fbpx
Насловна / Православље / Достојевски о православљу, папизму, протестанизму и масонерији

Достојевски о православљу, папизму, протестанизму и масонерији

Поштовани читаоци, доносимо вам изузетан рад нашег сарадника који се јако потрудио да из дела генијалног, а по многима и највећег руског па и светског писца, донесе цитате који указују на мишљење великог писца о Русији, православљу, римо-католицизму, Европи, протестантизму, масонерији и другим савременим питањима.

Није згорег поменути да је Достојевски био духовно чадо св. старца Макарија из Оптине пустиње, чији су му монаси били узори за незаборавне ликове Старца Зосиме и других стараца у његовим делима. Текст може послужити и као подсетник онима који сањају о било каквом уједињењу Православних са  верским заједницама римо-католика и осталих јеретика.

„Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6, 14-16)


 

Данас је модерно да се екуменисти и заговорници уније са папом позивају на Достојевског.Наравно, они притом не цитирају битне мисли из његових дела, већ га присвајају на некакав сентиментално-бљутав начин, тргајући из контекста поједине мисли које лепо звуче и могу се, тако истргнуте, на силу, угурати у њихов екуменистичко-унијатски систем мишљења. Наравно, у свему предњаче титуларни епископ Јован Зизјулас, суштински владар читавог екуменистичког космоса и његов ученик епископ браничевски Игњатије Мидић, предводник зизјулатрије у Србији. У Пожаревцу је, чак, 2004. године одржан симпозијум о Достојевском, највише се говорило о Достојевсковом схватању слободе и тако даље. Но, да се манемо ћорава посла и критике на критику, хајде да видимо, у неких тридесет и шест цитата из свих Достојевскових дела, шта је он конкретно мислио и говорио о папизму. Напоменућемо у уводу само да, прочитавши целокупна дела овог великог православног генија, нисмо наишли ни на једно једино место које би барем сугерисало некакву могућност похвале папизму, а да смо пронашли барем пет пута више цитата, од ових које наводимо, који сведоче о Достојевсковом тврдом и неодступном антипапском ставу који би могао да изненади, ваљда, и најжешћег зилоту. Једном речју, Достојевски и екуменисти – Небо и земља…

Преписао и поновио: Мирослав Маравић       

 1

    „(…)Узмите друге историјске личности: на пример, Игнација Лојолу. На чему је он расуо толико много енергије, снаге духа, упорности и свог великог знања! Његов циљ је био узвишен – срећа читавога човечанства. Чиме је он то хтео да постигне? Јачањем католицизма – а то значи ударати главом о зид.(…)“  (почетак 1863, „Одговор Звиждачу“ у Чланци, стр. 66)

 2

    „(…) – Павлишчев је био сјајан ум и хришћанин, прави хришћанин, – изговори наједном кнез, – па како се онда могао подчинити вери… нехришћанској?… јер католичанство је исто што и нехришћанска вера! – додаде он наједном, сенувши очима и гледајући преда се, обухватајући општим погледом све заједно. – Но, то је већ много, – промрмља чичица па се зачуђено загледа у Ивана Фјодоровића. – Како то да је католичанство нехришћанска вера? – окрену се на столици Иван Петровић; – па да каква је кад није хришћанска? – Пре свега нехришћанска! – необично узбуђено и прекомерно оштро поче опет кнез. – То прво, а друго, римски католицизам је гори и од атеизма, то је моје мишљење! Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се, – изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично данашње убеђење, и оно је и мене много намучило… Римски католицизам верује да се без васионске државне власти црква не може одржати на земљи, па виче: Non possumus! По моме мишљењу, римски католицизам није уопште ни вера, него непосредан, директан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све подчињено тој мисли, почевши од вере. …Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео је мач. И од то доба непрестано  све тако и иде, само су мачу додали још и лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство! …Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло то да не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог римског католицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати самим себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према католичанству, оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! (…) – Ја никада нисам ни говорио о појединим представницима цркве. Говорио сам о римском католицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. (…) – Слажем се, али све је то познато, па, па и – непотребно и… спада у богословље… – А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да није тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите! У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је католички пород и католичког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор католицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! (…) Потребно је да насупрот Западу засија овај наш, руски Христос, кога смо сачували, а кога они никад нису ни познали! Не да се ропски хватамо на језуитски мамац, него носећи им нашу, руску цивилизацију…(…)“ (1868, Идиот: III, књ. 12,стр. 199-200, 201.)

