Говор Александра Вучића у Руми 1. октобра није био говор о политикама. Био је пажљиво сложен да изборе 25. октобра представи као избор између познатог, „одговорног“ домаћина и безличне, насилне алтернативе без програма. Највише делује на старије бираче и жене. Његов најјачи елемент, напад због дебате, уједно је и онај који Студентска листа може најбрже да неутралише.
Контекст који обликује говор
Вучић је поднео оставку на место председника Републике да би као носилац листе „Александар Вучић – Уједињена Србија“ био кандидат за премијера. Немачки медији су тај потез поредили са Путиновим смењивањем функција, делом и због назива листе који подсећа на Путинову странку.
Вучић не улази у ову кампању као неспорни фаворит. Истраживање које је НСПМ објавио крајем јула показало је Студентску листу испред СНС-а. Ово је, дакле, кампања власти која се брани. Истовремено, према подацима БИРОДИ-ја, Вучићу припада 78 одсто времена посвећеног политичким актерима на пет телевизија са националном фреквенцијом. Медијска предност је огромна, па одговор мора да путује другим каналима.
Осам порука: архитектура говора
1. Оставка као жртва. „Шта мени значи да седим у некој фотељи?“ Прелазак из председничке у премијерску фотељу препакован је у причу о одрицању од власти.
2. Домаћин који брине. Пензије, плате, здравствена заштита, ретке болести и иновативни лекови (програм најављен за скуп у Београду 3. октобра), трафостаница и нова фабрика у Руми. Самоиронична реченица о фудбалу („нисмо успешни у фудбалу, али смо успешни у економији“) служи да га приближи публици.
3. Обрнута одговорност. „Ја полажем рачуне свом народу, а они полажу рачуне некаквим пленумима.“ Студентска структура директне демократије приказује се као неодговорна и безлична. То се уклапа у ширу партијску линију о „људима без лица“.
4. Програмски вакуум преко дебате. „Не смеју да иду у дебате, јер крију од народа шта би урадили.“
5. Пројекција насиља уз родни оквир. „Ми нећемо да будемо ти који ће да туку жене.“ Провладини таблоиди ову поруку појачавају селективно изабраним објавама са друштвених мрежа, усмереним на пензионерке и примаоце једнократне државне помоћи.
6. Претња породици и традицији. Противници наводно деле породице, окрећу децу против родитеља и родитеље против бака и дека. То је генерацијски клин усмерен право на његово старије бирачко тело.
7. Демобилизација. „Неће ништа да раде 25, 26. октобра.“ Порука смирује сопствене бираче, али и унапред приказује свако постизборно оспоравање као празну претњу.
8. Дијалог као представа. „Две године их позивам, две године неће.“
Упадљиво је и оно чега у говору нема: нема Косова, нема „страних агената“, нема геополитике. Тон је мек и очински. Ово није говор за мобилизацију тврдог језгра, већ говор за убеђивање старијих, опрезних и неопредељених бирача у Срему.
Где Вучић има поенту: поштена процена
Добра контрастратегија почиње признањем онога што у противничкој поруци функционише.
- Дебата је његова најјача карта. Студенти су у августу 2025. јавно поручили да ће о визијама и програмима дебатовати у предизборној кампањи, када избори буду расписани. Избори су сада расписани, а РТС је позвао Вучића и Илију Срдановића на дебату. Тврдњу да је Студентска листа позив одбила износе Вучић и провладини медији; независну потврду нисмо пронашли. Ако је позив заиста одбијен, то је рана коју је листа сама себи задала.
- Питање ко управља је легитимно. Бирачу старијем од шездесет година „пленуми“ не одговарају на основна питања: ко је кандидат за премијера, ко улази у владу, како би изгледала сарадња са другим опозиционим листама. „Србија или мафија“ мобилише, али није програм владања.
- Токсичност на мрежама постоји. Таблоиди бирају објаве селективно, али неке од тих објава су стварне. Порицање би се вратило као бумеранг.
Где Вучићева порука пуца
- „Жртва“ је замена фотеље. Није се одрекао власти, само се кандидовао за моћнију функцију.
