Бразил прокључао, тражи се смена Дилме Русеф

Бразил је протеклог викенда прокључао: у најмасовнијим протестима у историји ове земље више од милион и по људи изашло је на улице и тргове у двадесет и две савезне државе. Обучени у зелено-жуто, боје националне заставе, демонстранти траже исто оно што захтева толики број скупова у осталим деловима света: да политичке елите престану да пуне своје новчанике и окрену се онима који су их изабрали. Пре непуних неколико месеци, Дилма Русеф отпочела је свој други мандат на челу латиноамеричког гиганта, а данас милионска маса Бразилаца тражи њену оставку због тога што је као дугогодишња функционерка владајуће Радничке партије „морала знати за проневере” унутар странке, иако у њима није директно учествовала.

У захукталом корупционашком скандалу у државној енергетској компанији „Петролео бразилиеиро СА” („Петробрас”) милијарде долара су се из државне касе прелиле у џепове великог бизниса и утицајних политичара. Највећа латиноамеричка земља, прошлогодишњи домаћин светског фудбалског првенства изабран да угости Олимпијске игре 2016, није због тог нелегалног одлива новца имала средства да уложи у даље побољшање животног стандарда. Нису изграђене ни школе ни болнице, нити је побољшан јавни превоз. Све оно што је подстакло талас демонстрација пред Мундијал изазива незадовољство и данас, када се уз то свакодневно открива нова проневера у ланцу корупције у „Петробрасу”.

Последња вест гласи да ће у неколико наредних дана Дилма Русеф објавити свеобухватни пакет мера против корупције, али питање је да ли ће то бити довољно да заустави цунами који се већ прелио на улице. Многи у Бразилу сматрају да је сада касно за било какве, чак и радикалне политичке потезе и да би незадовољство могло да потопи сва неспорна бразилска достигнућа која су под вођством Лула да Силве, па потом Дилме Русеф, задивиле свет.

Русефова најављује дубоке политичке реформе, међу којима је и она суштинска – да се забрани компанијама и предузетницима да финансирају странке или кандидате на изборима.

Њен кабинет најављује промену у изборном систему, преко којег корупција улази на главна велика врата у политику.

Међу најближим сарадницима Дилме Русеф има и оних који сугеришу да протестује опозиција, „онај сектор који не гласа за Радничку партију”, и да чак  призива војни удар. Они се позивају на поједине пароле и плакате на демонстрацијама у којима се тражи војна интервенција.

Због не тако давне прошлости која је била обележена суровим војним диктатурама, све земље Латинске Америке посебно су осетљиве кад неки делови друштва призивају војску како би се „чизмом разрешили” неки унутрашњи проблеми. Сама Дилма Русеф је, како се подсећа, као млада герилка неколико година мучена у робијашницама војне хунте која је пала пре тридесет година.

Личност којој су пре пет месеци Бразилци поверили 55 милиона гласова не може бити слаба, анализа је многих бразилских политиколога. Русефова је прошлог октобра освојила тесну изборну победу, а првог јануара је отпочела свој други председнички мандат.

Њен противник на председничким изборима и лидер највеће опозиционе странке Аесио Невес, из партије центра, свесрдно је подржао „уједињени Бразил који се бори за остварење својих снова”.

Русефова је са своје стране подржала демократско право нације да исказује своје незадовољство, али је истовремено указала на то да се демонстрације поклапају са обележавањем тридесет година од краја диктатуре, која је читаве две деценије ускраћивала демократска права грађанима.

И друге струке пажљиво прате нове масовне протесте који су се разлили по целом Бразилу. Поједини аналитичари указују на то да демонстранти припадају образованој средњој класи. То су лекари, професори, информатичари, власници малих трговина, адвокати, студенти. Највећи део њих носио је мајице у бојама бразилске фудбалске репрезентације, оне исте којој су опростили што на Мундијалу није освојила ниједан трофеј. Међу незадовољницима има оних који се жале што је влада подигла порезе и што су поскупели бензин и струја. Бразил је после златног доба раста пре неколико година ушао у рецесију.

Најтеже им, међутим, пада, констатује колумниста „Фоља де Сао Пауло”, то што је у недавном говору Дилма Русеф о рецесији у Бразилу говорила као о логичној последици кризе у целом свету, при чему је милионске штете у „Петробрасу” помињала као да оне немају са њом никакве везе. Била је ипак већ четири године председница државе, а пре тога, у влади Луле да Силве, министарка енергетике. Морала је нешто знати и морала је поводом корупције која је трајала годинама много раније нешто конкретно и да уради.