  3

    „(…)Написаће људи много књига, али ће главну ствар пропустити, а то је да су на Западу људи изгубили Христа (због католицизма) и због тога Запад пропада, једино због тога.“ (18/30. маја 1871, „Писмо Н. Н. Страхову“ у Одабрана писма II, стр. 213)

 4

    „(…)…Али ви, ви сте ишли тада још даље: ви сте веровали да римски католицизам више није хришћанство; ви сте тврдили да је Рим прогласио Христа који се покорио на трећем ђаволовом искушењу; и да је католичанство, објавивши целоме свету да Христос без царства земаљскога не може на земљи остати, већ самим тим прогласило Антихриста, и тако упропастило цео  западни свет. Ви сте изречно говорили: што се Француска мучи, то је једино кривицом католичанства, јер, одрекла се искваренога римског Бога, а новога није нашла. (…) Француска је током своје дуге историје била само утеловљење и развијање идеје католицизма, идеје римскога бога, и, кад је напослетку свог римског бога бацила у понор, ударила је у атеизам, који се тамо, засада, назива социјализмом; а учинила је то једино стога, што је и атеизам здравији од римскога католицизма.“ (1871, Шатов, Нечисте силе: I, књ. 26:стр. 361-362, 365-366)

 5

    „(…)И, шта је то важно што ће папа ући у Париз и што ће римски католицизам поново засијати новим и невиђеним сјајем! Зар ће овај „непогрешиви“ папа-победник, а не „босоноги“, моћи да отера злог духа, зар ће то моћи његови језуити, или ови лакомислени клерикалци с њиховом statusinstatu, ти лукави и бестидни препредењаци? Не, зао дух је јачи и чистији од њих.(…)“ (8. октобар 1873, „Инострана збивања“ у Дневник писца 1876; Чланци 1873-1878, стр. 232.)

 6

    „(…)Та какав вам је наш народ протестант, какви смо ми Немци? И због чега да учи немачки језик да би певао псалме? Зар нема свега онога што он тражи, у Православљу? Није ли једино у Православљу и истина и спасење руског народа, а у будућим вековима и за цело човечанство? Зар се није једино у православљу сачувао Христов божански лик у свој својој чистоти? И можда је руски народ изабран, предодређен, можда је његова најважнија мисија баш у томе – у судбини човечанства – и само у томе, да сачува у себи тај божански лик Христов у свој његовој чистоти и, кад време томе дође, да свету покаже тај лик, свету који је изгубио своје путеве!“ (1873, Фјодор Михајлович Достојевски, „VII „Пометен изглед““ у Дневник писца 1876; Чланци 1873-1878, Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1981, стр. 68)

 7

…Папинско Nonpossumusсматрамо толико озбиљним да сматрамо како од њега зависе и живот и смрт саме религије у Европи. (…) Она (римска црква) је то изјавила гласно, и сама признајући на тај начин да је њено царство од овога света и да се Христос „без царства земaљског не може одржати на свету“. (…) Но, католичка црква ту власт неће испустити никад и ни за шта на свету, нити ће је коме препустити: она је спремна и на то да хришћанство сасвим пропадне, само да она сачува своју световну власт. (…)“ (7. јануар 1874, стр, 275)

 8

    „(…)…Римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се „хришћанство на Земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: „Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио!“ О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже с трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање „целе тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија већ куцала на врата Рима. У нас су се тада многи томе смејали: „Срдит јесте, али моћан није…“ Само, мало је вероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете не умиру без борбе… Увек је постојала тајна: папа је вековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то било само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вековне папинске неде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сенком целу Земљу. И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар католицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред целим светом казује сву истину о себи: „Ви сте помислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара папске области? Знајте да сам ја себе одувек сматрао господаром целога света, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него правим – ја сам одувек био прави господар, владар и император. Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости.“ Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате, али не побеђеног него оног који је победио Христа у новој и последњој бици. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.(…)“ (Март 1876, Фјодор Михајлович Достојевски, „V Мртва снага и снага будућности“ у Дневник писца 1876., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1981, стр. 103-104)