- Лицемерје око дебате. Вучић око 13 година није изашао на ТВ дуел, упркос безбројним позивима, а раније је пристајао само на сучељавање са неколико опозиционих лидера одједном. Слабост овог аргумента је у томе што убеђује само оне који му већ не верују. Не одговара на питање „а зашто ви сада нећете?“
- Пројекција насиља наспрам записника. После инцидента у Новом Саду, у којем су присталице власти напале и повредиле неколико студената и новинара, Вучић је то описао као „неколико шамара“ оних који „нису хтели да беже“. Јавно је размишљао о помиловању ухапшеног нападача. Четири дана после најаве да је помиловао 49 особа, јавност и даље не зна ко је на том списку.
- „Ја полажем рачуне народу.“ Двадесет три месеца после пада надстрешнице, коме је тачно положен рачун?
- Унутрашња противречност. Противници не могу истовремено бити насилници који туку жене и безопасна група која „неће ништа да уради“.
- Новчаник. У предизборној дебати на Н1 изнета је тврдња да у Србији храну плаћамо скупље него у Немачкој и Словенији. То је одговор управо пензионерима којима се Вучић обраћа.
Како одговорити: приоритети по ефекту
1. Јавно прихватити дебату, са датумом. Један потез уклања целу тему „не смеју“. Ризик постоји: Вучић је искусан наступач, а Срдановић политички почетник. Ризик се смањује форматом (неутрални модератори, једнако време, провера чињеница уживо), а не условима који изгледају као изговор. Ако Вучић после тога одуговлачи, његов тринаестогодишњи записник постаје употребљив аргумент.
2. Попунити вакуум именима и са три конкретне обавезе. Име кандидата за премијера, принципи прелазне владе и списак првих сто дана. Пленуме претворити у предност: „Ми полажемо рачуне јавно, сваке недеље. Коме сте ви положили рачуне после 1. новембра?“
3. Контранапад на одговорност, искључиво проверљивим чињеницама. Надстрешница, тајни списак 49 помилованих, изјава о „неколико шамара“. Конкретно и проверљиво је једино што пробија медијску предност од 78 одсто.
4. Очистити оквир насиља уместо одбране од њега. Не понављати „ми не тучемо жене“, јер понављање оптужбе је утврђује. Објавити кодекс понашања и видљиво се оградити од налога који прете. Тиме селективно цитирање постаје теже.
5. Старији гласници за старије бираче. Мајке и баке студената, пензионисани наставници и лекари, у градовима попут Руме, у разговору о усклађивању пензија наспрам једнократних 6.000 динара. То је директан одговор на генерацијски клин.
6. Преузети 26. октобар као миран оквир. „Двадесет шестог бројимо гласове.“ Уз видљиво распоређене контролоре на бирачким местима, тиме се неутралише унапред припремљено делегитимисање сваког протеста.
Порука и одговор
| Његова порука | Одговор |
|---|---|
| „Поднео сам оставку, није ми до фотеље“ | Није оставио фотељу, само је сео у већу. |
| „Ја полажем рачуне народу“ | Ко је одговарао за 16 мртвих? Ко је на списку 49 помилованих? |
| „Не смеју у дебату“ | Термин је [датум]. Чекамо, лицем у лице, без помагача. |
| „Туку жене“ | Наше мајке и баке гласају за нас. О нападу на студенте у Новом Саду: „неколико шамара“, његове речи. |
| „Неће ништа да ураде 26.“ | Двадесет шестог бројимо гласове. Мирно, свуда, сваки листић. |
Закључак
Говор у Руми открива кампању која не рачуна на мобилизацију, већ на страх од непознатог. Вучић не мора да убеди бираче да је Србија добро вођена; довољно му је да их убеди да је алтернатива безлична, неодговорна и опасна. Тај оквир се не руши негирањем, већ лицем: именом кандидата, датумом дебате и бројем на списку помилованих који власт крије. Ко први покаже лице, тај води последње три недеље кампање.
Извори:
- НСПМ: Александар Вучић у Руми
- Време: Вучићев бег од ТВ дуела
- Н1: Студенти – дебата само у предизборној кампањи
- Н1: „Неколико шамара“
- Н1: О помиловању нападача на студенте
- Н1 / Дојче веле: Вучић у Путиновом стилу
- Нови лист: Одлука Главног одбора СНС
