Нова Влада Србије има 19 чланова – премијера Александра Вучића, 16 министара и два министра без портфеља. Ово су њихове биографије које су објавиле новинске агенције Бета и Танјуг:
1. АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ, премијер Рођен је 5. марта 1970. године у Београду. Матурирао је у Земунској гимназији 1988.године, а 1994. године завршио је Правни факултет у Београду. Политичку каријеру почео 1993. године као функционер Српске радикалне странке (СРС) и тада постоје народни посланик. У тој странци био је све до 2008. године, када прелази у тек основану Српску напредну странку (СНС). Лидер СНС-а постао је у септембру 2012. године, након што је тадашњи председник странке Томислав Николић дао оставку и постао председник Србије после председничких и парламентарних избора 2012. године. Истовремено, Вучић је преузео функцију министра одбране и првог потпредседника Владе задуженог за борбу против корупције и криминала. То је његова друга министарска функција, пошто је 1998. године био министар информисања. Министар одбране био је до септембра 2013. године, када се повлачи са тог места након реконструкције владе и задржава место првог потредседника. Активно је учествовао у преговорима Владе Србије и привремених институција у Приштини под покровитељством Европске уније. На изборима у марту 2014. године, његова странка освојила је 49 одсто гласова. Добитник је бројних награда и признања, медју којима су: “Капетан Миша Анастасијевић” за личност године 2012, “Личност године 2013” по избору Независних новина, “Човек године 2013” по избору Европског магазина, “Најевропљанин” у избору медјународне организације Прва европска кућа. Поседује завидну личну библиотеку, игра шах, течно говори енглески и руски, а служи се и фанцуским језиком. Ожењен је и има двоје деце.
2.ИВИЦА ДАЧИЋ, први потпредседник и министар спољних послова Родјен је 1966. године у Призрену. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду. Био је члан Парламентарне делегације Скупштине Србије у Парламентарној скупштини Савета Европе. Обављао је функцију председника посланичке групе у Скупштини Србије и у Скупштини СРЈ. Савезни посланик у Већу градјана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије од 1992. године. Посланик у Скупштини Србије од 2004. године. Био је министар за информисање у прелазној Влади Србије од октобра 2000. до јануара 2001. године. Председник је Социјалистичке партије Србије од децембра 2006. године. Био је председник Кошаркашког клуба “Партизан” из Београда и потпредседник Југословенског олимпијског комитета. Био је први потпредседник Владе, заменик председника Владе и министар унутрашњих послова од јула 2008. године до јула 2012. године. Од 2012. био је премијер и министар унутрашњих послова. Добитник је признања “Најевропљанин” за 2009. годину. Говори енглески и руски језик. Ожењен, отац двоје деце.
3. ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ, потпредседница Владе и министарка градјевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Родјена је 1970. године у Тузли. Основну и средњу школу завршила је у Београду, као најбоља у генерацији. Дипломирала је, магистрирала и докторирала на Економском факултету у Београду са темама из области енергетике и економије. Звање научног сарадника стекла је 2006. године на Економском факултету у Београду, звање доцента на Мегатренд Универзитету 2008. године, а звање ванредног професора и проректора за науку 2011. године. Радила је у Првој економској школи, Електропривреди Србије, београдском аеродрому “Никола Тесла”. У Влади Србије је 2006. била ангажована као саветник потпредседника Владе за енергетику и политику заштите животне средине, а била је и саветника за енергетику тадашњег председника Владе Републике Српске Милорада Додика. Аутор је и коаутор четири књиге из области енергетике и одрживог развоја, написала је и објавила више од 200 радова о проблемима и могућностима српског енергетског сектора. Оснивач је невладине организације (НВО) Женска влада, члан НВО Европски покрет у Србији и организације Еаст Wест Бридге, као и члан редакцијског одбора часописа “Еко Србија”. Члан је СНС од 2009. године и председник је Савета странке за енергетику и рударство. У претходној Влади била је министарка енергетике, развоја и заштите животне средине, а 2012. године именована је за гувернера Србије у Европској банци за обнову и развој (ЕБРД). Члан је Савета Универзитета у Београду, Управног одбора Директората цивилног ваздухопловства, Управног одбора Фонда за развој Србије, председник Управног одбора Фондације 5+ и представник Србије у Скупштини акционара НИС-а. Мајка је једног сина. Говори енглески језик.