 9

    „(…)Је ли тај немир нешто привремено, тренутно? Никако – наступило је време нечег вековног, нечег хиљадугодишњег, нечега што се у свету спремало од самог почетка његове цивилизације. Свет се суочава с трима идејама, и изгледа да су оне већ јасно формулисане, и коначно. С једне стране – с краја Европе – католичка идеја која је већ осуђена и која у мукама и недоумицама проживљава своје бити или не бити, живети или се помирити са својим крајем. Не говорим само о католичкој вери, него о католичкој идеји у целини, о судбини народа који су се формирали под утицајем те идеје у току хиљаду година, које је та идеја прожела у целини. У том смислу, на пример, Француска представља најпунију инкарнацију католичке идеје у току векова, она је корифеј те идеје коју је наследила од Римљана, и коју је развијала у њиховом духу. Та Француска, чак и сад кад је изгубила, готово сва и у целини, сваку религију (језуити и атеисти су тамо исто, ту нема разлике), која је не једном већ затварала своје цркве и која је једном изнела на гласање пред Скупштину чак и самога Бога, та Француска, која је на основу идеја из 89-те године створила свој посебни француски социјализам – то јест консолидацију и организацију људског друштва без Христа и ван Христа, баш онако као што је желео али није умео да учини католицизам с Христом – сама та Француска је, и са својим револуционарима Конвента, и са својим атеистима и социјалистима, па и са својим садашњим комунарима, још – и то наставља да буде у још већој мери – сва и у целини католичка нација, нација прожета словом и духом католицизма; она прокламује, кроз уста својих најекстремнијих атеиста – Liberté, Egalité, Fraternité –oulamort, управо онако како би прокламовао и сам папа кад би био принуђен да прокламује својliberté, egalité, fraternité на неки свој католички начин – дајући свему томе печат свога стила и свога духа – аутентичног стила и духа папа из времена средњег века. И сам данашњи француски социјализам који је, споља гледано, ватрени и одлучни протест људи и нација које је та идеја притискала и гушила, и који сада настоје да по сваку цену живе без католицизма и његових богова – и сам тај протест, дакле, који је фактички почео крајем прошлога века (али, у суштини, много раније) – није ништа друго до прави и логични наставак католичке идеје, њено потпуно и коначно довршење, њена кобна последица која се уобличавала у току векова. Јер, француски социјализам није ништа друго до насилно уједињење човечанства – а то је идеја која води своје порекло још из старог Рима и која се касније, у целини сачувала у католицизму. Тако је идеја ослобођења људског духа од католицизма овде прихватила стриктне форме католицизма, а те форме је она позајмила из суштине његова духа, од његова слова, од његова материјализма, од његова деспотизма и од његова морала. С друге стране, устаје стари протестантизам који протестује против Рима ево већ деветнаест векова, и против његове древне паганске и против његове обновљене идеје католицизма, против његових тежњи да у целини покори човека на земљи, морално и материјално, против његове цивилизације – тај протестантизам наступа још од времена Арминија и Тевтобуршких шума. То устаје Немац који слепо верује да се једино у њему, а не у католичкој цивилизацији, може извршити препород човечанства. У току целе своје историје, он је сањао и жудео за уједињењем ради тријумфа своје идеје која је јасно формулисана и истакнута већ у Лутеровој јереси; сада, пак, после пораза Француске од пре пет година, Француске која је била прва, главна католичка нација – Немац је још више уверен у свој коначан тријумф на земљи, у то да нико други не може да га замени на свету у борби за препород тога света. Он у то верује охоло и неуморно, он верује да нема ничега вишег од германског духа и речи – он верује да једино Немачка може да каже ту реч. Њему је смешна чак и претпоставка да на свету може да буде још нечега, макар и у заметку, што би могло да садржи нешто што већ не садржи Немачка којој је намењена водећа улога у свету. Но, неће бити сувишно да истакнемо, макар и онако у заградама, да та Немачка, која у току деветнаест векова није ништа друго чинила осим протеста, сама своју нову речјош није изрекла – она је све време живела поричући и протестујући, бунећи се против свог непријатеља, и сасвим лако се може догодити да ће та Немачка, кад коначно буде победила и уништила то против чега је протстовала деветнаест векова, и сама одједном духовно умрети заједно са својим непријатељем, јер неће више имати због чега да постоји –неће имати више против чега да протестује. Нека су ово засад моје химере, али Лутеров протестантизам је већ јасна чињеница: та вера је протестантска и искључиво негативна; у оном моменту кад више не буде католицизма, неће више бити, вероватно, ни протестантизма, неће више бити онога против чега се протстује – протестантизам ће завршити тако што ће се претворити у директни атеизам.(…)“ (Јануар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Јануар, Глава прва, „I Три идеје“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.8-10)

