“И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.
А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се!
А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: ГОСПОДЕ, СПАСИ МЕ! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња?
И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ВАИСТИНУ СИ ТИ СИН БОЖИЈИ. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.”
(Мт. 14:22-34)