4. РАСИМ ЉАЈИЋ, потпредседник Владе и министар трговине, туризма и телекомуникација Родјен је 1964. у Новом Пазару где је завршио основну школу и гимназију. Медицински факултет завршио је у Сарајеву. У периоду од 1989. до 2000. године радио је као новинар за бројне дневне и периодичне листове на простору бивше СФРЈ. После петооктобарских промена изабран је за министра за националне и етничке заједнице у Влади СРЈ. После избијања кризе на југу Србије, у децембру 2000. био је потпредседник Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медведја, а од септембра 2005. до јула 2008. председник тог тела. У августу 2001. године именован је за потпредседника Координационог центра за Косово и Метохију. Био је министар за људска и мањинска права у Савету министара СЦГ. Од јула 2004. председник је Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналима, а од јула 2006. координатор за спроводјење Акционог плана за завршетак сарадње са тим судом. Био је два пута изабран за министра рада и социјалне политике 2007. и 2008. У претходној влади био је потпредседник и министар за спољну и унутрашњу трговину и телекомуникације. Недељник Време прогласио га је за личност 2004. године, а Европски покрет у Србији доделио му је признање “Најевропљанин” за област политике у 2005. години. Ожењен је и има двоје деце.
5.КОРИ УДОВИЧКИ, потпредседница Владе и министарка државне управе и локалне самоуправе Родјена је 1961. године у Боливији. Дипломирала је на Економском факултету у Београду 1984. године, магистрирала 1988, а докторирала 1999. године на Универзитету Јејл. Истраживала је медјурегионалну трговину и интеграцију измедју република СФР Југославије. Од 1993. до 2001. радила је у Медјународном монетарном фонду у Вашингтону и онда се вратила у Београд као специјална саветница министра финансија и привреде у Влади Србије. За министарску енергетике и рударства именована је 2002. године, а за гувернерку Народне банке Србије изабрана је јула 2003. године и на тој функцији остала до фебруара 2004. године, када је опозвана због нелегалности током гласања у Скупштини Србије. Оснивач је и председник Центра за напредне еконосмке студије ЦЕВЕС, београдске невладине организације која се бави истразивањима у економији и образовању у југоистоисточној Европи. Удата је има троје деце. Говори енглески, шпански, служи се португалским и француским.
6. ЛАЗАР КРСТИЋ, министар финансија Рођен је 1984. године у Нишу. Дипломирао је математику и етику, политику и економију 2007. године на Универзитету Јејл у Америци. Освојио је више награда из математике, а добитник је и неколико научно истраживачких стипендија на тему економске транзиције у земљама средње и источне Европе, укључујући и једносеместрални студијски боравак у Берлину, који је финансирала Немачка агенција за академску размену. Од 2007. године до именовања на функцију министра финансија у Влади премијера Ивице Дачића, 2013. године, радио је у светској консултантској кући Мекензи (МцКинсеy&Цомпанy), где је напредовао од места пословног аналитичара до позиције млађег партнера. У току каријере, коју је градио у САД, Европи и на Блиском истоку радећи за водеће светске фирме, највише се бавио пројектима из области финансија, енергетике и трговине, са акцентом на стратегији, корпоративном управљању и реструктурирању. Провео је и неколико месеци на пракси у водећем инвестиционом фонду “Бридгеwатер Асоциатес” у САД. Добитник је једног од прва 204 почасна пасоша са обележјима Републике Србије због успеха постигнутих у иностранству и посвећености Србији. Члан је Менсе Србије од 2000. године. Није ожењен. Говори енглески, служи се немачким и француским језиком .