Достојевски

 10

    „(…)Рецимо озбиљно: шта имамо од тог благосиљања које је достигнуто по цену неправди и дерања коже? Оно што је праведно за човека као појединца, нека то буде праведно и за нацију. Наравно, може се привремено губити профит, може се осиромашити привремено или изгубити тржиште, може се смањити производња и повећати цена. Само нека остане, у моралном смислу, здрав организам нације – нација ће тако више добити чак и у материјалном смислу. Имајмо на уму да је Европа стигла дотле да јој је милија текућа корист, корист овога тренутка ма по коју цену она била остварена, јер људи тамо живе само за дан данашњи, за овај тренутак, они и сами не знају шта ће с њима бити сутра, ми пак – ми смо Русија, ми још верујемо у нешто непролазно које у нас настаје, ми, према томе, тежимо користи која је вечна, суштинска. И због тога смо ми и као политички организам одувек веровали у вечни морал, а не у некакав условни морал који важи за неколико дана. Верујте, Дон Кихот такође зна у чему је његова корист, уме и он да мисли о томе: он зна да ће добити тим својим достојанством и том својом свешћу о достојанству и само тако ако буде остао и даље прави витез, осим тога, он је уверен да на том путу неће изгубити своју искреност нити ће остати без својих стремљења према истини и добру, он зна да ће га таква вера учинити јачим за борбе које га чекају на будућим поприштима. Он верује, између осталог, да је таква политика уједно и најбоља школа нације. Тако ваља да буде да ми „црвени кец“ не би могао рећи у лице: „Та и у вас је све условно, и у вас се рачуна на корист“. Потребно је да и младић-ентузијаст заволи своју нацију, да не тражи истину и идеале ван друштва. И тако ће бити – заволеће он своју нацију кад буде прошло време ове наше тешке, веома тешке школе. Истина је као Сунце – њу не можеш да скријеш, мисија Русије ће најзад бити јасна и у нас и у Европи, чак и оним умовима који су сасвим деформисани. А због чега су у нас сада могућне такве аберације ума какве се не срећу нигде другде? Зато што се у току једног и по века наша интелигенција одвикла сасвим од Русије, она је на крају стигла дотле да коначно ништа о Русији не зна, она је у вези с њом само преко канцеларије. С реформама садашње царске владе, у нас је почео нови век. Ствар је кренула, и више се не може зауставити. Европа је прочитала онај јесењи манифест руског Императора, и запамтила га је – запамтила га је не само засад, у овом тренутку, него за све тренутке који долазе, задуго ће га памтити. Исучимо, ако затреба, мач у име угњетених и унесрећених, па макар то било и на штету наше тренутне користи! Али, нека у исто време буде у нама јача наша тврда вера у то шта је мисија Русије, шта је њена снага и њена истина, нека свак запамти да је жртва за угњетене, за оне које су сви у Европи напустили, у име интереса цивилизације – наше истинско служење правим и истинским циљевима и интересима цивилизације! Да, и за политичке организме ваља да важи она истина, она Христова истина која важи за сваког оног који верује. Нека негде буде сачувана та истина, нека негде буде неке нације која шири светлост те истине! Иначе, шта ће бити – све ће потамнити, све ће се измешати и потонуће у цинизму. Другачије се не може сачувати морал грађана, а ако се то не сачува – шта ће тек бити с целим националним организмима? Потребан је ауторитет, потребно је Сунце које обасјава. Сунце се родило на Истоку, и човечанству ће с Истока заблистати нови дан. Кад Сунце буде заблистало у свем сјају, тада ће сви схватити шта су прави „интереси цивилизације“. Ако не буде тако, подићи ће се застава с девизом – Aprèsnousledéluge! – да, после нас потоп! Је ли могућно да ће та славна европска „цивилизација“ довести европског човека до такве девизе, да ће он тако стићи своме крају? Нечему таквом све иде.“ (Фебруар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава прва, IV Метерних и Дон Кихот“ уДневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.57-59)

