fbpx

Атавизми неоколонијализма

0
(0)

Николај МАЛИШЕВСКИ | 22.01.2013

Француска и САД су још у првој половини прве деценије 21. века започеле ново прекрајање граница Африке, а успут и прерасподелу ресурса Црног континента у своју корист. У то време је, по речима једног од  заменика руководиоца Стејтдепартмента САД  „афричка нафта ушла у сферу стратешких интереса Сједињених Држава“. Од 8 милијарди барела нових резерви које су у свету откривене, око 7 милијарди барела су на том гладном континенту, који сматрају и сиромашним. Ресурси гаса у Африци су такође врло значајни и износе 14,65 билиона кубних метара, или 7,9% светских резерви.

Амерички стратези мисле да учешће афричког континента  у укупном увозу нафте у САД треба да износи најмање 25%. Ради упоређења: окупирани Ирак САД-у испоручује укупно око 5% нафте. Европљани који имају своје мишљење о расподели богатстава Африке су још пре десет година донели одлуку да се француско-немачки војни контигент смести на афричкој земљи на местима која су најбогатија ресурсима, али се нису одлучили на ратовање – све до скора – јер и они, као и Американци, теже да богатства Црног континента „прерасподеле“ у своју корист тако, што ће то за њих учинити сами Африканци. У првој деценији 21. века то је рађено преко ескалације међуетничког сукобљавања у Централној Африци. Најпре – у источном делу друге по величини земљи на континенту – Демократској Републици Конго (ДРК) у којој су сконцентрисане крупне резерве кобалта, бакра, кадмијума, нафте, дијаманата, злата, сребра, цинка, калаја, урана, боксита и руде гвожђа. У току грађанског рата у ДРК је убијено око 4,5 милиона људи.

Ових дана саопштења из Малија потискују информације за штампу  Министарства за иностране послове Русије, које остају непримећене, а које се односе на озбиљну забринутост због „деградације ситуације у безбедносној сфери“ у Централноафричкој Републици  у којој  „даља ескалација унутрашњег конфликта прети да доведе до најтежих  последица по ту државу, као и  да дестабилизује ситуацију у целом централно-афичком региону“.

По речима експерата, за Европљане и Американце ратови у Африци представљају нешто слично „компјутерској игри, у којој свака страна може слободно да изгуби а да при том не осети неки губитак, јер је  „према Африци све до сада остао колонијални однос, овде је на снази правило да се не убијају „наши“, тј. белци. Када су средином деведесетих година у Руанди погинула 2 – 3 Француза, Париз је дигао огромну галаму. Милион Африканаца, убијених за само неколико дана, на Европљане није оставило баш никакав утисак. А све је приказивала телевизија! Милион лешева се не може сакрити од новинара,једноставно нема ко да их уклони“.

Раскол између две афричке народности – тутси и хуту, до кога је дошло деведесетих година под утицајем западног „миротворства“, по оштроумном закључку бивше државне секретарке САД Мадлен Олбрајт, прерастао је за Африку у њен „први светски рат“. Иза узајамно супротстављених групација Африканаца стајале су западне државе. Французи су се  кладили на хуту, компаније из САД – на тутси, којима су пружале и војну помоћ (преко Уганде). Између осталог, као резултат је дошло и до геноцида народа тутси у Руанди у априлу 1994.године, највећи још од Другог светског рата, када су отприлике за недељу дана, углавном помоћу дрвених мачева и мотикама, Руанђани који су припадали народности хуту убили око милион становника народности тутси. Експерти сматрају да је геноцид тутси-народа био одлично организован. По свему судећи, његовом организацијом се није бавио само хуту-народ већ и тајне службе западних земаља. Преко локалног радија је вршена врло груба пропаганда против тутси-становништва, представници ОУН су потпомогли припрему погрома: састављани су спискови са адресама где су живели тутси, са регистарским таблицама њихових аутомобила и сл.

После тога је Пентагон, 2005. године, наговестио да ће ускоро у Африци бити отворен нови „антитерористички“ фронт. Повод је борба са свуда присутном и неуловимом „Ал-Каидом“. Према информацијиAssociated Pres-а, у извештају Министарства одбране САД под називом  „Ал-Каида“ скреће своју пажњу на Африку“ се тврди: „Ал-Каида“ пустиње и џунгле Африке види као рај у коме терористи могу да организују тренинг својих бораца и да се припремају за нове нападе“. А стварни разлог за посвећивање толике пажње  Африци представља жеља САД да војно завлада Црним континентом. У новим споразумима о размештају оружаних снага скоро увек се говори о земљама које су извозници нафте. То су: Нигерија (освајање њених делова, богатих нафтом,  је извршено уз помоћ  одлуке Међународног суда), Судан (од кога је издвојена већина нафтоносних области), Габон, Чад…