7. ДУШАН ВУЈОВИЋ, министар привреде Родјен је 1951. године у Пожаревцу. Дипломирао је на Економском факултету у Београду 1974. године, био студент генерације. На том факултету је магистрирао 1977. године, а докторирао 1984. године. Постдокторске студије завршио је 1990. године на Калифорнијсом универзитету у Берклију у области примене структурних модела опште равнотеже на анализу структурних реформи у транзиционим привредама. Од новембра 1974. године радио је као асистент у Институту за медјунардну политику и привреду у Београду, а од октобра 1975. као асистент на Економском факултету у Београду. Почетком 1979. године примљен је у Светску банку као економиста у програму “yоунг профешионалс”. Од 1985. до 1992. радио је као доцент и ванредни професор на Економском факултету у Београду и као руководилац пројекта макроекономског моделирања за потребе Савезне Владе СФРЈ, Институт за статистику. У Светску банку се вратио 1992. године где је до 1997. руководио програмом стручног усавршавања кадрова из економских министарстава земаља у транзицији из источне и јужне Европе, бившег Совјетског савеза, Кине и Вијетнама. Од 1998. до 2001. предводио је стручне тимове Светске банке који су радили на програмима макроекономске анализе, структурних кредита и инвестиционих пројеката реформе јавног сектора, укључујући реформу пореске администрације, трезора, буџетског процеса, јавне администрације, судства. Од 2001. до 2003. радио је као представник Србије и Црне Горе у Савету директора Светске банке, а од јуна 2003. до краја 2006. руководио програмом Светске банке у Украјини. Од 2007. до 2011. радио је као водећи економиста, прво у региону Светске банке за Европу и централну Азију, а затим у независном одељењу за евалуацију рада Светске банке. Од 2011. године радио је као консултант Светске банке и УСАИД-а у области иновација, буџетске реформе и реформе јавног секора. Сада ради као редовни професор економије на беогрдском приватном Факултету за економију, финансије и администрацију ФЕФА. Члан је председништва Савеза економиста Србије и главни и одговорни уредник часописа Финансије, Министарства финансија Србије. Објавио је више десетина радова у домаћим и иностраним часописима у области фискалне политике, економског развоја и раста, институционалних и структурних реформи, иновација, транзиције. Био је водећи аутор великог броја студија и пројеката реструктурирања великих предузећа, реформе буџета и јавног сектора. Ожењен је, има двоје деце. Говори енгески и руски.
8. СНЕЖАНА БОГОСАВЉЕВИЋ БОШКОВИЋ, министарка пољопривреде и заштите животне средине Родјена је у Ивањици 1964. Основну школу и средњу Природно техничку школу, смер за биохемију и молекуларну биологију, завршила је у Ивањици. Студије агрономије на Агрономском факултету у Чачку завршила је 1986. године са просечном оценом 9,14. Последипломске студије на Пољопривредном факултету у Земуну завршила је 1990. и стекла звање магистра биотехничких наука – област Одгајивање домаћих животиња. Докторирала је на Пољопривредном факултету у Земуну 1994. године на тему “Утицај начина гајења на товне особине и квалитет меса бројлера тешких линијских хибрида кокоши” и стекла звање доктора биотехничких наука – област зоотехничких наука. Редовни професор је на Агрономском факултету у Чачку од 2006. године где је обављала функције шефа катедре за сточарство и продекана за наставу и научно истраживачки рад и где предаје Специјално сточарство, Зоотехнику, Познавање аминалних сировина и Организација сточарске производње. Заменик је председника Суда части Универзитета у Крагујевцу. Аутор је или коаутор 108 научних радова. Члан је светске научне асоцијације живинара (Wорлд’с Поултрy Сциенце Ашоциатион), као и националног научног удружења живинара. Служи се француским и енглеским језиком.
9. АЛЕКСАНДАР АНТИЋ, министар рударства и енергетике
Родјен је 1969. године у Београду, по занимању је дипломирани економиста. Од септембра 2013. године обавља функцију министра саобраћаја у Влади Србије.
У периоду од 1992. до 2013. године био је одборник у Скупштини општине Звездара у два мандата и три пута је биран за одборника у Скупштини града Београда. Од 2004. до 2008. године, обављао је функцију председника одборничке групе СПС у Скупштини града Београда. Функцију председника Скупштине Београда обављао је у два мандата, од децембра 2008. до маја 2012. и од јуна 2012. до септембра 2013. године када је изабран за министра саобраћаја у Влади Србије.
На изборима 2012. изабран је за народног посланика у Скупштини Србије. Од 2013. обавља функцију председника Управног одбора Директората цивилног ваздухопловства Србије. Влада Србије именовала га је за националног координатора Србије у механизму сарадње Кине и Централне и Источне Европе (ЦИЕЗ) и на челу је Радне групе за пројекат модернизације пруге Београд – Будимпешта.
Члан је Управног одбора Фонда за развој Србије. Председник је Градске организације СПС Београда и члан Председништва СПС. Руски патријарх Кирил одликовао га је Орденом Светог Серафима Другог степена. Има сина Андреја. Служи се енглеским језиком.
10. НИКОЛА СЕЛАКОВИЋ, министар правде
Родјен је 30. априла 1983. године у Ужицу. Након основних и мастер академских студија на Правном факултету Универзитета у Београду, од 2010. године похадја докторске студије. Оснивач је Српског културног кола “Деспот Стефан Лазаревић”. Од 2010. године председник је Института “Ораториа” Центар за реторику. На Правном факултету Универзитета у Београду 2009. године постаје стручни сарадник у настави на предметима “Упоредна правна традиција” и “Национална историја државе и права”, на којима је 2010. изабран за асистента.
Члан је Српске напредне странке (СНС) од њеног оснивања 2008. године. У септембру 2012. изабран је и за члана Председништва. Након именовања за министра правде и државне управе у Влади Републике Србије у јулу 2012. године постаје и члан Високог савета судства и Државног већа тужилаца. Говори енглески, француски и италијански језик.
11. НЕБОЈША СТЕФАНОВИЋ, министар унутраснсјих послова Родјен је 20. новембра 1976. године у Београду. Девету гимназију “Михајло Петровић Алас” завршио је у Београду, а дипломирао је на Факултету за пословне студије, Мегатренд универзитета. Звање магистра економских наука стекао је 2011. године, а докторирао 2013. на Мегатренд универзитету. Од 2004. до 2008. године био је запослен у предузећу за спољну и унутрашњу трговину “Интерспеед” д.о.о. на позицији директора маркетинга. Од 2008. године прелази на дужност заменика финансијског директора у предузећу “Јабука” д.о.о. Од 2004. до 2008. године био је одборник у скупштини града Београда. На парламентарним изборима 2007. године изабран је за народног посланика, а на изборима 2012. године изабран је за посланика Скупштине Србије и одборника Скупштине града Београда. Од јула 2012. године до априла 2014.године обављао је функцију председника Скупштине Србије. Био је и шеф скупштинске делегације у Интерпарламентарној унији. Оснивач је Српске напредне странке, члан њеног Председништва, потпредседник Главног одбора и председник Градског одбора Београд. Говори енглески и руски језик. У браку је са Аном и има ћерку Нину.
