиле за половину. Просечна годишња понуда  злата је због тога пала на 850 т.[7]

            Моменат четврти. Ради се о стварном требовању или плановима за репатријацију због границе званичних златних резерви у различитим земљама. Немачка већ преговара о враћању свог злата из САД, Енглеске, Француске (укупно 2.360 т). Припрему повратка свог злата из иностранства су почели и Холандија, Швајцарска, Еквадор, Азербајџан. Кампања  за повратак злата у земљу порекла може да прерасте у панику која ће обухватити десетине држава (по неким подацима само у трезорима њујоршке Федералне банке резерви  чува се злато чији су власници  60 земаља)…

            Тако, може да се констатује да данас долази до завршнице чишћења трезора централних банака земаља „златне милијарде“. Злато може да пресуши у било ком тренутку. Можда је већ и нестало. Један од знакова за то су све чешћи скандали због такозваног „волфрамовог злата“. Постоје јаке претпоставке да њега нису открили Кинези (као што тврде неки медији) већ да су прави власници – власници централних банака „златне милијарде“. Тешко је претпоставити чега још ти људи могу да се сете како би се наставила илузија о постојању злата у њиховим трезорима.  Скандал се назире. А он ће довести до глобалних економских и политичких последица.