 11

    „(…)Од тог доба је народ за свог цара изабрао омиљено име – и тако га и данас назива – „православни Цар“, „Цар православља“. Назвавши тако свога Цара, народ је том називом признао и његову мисију – мисију чувара, ујединитеља, а кад буде одјекнула и реч Божја – и ослободиоца православља и целокупног хришћанства које исповеда православље од муслиманског варварства и западњачке јереси. (…) Виши, онај просвећенији део народа, његова интелигенција, како у нас тако и на Истоку, мало помало је постајала равнодушна према идеји православља, почела је чак да одриче да се у тој идеји налази могућност обнове и васкрсења новог, великог живота како за сам Исток тако и за саму Русију. (…) У цркви су многи, по западњачком маниру, видели само мртву форму, обред, нешто преживело, а од краја прошлог века чак само предрасуде и лицемерје: заборавило се на дух, на идеју, на животворну силу. Појавиле су се економске идеје западњачког типа, нове политичке доктрине, нови морал који је ишао за тим да укине дотадашњи и да заузме место изнад њега. (…)“ (Март 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава прва, II Руски народ је сасвим дорастао правилном решавању источног питања са своје тачке гледишта“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.80-81)

 12

    „(…)Ваља имати на уму да Грци гледају на Словене с већим презрењем него што чине Немци. (…) Ти исти Бугари ће одмах повикати да се у Константинопољу устоличио нови Источни папа, и ко зна – можда ће они бити и у праву. Константинопољ с међународним статусом може стварно, за извесно време, да полужи као престоница новоме папи. (…) Никаквој Европи ми не би требало да чинимо никакве уступке, и ни под каквим изговором, јер је ова ствар за нас питање живота или смрти. Константинопољ би, раније или касније, требало да буде наш, па макар то било само због избегавања тешких и непријатних црквених распри које су тако лако могућне међу младим народима на Истоку који још нису стекли неко веће искуство – а пример за то смо имали у сукобу између Бугара и васељенског патријарха, сукобу који се веома лоше завршио. Кад ми будемо загосподарили Константинопољем, више ништа слично неће моћи да се догоди.“ (Март 1877, „Глава прва, III Мисли које потпуно одговарају овом тренутку“ у Дневник писца 1877-1881., стр.85, 86)

 13

    „Сви, Бизмарк, Бисконсфилд, француска револуција, Гамбета, и т. д., – сви су они, као моћ, за мене само варка. И што даље и дуже, тим више. Њихов господар, уосталом господар свију, господар целе Европе – ипак само Јеврејин и његова банка. Доживећемо ми да ће он једном ставити своје вето, и да ће као прашину одувати Бизмарка са његовог места. Јеврејин и банка владају сада свим и свачим: Европом, просветом, целом цивилизацијом, и социјализмом. Нарочито социјализмом, јер ће њиме ишчупати из корена хришћанство и разорити хришћанску културу. И кад више ништа не остане до анархија, и тада ће још на врхунцу свега стајати Јеврејин – јер, док он проповеда социјализам, он, као Јеврејин, са својим саплеменицима, остаје ипак изван њега. И кад све богатство Европе буде пропало, Јеврејинова банка ће остати. Тада нека дође антихрист, и нека завлада анархија. (Вероватно између 1870-1880, „Прибележене мисли“ Литерарни написи, књига 35, стр. 185)

 14

    „(…)Немилосрдност према осиромашеним масама, губљење братских осећања, експлоатација сиромашних од стране богатих – о, наравно, свега је тога било и раније, али никад све то није подизано до нивоа истине и науке – све је то хришћанство осуђивало – а сада се све то претвара у врлину. Према томе, није случајно што тамо Јевреји владају на берзама, није случајно што они држе капитал, није случајно што су они власници кредитних установа, и није случајно, понављам то – што они владају у међународној политици, а шта ће бити даље, то знају већ и сами Јевреји: ближи се њихово царство, потпуно њихово царство! Наступа потпуни тријумф идеја којима ће потамнити осећање човекољубља, жеђ за истином и правдом, пред којима ће се угасити осећање хришћанске, националне и народне гордости европских народа. Наступа материјализам као оличење слепе сладострасне жеђи за гомилањем и скупљањем новаца по сваку цену – и то је све што се признаје као узвишени циљ, као разум и слобода, уместо идеје спасења која почива на све већем моралном и братском сједињењу људи.“ (Март 1877, Фјодор Михајлович Достојевски,„Глава друга (Јеврејско питање), III Status in statu. Четрдесет векова постојања“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.100-101)