12. БРАТИСЛАВ ГАШИЋ, министар одбране Родјен је 30. јуна 1967. године у Крушевцу. Основну школу “Јован Јовановић Змај” завршио је у Крушевцу. Средње образовање стекао је у крушевачкој Гимназији, а звање дипломираног економисте, на Економском факултету у Нишу. Ожењен је и има три сина. Од 1989. године се бави приватним предузетништвом, власник је и директор предузећа “Сацо”. Од јуна 2012. године до априла 2014. године био је на функцију градоначелника Крушевца. Истакнути је спортски радник. Један је од оснивача Српске напредне странке и тренутно је на функцији потпредседника странке. Говори грчки и енглески језик.
13.СРДЈАН ВЕРБИЋ, министар просвете, науке и технолошког развоја Родјен је 1970. године у Горњем Милановцу. Основну и средњу школу похадјао је у Београду. Током школовања био је полазник првих програма Истраживачке станице Петница, учесник више савезних смотри “Наука младима” и стипендиста фонда САНУ и Републичког фонда за таленте. У октобру 1986. године добио је Октобарску награду града Београда за најбољи средњошколски истраживачки рад. У августу 1993. дипломирао је теоријску физику на Физичком факултету универзитета у Београду, након чега почиње да ради као руководилац програма физике Истраживачке станице Петница. Током каријере у Петници водио је више од стотину домаћих и медјународних семинара, радионица и конференција за ученике, студенте и наставнике из 15 разних научних области. Од 2005. године активан је координатор медјународних активности Истраживачке станице Петница. Последипломске студије и докторат је радио на Универзитету у Београду у области вештачке интелигенције. Од 2003. године као спољни сарадник Института за психологију и Института за педагошка истраживања учествује у медјународним студијама ученичких постигнућа ПИСА и ТИМШ као координатор за природне науке. Од 2005. године ради у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања на пословима везаним за образовне стандарде и тестове знања у природним наукама. У марту 2013. године именован је за руководиоца Центра за испите у том заводу. Аутор је три уџбеника из физике и рецензент више уџбеника и књига из популарне науке. Ожењен је и отац двоје деце.
14. ЗЛАТИБОР ЛОНЧАР, министар здравља Родјен је 3. августа 1971. године у Београду. Основну и средњу школу завршио је са одличним успехом. Дипломирао је на Медицинском факултету школске 1996/97 са просечном оценом 8,50. Током студирања укључиван је у више научно истраживачких радова и са истима учествовао на конгресима студената Медицине и Стоматологије бивше Југославије. Говори енглески језик. Специјализацију из опште хиругије је започео 1998 године на Медицинском факултету Универзитета у Београду, а специјалистички испит положио 2003. године. Школске 2008/09 године уписао је докторске студије из Медицинске епидемиологије, на Медицинском факултету Универзитета у Београду и тренутно ради на писању докторске дисертације. Од августа 2012 године обављао функцију директора Ургентног центра, Клиничког центра Србије и помоћника директора Клиничког центра Србије за медицинска питања. Од 2013 године обавља функцију начелника одељења за трансплантацију. Учествовао је у изради више научних радова као аутор и коаутор. Ожењен, има једно дете.
15. АЛЕКСАНДАР ВУЛИН, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Родјен је 1972. године у Новом Саду. Основну школу завршио је у Новом Саду, гимназију у Сремским Карловцима, а Правни факултет у Крагујевцу. Био је помоћник директора маркетинга у фирми Супер прес, директор маркетинга у фирми Колор прес и заменик генералног директора Колор медија интернационал. Вулин је био и одговорни уредник недељника “Печат”, док је у више дневних и недељних листова (Свет, Национал, Правда и Политика) био колумниста. За директора Канцеларије за Косово и Метохију изабран је 2012. Оснивач је Југословенске левице коју је напустио 1998. године. Социјалистичкој партији Србије приступио је на Шестом конгресу, а из ње се повукао 2007. године и са академиком Михаилом Марковићем формирао Покрет социјалиста, чији је и данас председник. Био је одборника у општини Раковица и у Скупштини града Београда, као и посланика у Скупштини Србије са листе СНС. У претходној влади био је министар без портфеља задужен за Косово и Метохију. Аутор је романа “Опадање”, “Лепота”, “Мрак”, као и политичке студије “Полит арт”. Ожењен је и има једног сина.