Зато се не треба чудити што је рад терористичких група на Црном континенту почео „неочекивано“ да се испољава најпре  у деловима континента који су богати нафтом. Уз САД, са коришћу за себе, и Енглеска је изразила спремност да се бори са тероризмом у Африци, мада су њени грађани (укључујући и сина Маргарет Тачер, официре британских тајних служби, крупне трговце оружја, па чак и лорда Џефри Арчера и Питера Менделсона, министра у влади Тонија Блера), још у пролеће 2004. године фигурирали у  скандалу – завери ради свргавања председника Екваторијалне Гвинеје Т.Обианга, кога су планирали да замене представником локалне опозиције коју подржавају западни финансијери. Екваторијална Гвинеја представља трећег, по количини, извозника нафте у Африци. Фактички – то је нови црни Кувајт који производи приближно 400 хиљада барела нафте дневно. Велика Британија  је  директно оптуживана за покушај државног преврата и власти Зимбабвеа.

Следећа етапа деобе Црног континента коју карактерише директна војна интервенција почела је од добро знаног „арапског пролећа“  и упада у нафтоносну Либију. Како се то ради – лепо се види по догађајима у  Малију – земљи, богатој златом, дијамантима, калајем, бокситима, фосфатима, ураном, литијумом, рудом гвожђа, манганом, полиметалима (бакар, олово, цинк, сребро) и металима ретке земље, као што је молибден. Осим тога – Мали је у региону највећи извозник памука, а та земља поседује и озбиљан хидроенергетски потенцијал.

Французи, делујући по принципу копирања  америчког „антитероризма“ , тренутно се баве копненом операцијом против исламиста  које су они сами наоружали либијским оружјем, освојеним после Гадафијевог свргавања. НАТО је већ поздравио војну операцију  француских снага, којој су се одмах прикључили (макар и посредно) Велика Британија и Немачка.  САД су такође званично изјавиле да подржавају француску војну операцију, која је постала логичан наставак либијске. У суштини, то је заједничка операција Запада против економске експанзије ка Африци Кине, која је договорила бартер посао са златом и памуком из  Малија и која финансира инфраструктурне пројекте у преко 35 земља Африке. (На сличан начин је нешто раније као резултат мање војне операције освојена Обала Слоноваче и ликвидиран кинески пројекат са какао-плодом).

О природи интереса Француске о којима се јавно не говори, а која ризикује да у својој бившој колонији Мали добије „нови Авганистан“,  на француском сајту Atlantico  са новостима, у материјалу од  12.01.2013. између редака се може прочитати: „Нафта све до сада за савремено друштво представља најважнији енергент. Испоруке црног злата Француској се ослањају углавном на експлоатацију у Русији. Међутим, Руси проналазе средства да  на прво место поставе друге клијенте, такве, какви су Кина и Јапан,  и да нафту извезу не на запад, већ на исток… Ето, такав шамар… Русија се спрема да нам одузме наше „дозе“ и да их да Кинезима, Јапанцима и Американцима, одавно навикнутим на нафтну иглу“.

Према мишљењу руских експерата „логика догађаја 2012.године на северу Малија показује да је све што се тамо дешавало представљало испланирану представу за припрему јавног мњења на „неопходност да се интервенише војно“.  И стварно је тако. Према подацима New York Times-a наоружане устанике у Малију и туарезе, чије су акције претходиле освајању севера земље од стране исламиста, обучавали су војни инструктори из САД. Међутим, малијски официри сматрају  да се испоставило да је „помоћ Американаца била некорисна, јер је направљен погрешан избор“ обзиром да су, захваљујући екстремистима који су туарезе одбацили из региона, иницијативу од Американаца преузели Французи, који су почели да бомбардују позиције бораца-исламиста, што је већ првих дана довело до жртава међу цивилима.

Туарези настањују Нигер, Мавританију, Либију, Алжир, Буркину-Фасо и друге земље  које се граниче са Малијем, између осталог и оне, које су спремне да се прикључе Французима у њиховој операцији. Такво „миротворство“ је у стању да дигне у ваздух све афричке Туарезе и да тако започне нову етапу западне интервенције у Африци. .. А то ће запретити читавој огромној граничној зони Сахаре, на шта је Министарство иностраних послове Русије директно упозорило.

 

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

САД желе да формирају коалицију за борбу против кинеске претње

5 (2) Сједињене Амерчке Државе желе да формирају коалицију за борбу против „кинеске претње“, изјавио …

Јавни дуг Србије и Европе – Јупитер и волови

3.4 (5) Шта се може закључити на основу искуства из претходних 20 година? Да ће …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *