АМЕРИЧКИ стручњак за Балкан Стивен Мејер сматра да БиХ, упркос притиску Запада, никада није ухватила корен као држава, те да ће прича о Сребреници продубити раздор између већ обогаљене Федерације БиХ и успешније Републике Српске.
Мејер наглашава да је Дејтонским споразумом направљена вештачка БиХ, без „оснивачких прича„ неопходних за њено одржавање, док су приче и епови, који су важни људима који живе у БиХ, оријентисани против уједињене, сврсисходне државе.
Он наводи да је Запад, а нарочито Вашингтон, инсистирао да БиХ буде конструисана из рушевина после ратова из деведесетих година прошлог века.
„Упркос притиску са Запада БиХ никада није ухватила корен као држава. Централне институције грцају, а права моћ је у рукама етничких /националних/ заједница и лидера. Ова тенденција ће само бити појачана причом о Сребреници – продубиће раздор између већ обогаљене Федерације и успешније Републике Српске”, навео је Мејер у ауторском тексту за Срну под називом „Темељи БиХ”.
Мејер у тексту поставља питање: Шта су оснивачке приче и мит о модерној држави БиХ, те наводи да они постоје, али нису повезани са државом, него са националним групама које живе у БиХ.
„Срби у БиХ прихватају исте приче и митове као сви остали Срби. А, сада и муслимани у БиХ имају своју „оснивачку причу”. Трагедија из Сребренице из јула 1995. године постала је иста врста епа за муслимане, као што су Косово Поље и Јасеновац за Србе.
Сребреница је била емотивна, срцепарајућа трагедија за муслимане од 1995. године. Али, Сребреница је кулминирала у примарни муслимански оснивачки еп када је постала локација масовног сахрањивања 409 новоидентификованих жртава у јулу.
Можда је најупечатљивија прича она о сахрањивању бебе у Меморијалном центру Поточари, недалеко од Сребренице. Постоје неслагања о томе да ли су сви сахрањени – нарочито беба – заиста били жртве масакра у Сребреници. Али, то је ирелевантно.
Важно је да муслимани верују да су то све биле жртве и да њихово страдање служи не само као тачка за окупљање муслимана, него и као споменик о бруталности Срба”, истиче Мејер.
Он наводи да „оснивачке приче” за Србе и муслимане имају најмање једну заједничку ствар – све представљају трагични губитак и средство за идентификацију „других”. Јединствена је појава, додаје Мејер, да приче и митови буду засновани скоро искључиво на трагедији, а не на позитивним причама о слави која инспирише.
Мејер наглашава да се свака држава враћа причама у којима је ухваћена суштина њиховог оснивања – неком великом догађају или догађајима око којих грађани могу да се окупе, што држави даје кредибилитет. Понекад су те приче истините, понекад су мит. Најчешће су комбинација чињеница и мита.
Срна