16.ВАЊА УДОВИЧИЋ, министар омладине и спорта Родјен је 1982. године у Београду. Завршио је Факултет организационих наука, дипломирани је инжењер организационих наука. Од септембра 2013. обавља функцију министра омладине и спорта у Влади Републике Србије. Био је капитен ватерполо репрезентације Србије и проглашен за најбољег играча света, као и више пута за најкориснијег играча на такмичењима. За репрезентацију је одиграо 284 утакмице и постигао 330 голова. Са репрезентацијом је постигао бројне успехе. Играо је у клубовима Партизан, Јадран, Посилипо, Про Реко, Младост, Раднички. Са Про Реком освојио је два пута Лигу шампиона, а са Радничким Куп Европе и четири пута Супер куп.
17. ИВАН ТАСОВАЦ, министар културе и информисања Родјен је 1966. године у Београду. Дипломирао је и магистрирао клавир на Конзерваторијуму “Петар Илич Чајковски” у Москви. Директор је Београдске филхармоније од марта 2001. године. Током професионалне каријере наступао је као солиста и са оркестрима у Италији, Швајцарској, Шпанији, Ирској, САД, Белгији, Русији и другим земљама. Покренуо је Фондацију Београдске филхармоније “Зубин Мехта” 2004. године која се сматра зачетником и главним промотером модела финансирања културе кроз сарадњу приватног и државног сектора у Србији. Као најскорије признање за допринос култури у Србији, које је показао предводећи Београдску филхармонију, био је позван да буде један од главних говорника на дебати “Однос културе и економског развоја”, која је у седишту Уједињених нација у Њујорку одржана у јуну 2013. године. Од 2013. године је министар за културу и информисање.
18. ЈАДРАНКА ЈОКСИМОВИЋ, кандидат за министра без портфеља Родјена је у Београду 1978. године. Завршила је XИ београдску гимназију, дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду школске 2002/03 године. Завршила је мастер студије на Факултету за економију и полтичке науке на универзитету “Алфа” у Београду. Добитник је више награда и стипендија, медју којима су стипендија амбасаде Норвешке за “Генерацију која обећава” 2001. године, стипендија владиног Фонда за таленте “За најталентованије студенте у Србији” 2000/01. године. Каријеру започела као демонстратор на Факултету политичких наука у Београду 2003. године на предметима Економија транзиције и Дипломатија и дипломатска историја. У Српској радикалној странци радила је од 2005. до 2007. године као сарадник Александра Вучића за медјународне односе, као и у редакцији часописа “Велика Србија”. Један је од оснивача СНС-а 2008. године. Од 2007. до 2008. године радила је у Народној скупштини као стручни сарадник посланичке групе “Напред Србијо”. У мају 2012. године изабрана је за народног посланика на листи СНС-а. Активно знање енглеског језика, служи се немачким.
19. ВЕЛИМИР ИЛИЋ, министар без портфеља Родјен је 1951. године у Чачку. Дипломирао на Технолошком факултету у Београду а магистрирао на Технолошком факултету у Чачку. Политичку каријеру почео је 1990. године као члан СПО а тада постаје и народни посланик у Скупштини Србије. Нову Србију, чији је председник, Илић је основао 1998. године. На функцију градоначелника Чачка први пут је изабран 1996. године а затим и 2000. године када је изабран и за посланика у Већу градјана Савезне скупштине СРЈ. Био је министар за капиталне инвестиције у Влади Србије од 2004. до 2007. године, а затим и министар за инфраструктуру од 2007. до јула 2008. године. Од 2012. до 2014. године био је министар за градјевинарство и урбанизам. Шеф посланичке групе Нове Србије у Скупштини Србије од 2008. до 2012. године. Ожењен, отац петоро деце.
Б92
