Нигде на свету пензионери нису тако заштићени као у Србији. Скоро две трећине народних посланика бескомпромисно бране интересе најстаријег дела популације. Предњаче напредњаци за чијег је вакта од дела пензионера отета готово милијарда евра, а истовремено је општи ниво пензија порастао „више него икада“. Њима уз раме стоје социјалисти, прекаљени борци за пензионерска права који су се, након непријатне епизоде са срозавањем пензија на ниво једне немачке марке, мађионичарском кохабитацијом између лажне левице и крајње деснице дигли из пепела и поново засели у фијакер Фонда ПИО. И на крају, као изворни представници 1,7 милиона корисника пензија, скупштинске клупе већ више од деценију окупирају чланови Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС), који, за разлику од СНС и СПС активиста опште праксе који заступају угрожене, али и повлашћене категорије становништва, имају само један партијски задатак – да осим пензије примају и посланичку плату.
Та мала, али одабрана чета ПУПС-оваца у потпуности оправдава пословицу „без старца нема ударца“. Према подацима Агенције за борбу против корупције, њих деветоро, седам пензионера „појачаних“ надалеко чувеном директорком „Пошта Србије“ Миром Петровић и шефицом њеног кабинета Снежаном Петровић, просечне старости 68 година, остварују просечан месечни приход од 162.000 динара (1.370 евра). Иако боде очи, толика „економска неовисност“ ПУПС-овцима омогућава да мирне савести бар једном годишње властима скрешу у брк шта мисле о пензијама. Kао што је то учинио стари скојевац Момо Чолаковић (са 17 година постао члан KПЈ), који је, након поновног увођења „швајцарске формуле“, већ најавио да ће, ко доживи, 2021. добити много веће повећање од овог које ће уследити од јануара 2020. (5,4 одсто).
Одсуство бизарности везаних за голо преживљавање, а које красе свакодневицу већине припадника пензионерске популације, важно је и како би ПУПС-овци, кад загусти, могли да се огласе и о темама које се не тичу пензионерске проблематике. Попут Борисава Kовачевића, који је, након одлуке Одбора за професионалну етику БУ о докторату Синише Малог, ректорку Ивану Поповић позвао да поднесе оставку.
У ситуацији када је председник странке, министар без портфеља Милан Kркобабић, због презаузетости министра пољопривреде Бранислава Недимовића, презаузет даноноћним обнављањем пољопривредних задруга, па није приметио да је од 2012. просечна пензија пала са 57 на 47 одсто просечне плате, ПУПС-овци се сналазе како знају и умеју. Без уцењивачког капацитета из времена када је оснивач странке, покојни Јован Kркобабић, „убедио“ Бориса Тадића да ванредно повећа пензије за десет одсто, што је за економисте дугорочна катастрофа, а за Ану Брнабић крунски аргумент да о враћању одузетих пензија не треба ни размишљати, преостало им је да сопствени интегритет и посланички имунитет уложе у неке друге капиталне инвестиције, као што је запошљавање уже и шире фамилије.
Тако је Стефан Kркобабић, син Милана Kркобабића, човека који је као заменик градоначелника Београда „пождерао“ највише палачинки у шатоу у историји Старог двора, већ пола године на челу ЈП „Стара планина“, што буквалисти који дословно читају законе тумаче као сукоб интереса, будући да му је отац у Влади, бар на папиру, задужен управо за рад јавних предузећа. Али ствари нису тако црно-беле. Да јесу, тзв. поступак претходне провере за одлучивање о постојању повреде закона, а који је покренут пред Агенцијом за борбу против корупције, не би трајао месецима, без изгледа да се у догледно време оконча. Јер без портфеља, али и без стварних ингеренција над јавним предузећима, са изузетком „Поште“, министар је целим својим бићем посвећен обнови српских села, а „Мегатрендов“ дипломирани менаџер за односе с јавношћу са пољопривредом има везе колико и Александар Антић са енергетиком! Дакле, отац, осим о „Пошти“, о јавним предузећима одлучује колико и о пензијама, а син је знање о планинском туризму стекао у Привредној комори Београда, код оног „мангупа из Шилерове“ Милана Јанковића, који се већ годинама брани са слободе! Kакав црни сукоб интереса?! Можда је малчице неморално, али о томе, што рече Брнабићева, „питајте оне који су га именовали“.
И коначно, млађани Стефан је, као и већина напредњачких руководилаца јавних предузећа, фотељу испод KркоБабиног зуба зајахао као вршилац дужности, што у пракси значи да не мора да испуњава услове прописане Законом о јавним предузећима – познавање корпоративног управљања, пет година искуства на пословима за које се захтева високо образовање и три године на пословима повезаним са делатношћу јавног предузећа, као и да није члан органа политичке странке. Ипак, иако није у обавези, в. д. Стефан овај последњи услов испуњава. Јер ПУПС и није политичка странка, већ бестидна банда којој је до бољег живота пензионера стало колико и Вучићу до слободних медија.
Пише: Бранислав Kривокапић, Београдски глас
Ови Топаловићи су CV државе Србије. БРУКА!