Песникове речи које су више од четири века дирале срца заљубљених и романтичних сада су уписане у код живота. Научници са Кембриџа меморисали су свих 154 Шекспирових сонета на ДНК, у жељи да прикажу неслућени потенцијал оваквог начина меморисања података који омогућава да се огромне количине информација упишу на сегменте ДНК и у том облику архивирају и чувају десетинама хиљада година.
Заједно са сонетима британског барда, научници су на низовима ДНК меморисали и аудио-запис говора Мартина Лутера Кинга из 1963, познатог као “Ја имам сан”, и деценију старији првобитни истраживачки документ Крика и Вотсона, у ком је први пут описана структура ДНК у виду двоструке спирале.
Према речима научника, један Шекспиров сонет уписан у ДНК тежи 0,3 милионита дела милионитог дела грама, а један грам ДНК може да садржи више информација него милион ЦД-ова.
Овакву идеју о складиштењу података реализовали су Ник Голдман и Јуан Бирни из Европског института за биоинфроматику из Хинкстона крај Кембриџа. Знајући да ДНК представља невероватно ефикасан и компактан начин за складиштење података, њих двојица су радила на претварању ових молекула у дигиталну меморију.
Ова меморија способна је да кодира низове јединица и нула ради складиштења речи, слика, музике и видео снимака на компјутерима.
ТАГАТ или НЕТАГАТ, питање је сад
Научници су развили код који користи четири молекуларна слова, односно “базе” генетског материјал – позната као Г,Т, Ци А – за складиштење информација. Дигитални фајлови складиште податке као низове јединица и нула, а код тима са Кембриџа сваки блок од осам цифара у дигиталном коду претвара у пет слова ДНК. Тако, рецимо, код од осам цифара за слово Т постаје ТАГАТ, а да би ускладиштили речи, научници су напросто спајали низове пет ДНК слова. Тако стих “Тхоу арт море ловелy анд море температе” из Шекспировог 18. сонета, постаје: ТАГАТГТГТАЦАГАЦТАЦГЦ
Да би били сигурни да је ДНК коректно меморисала информацију, научници су је умешали у раствор и пропустили кроз машину за секвенционирање гена. Одатле су поново могли комплетно да је прочитају, а свој нови ДНК код су ради провере имејлом послали америчкој компанији “Еџилент” која израђује физичке низове ДНК за истраживаче, и добили су га исправно дешифрован. Резултат су објавили у стручном часопису “Нејчер”.
Једно од најбољих својства ДНК је што за њено складиштење није потребна енергија. Довољно је да се чува на сувом, хладном и тамном месту, али због високе цене производње ДНК овакво складиштење податак на биолошким хард драјвовима још дуго неће бити исплативо.
Стоструки пад цене секвенционирања ДНК до ког је дошло у прошлој деценији већ је, међутим, учинио да оно буде економично за податке које треба сачувати дуже од 50 година
ДНК створена на овај начин користи код потпуно другачији од оног у живим организмима, тако да не постоји опасност да се случајно угради у неки геном.
Уколико је неко живо биће унесе у себе, напросто би била разграђена и избачена.
Блиц