 15

    „(…)Сасвим је друга ствар када се зверство узноси као идеал, када му се људи клањају сматрајући да је то сама врлина. Лорд Бисконфилд, а заједно с њим и сви наши и европски Бисконфилди су зачепили уши и затворили очи пред зверствима и масакрима којима се подвргавају читава племена, они су издали Христа у име „интереса цивилизације“, они су то учинили због тога што је реч о Словенима, о племену које доноси нешто и велико и ново и, ето, због тога и треба угушити та племена, сатрети их до корена у име те старе и труле цивилизације. Ето, то је зверство – просвећено зверство подигнуто на ниво врлине и њему се као идолу клањају сви и на Западу и код нас у Русији. А није ли и „најблаженији папа, намесник Божји непогрешиви, на земљи“ полазећи Богу на истину за време својих последњих земаљских дана, пожелео победу Турака, гонитеља хришћанства, над Русима који су устали у име Христа и у одбрану хришћанства само због тога што су према његовом непогрешивом закључку Турци ипак бољи од јеретика Руса који не признају папу? Зар то није зверство, зар то није варварство? (…)“ (Мај-Јуни 1877, Фјодор Михајлович Достојевски,„Глава прва, I Из књиге предсказања Јоана Лихтенбергера – 1528. године“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.150.)

16

    „(…)Древни Рим је први створио идеју светског уједињења свих људи и први је размишљао о томе (и чврсто у то веровао) као да је практично оствари у облику светске монархије. (…) Римски папизам је прокламовао да хришћанство и његова идеја без светског господства над земљама и народима – државног и не духовног господства – другим речима без стварања светске римске монархије на земљи на чијем би се челу налазио не римски император него управо папа – не могу бити остварени. И започели су опет покушај стварања светске монархије у духу идеје старога Рима али у другој форми. На тај начин, према источном идеалу – на првом месту се налази духовно уједињавање људи у духу Христовом, па из тога следи, и исправно и социјално уједињење у духу Христовом, док према римском тумачењу ствари стоје обрнуто: прво треба створити чврсте државне организације у облику светске монархије а затим, ако се буде хтело, стварати духовно јединство међу људима према начелу самога папе који је господар над светом. (…) Протутњала је страшна француска револуција која је у суштини била последњи облик и последња инкарнација те исте древне римске формуле о светском јединству.(…)“ (Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, I Немачко питање као светско питање. Немачка – протестантска земља“ у Дневник писца 1877-1881., 1982, стр.183-184.)

 17

    „(…)Мисао о томе да ће велика светска идеја – идеја која је потекла из ђаволове главе за време Христовога кушања у пустињи, идеја која је органски живела у свету хиљаду година – тек тако у једном тренутку бити мртва, та мисао се сматрала за нешто што не подлеже никаквој сумњи. (…) …Религиозна идеја и папска идеја су у суштини две различите ствари. Ево, управо та папска идеја је одједном у наше време, нема томе ни два месеца, показала такву виталност, такву моћ да је изазвала најрадикалнији преврат у Француској, она је успела да заузда Француску и да је ропски послушно поведе за собом. (…) Римском католицизму није потребан Христос (то је сасвим јасно) него светско господство… (…) Та идеја има неку паклено моћну жељу за животом, њу је тешко убити, то је змија!(…)“ (Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, III Они су љути и моћни“ у Дневник писца 1877-1881., стр.190-191,193.)

 18

    „(…)Револуционари језуити не могу да поступају законито, они поступају управо необично. Та црна легија стоји по страни од човечанства, далеко од грађанства, изван цивилизације, она произлази из себе саме. То је statusinstatu, то је папина војска, она тежи победи своје, једино своје идеје – и нека пропадне све што стоји на путу остварења таквог циља, нека све остале снаге нестану и нека пропадне све и свако ко се с тим не слаже – цивилизација, друштво, наука! Њима је, у то нема сумње, потребно да Француску тако уреде, ако им случај буде послужио, да из ње помету све смећеи то таквом метлом о каквој се до тада није чуло – они би желели да се заувек затре у њој сваки дух отпора, да земљу претворе у такав организам који би постојао само захваљујући бризи језуита и то за вечита времена.(…)“ (Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, IV Црна легија. Мишљење легиона као нови елеменат цивилизације“ у Дневник писца 1877-1881., 1982, стр.195-196.)

