Србија

Србија између српа и чекића!

УОЧИ годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма, ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори како ни у западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је, иако демократска, ето, била подложна “етосу одмазде”. Нажалост, такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуционарног терора и освете не само у односу на Француску него и у односу на све земље источног блока. Како?

Процес денацификације наилазио је на мањи отпор и много је жустрије вођен у земљама где нацифашистичка идеологија није била општеприхваћена. У Француској су снажан покрет отпора, друштвено-историјске поделе али и масовна колаборација условили драстичнији обрачун него у другим западноевропским државама, уз примере политичких и личних злоупотреба. Ипак све ове појаве биле су само “лева скретања” и интензивне само непoсредно по ослобођењу да би протоком времена лагано сплашњавале и биле преведене у систем демократске правне државе. Будући да револуционарни покрети нису нигде преузели власт, није било масовне злоупотребе антифашизма у сламању идеолошких и класних противника, типичним за источну Европу, где се тежило успостављању тоталитарне власти.

У источној Европи се процес кажњавања колабораната и ратних злочинаца поклопио се првом фазом револуције, па је стога број убијених по том основу углавном немерљиво већи него на Западу. Институције силе, а нарочито тајна полиција, су инструментализоване од стране комуниста и имале су прецизна упутства за елиминацију противника револуције и стабилизовање нове власти. Са прљавом водом избацивала се и чиста. За разлику од Француске и других западних демократија ванинституционалнo “чишћење”, насиље у Источној Европи па и у Србији и Југославији углавном није било плод ексцеса или “ванредног стања” већ и део детаљно разрађеног револуционарног плана. Политичко насиље је вођено овде етапно (“салама техника” како је говорио један мађарски комуниста). У првој фази се заклањало иза обрачуна са ратним злочинцима и колаборационистима, у другој иза прогона “шпијуна и издајника”, а у трећој иза издајника у партијским редовима. Затворивши круг терор је овде временом прерастао у трајан, тоталан и савршен репресивни систем који је потрајао деценијама. То не значи да овде нема “етоса одмазде” попут оних у западној Европи. Напротив.

У источној Европи је различит интензитет поратних чистки у зависности до историјских и друштвених околности. Тако је он био већи у Пољској, Грчкој, Бугарској, а нарочито у Југославији, за разлику од, рецимо, Румуније, Мађарске, и Чехословачке. Терор је, наравно, био условљен и изразитим националним и друштвеним противречностима, великим жртвама и злочинима у рату, снажним и супротстављеним покретима отпора, крвавим грађанским ратом као и јаким снагама колаборације. Али су међу ликвидираним многи елиминисани само као политички и класни противници револуционарне власти, припадници предратне политичке, културне и друштвене елите, председници општина, припадници па чак и симпатизери Југословенске војске у отаџбини, мобилисани војници и жандарми који нису заслуживали смрт, бенигни облици колаборације итд.

Тезу о изузетности југословенског случаја у европским оквирима поткрепљују подаци броју осуђених на смрт, односно ликвидираних на крају рата под оптужбама за колаборацију и ратне злочине. У Србији је пописано именом и презименом на око четири милиона становника 1945. близу 59.000 страдалих лица на око 211 локација тајних гробница. У често помињаној Француској око 5.000 на 40 милиона становника. Према броју ликвидираних без суђења на милион становника, ако се узму и најопрезније бројке и прецизни пописи у Србији добија се податак да је у Француској ликвидирано око 225, а у Србији око 5.000 лица на милион становника (у Југославији и преко 5.800), што је преко двадесет пута више. Сличан је однос и у броју осуђених на смрт: у Француској 39, а у Србији око 400 лица на милион становника.

Др Срђан Цветковић, Институт за савремену историју

Новости

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

оментара

  1. Doci ce vreme kad budemo groznicavo traziti i srp i cekic i kosilicu, i motiku i plug koje smo pobacali onoga 5. oktobra
    a prihvatili PR-ovanje, prodovanje magle i filozofiranje, polako samo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!