 19

    „(…)На такав начин су оптуживали православне за идолопоклонство, на пример, у вези са поштовањем икона. По неки лутерански пастор никако не може да схвати како се може верујући у једнога и истинога Бога у исто време клањати пред „даском“ која приказује свеца и како се све то не би могло назвати идолопоклонством. Руски интелектуалац се у таквом начину расуђивања најчешће слаже са пасторима. Међутим, нема ни једног руског мужика или жене који би, клањајући се иконама, макар у извесној мери мешали „даску“ и самога Бога, без обзира на чињеницу да наш православни народ у исто време верује и у чудотворну моћ неких икона. Нема ни једног Руса који ће чудотворну моћ икоме приписати самој икони – моћ иконе долази по вишњој вољи Божјој. А то је већ нешто сасвим друго. Такво гледиште обичног Руса из народа ни пастор ни интелектуалац који је раскинуо с народом ни по коју цену не допуштају, они шта више не могу да верују да такво гледиште уопште постоји.(…)“ (Мај-Јуни 1877, Фјодор Михајлович Достојевски,„Глава четврта, I Обожаваоци Турака“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.203-204.)

Достојевски

Радни сто великог писца

 20

   „(…)Лукави људи, који су успели да му се“ (маршалу Мак Махону) „наметну, вероватно га храбре у таквом убеђењу за извесно време, они му угађају на сваки начин али га усмеравају неповратно онамо куда њима одговара. Све то долази отуда што такви људи одлично знају особине таквих карактера, посебно њихово самољубље. Таквих лукавих људи има само у једној партији, истина, она је велика и моћна – то је клерикална партија. Све остале политичке партије у Француској не одликују се неком посебном лукавошћу.  (…) О тој лиги, о тој католичкој завери, ја сам и говорио пре два месеца и много пре него што су о томе почели да говоре други, ја сам тада био рекао и своју последњу завршну реч, то јест, да се читава ствар налази управо у тој завери, све од сада у Европи зависи од те завере – чак и сам рат на Истоку може се веома скоро претворити у европски рат и све би то било само последица велике завере коју је припремио римски католицизам који лежи на самрти (…) Мој закључак је био да је та лига о којој сада сви говоре, ништа друго него снажна и добро организована католичка завера која иде за тим да поново установи римско светско господство, та завера сада потоји у читавој Европи и она ће бити од великог значаја и много ће утицати на текућа збивања у Европи, па према томе – кључ за све савремене интриге не налази се овде или онде, тај кључ није ни у самој Енглеској – он се налази у тој светској католичкој завери која је изван сваке сумње! (…) …Сам папа је гласно на скуповима у Ватикану с радошћу говорио о „победама Турака“, он је лично предсказивао Русији „страшну будућност“. Тај старац на умору, који је уз остало и „поглавар хришћана“, није се постидео да јавно изјави како се увек много весели када чује о поразима Руса. (…) …Тај римски католицизам није никако неки сасвим дотучени непријатељ, то је хиљадугодишњи непријатељ који страсно хоће да живи, његова је виталност феноменална, он има још много снаге и таква велика историјска идеја каква је идеја о папском светском господству не може да се угаси тек тако у једном тренутку. (…) Нека Европа буде заливена крвљу само да папа тријумфује а онима који у Риму исповедају Христа то је све, то је најважније. (Септембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава прва, II Занимљив карактер“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.278, 282-283, 284, 285.)

 21

    „(…) Код нас, на нашим границама и у нашим провинцијама, као и у унутрашњости, постоје наши римски клерикалци. Сада није месец мај, сада сви говоре и пишу о томе да постоји светска клерикалистичка завера, чак и наши најлибералнији листови признају да таква завера постоји и да је веома моћна. Било би чудно када би ватиканска завера мимоишла наше римске клерикалце, када их не би употребила за своје циљеве. Нереди и смутње у позадини руских армија много би користили Ватикану, посебно у овом садашњем тренутку. (…) Па ипак, клерикалци, и не трудећи се одвећ, несумњиво придржавају руке оних који овде код нас држе ова наша руска пера. Они ове наше не подржавају и не наговарају, може бити, уопште, они с њима не одржавају ни директне ни формалне односе, јер ова жустра либерална пера припадају често поштеним људима који би, када би чулу неки директан предлог клерикалаца, бацили овога доле са степеништа. И због тога клерикалац, особито онај који се код нас одомаћио, и не иде на ноге том жустром перу јер то није ни потребно – то жустро руско перо ће му све написати како он хоће само зато што је онај који га држи уобразио (о, простото!) да је тако нешто честито и либерално. То жустро перо је узнемирено, на пример, против клерикалаца који су у Француској опсели Мак Махона, оно сипа гневне написе против њих. Но, у исто време, такав не само што не примећује руског римског клерикалца него када га примети – спреман је да с њим пева исту песму у један глас. Има, има таквих. И лукави наши римски клерикалци се таквима може бити и диве – „они, ето, воле тако да се ломе међу двема столицама“ – и климају главама. „И доиста, како је све то некористољубиво! Истина, треба бити до краја либералан. Та то су они који отворено вичу како Русија чак и нема права да ослобађа Словене, мало је за то дати им и стотине хиљада!…““  (Октобар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, I Римски клерикалци код нас у Русији“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр. 335, 337.)

 22

    „(…)Дуго, о, веома дуго они“ (Словени) „неће бити у стању да схвате некористољубивост Русије и ону велику свету, до сада у свету нечувену идеју у име које је Русија подигла заставу, они неће моћи да схвате ту идеју која спада у оне идеје уз помоћ којих човечанство живи и без којих – човечанство пропада обогаљено, посрамљено у ранама и немоћи. (…) …Касније, када се они буду ослободили и када се некако буду организовали – хоће ли они тада признати овај наш велики подвиг на који смо се ми решили ради њиховог ослобођења – реците ми то? Никада, ни за шта на свету, они то неће признати! (…) …Они ће чак и о Турцима почети да говоре са много више уважавања него о Русији. Они ће у току читавог једног века, па и више, дрхтати за своју слободу и плашиће се руског властољубља, они ће се удворички понашати пред европским владарима, клеветаће Русију, сплеткариће и шириће интриге о њој. О, ја не говорим о појединцима: биће и таквих који ће разумети шта је за њих значила Русија, шта ће им она и убудуће значити. (…) …Сви ће ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу, они ће у заносу заборавити себе и усвојиће европске политичке и социјалне облике владавине и тако ће проживети читав један период европеизације пре него што буду разумели нешто од своје улоге која им је досуђена у заједници словенских племена у будућој историји света. Те ће се мале земље вечито свађати, завидеће једна другој и водиће интриге једна против друге. Разуме се, у моментима неких великих невоља оне би се обавезно обраћале за помоћ Русији. Но, ма колико оне буду мрзеле, сплеткариле и клеветале нас пред Европом, кокетујући с њом и уверавајући је да је воле, оне ће увек инстинтивно осећати (наравно, у тренутку невоље, не пре) да је Европа природни непријатељ њиховог јединства, да је она то била и да ће заувек то остати… Биће чак и таквих момената када ће они свесно признавати да би без Русије, тог великог источног центра и велике привлачне силе, нестало њиховог јединства, да би без ње чак и њихова националност нестала у таласима европског океана као што нестаје неколико капи у мору. (…) …Русији, колико је нама познато, није падало на памет нити ће јој тако нешто икада пасти на памет, да своју територију проширује на рачун Словена, да њих политички себи припоји, да од њихових земаља начини своје губерније и томе слично. Сви Словени сада сумњиче Русију због таквих намера, као што то чини и Европа, и то ће чинити још стотину година. Али нека Бог сачува Русију од таквих намера… (…) Само ако буде показала своју потпуну некористољубивост, Русија може победити и привући Словене на своју страну; у почетку ће јој долазити само у невољи али касније ће јој се вратити и пригрлиће је потпуно са оним поверењем које показују деца. Сви ће се вратити своме гнезгу. (…) …Русија се бори да све мале уздигне до себе како би они могли боље да схвате њену мисију мајке – да, то је циљ Русије, у томе је њена корист, ако вам се тако више свиђа. Ако нације не буду служиле узвишеним некористољубивим идејама и циљевима, ако буду служиле само својим уским „интересима“, оне ће сигурно пропасти, окамениће се, умреће као нације. А нема узвишенијег циља од оног који је Русија поставила себи када је одлучила да некористољубиво послужи словенској ствари не тражећи захвалности од Словена, Русија је служила њиховом моралном (не само политичком) сједињавању у једну велику целину.(…)“ (Новембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава друга, III Нешто строго лично о Словенима што сам давно хтео да кажем“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.364-365, 366, 367.)

23

   „(…)За сада је једина сила која делује као фактор јединства – Русија и то је делом због тога што ће она чврсто имати да стоји ту, у Константинопољу. Она ће спасавати мале народе једне од других и стајаће на стражи њихове слободе. Она ће стајати на стражи читавог Истока и његовог будућег уређења. И најзад, она је једина у стању да на Истоку подигне затаву нове идеје и да том источном свету протумачи његову нову мисију. Јер, шта је то источно питање? Источно питање јесте у суштини решење судбине православља. Судбина православља је повезана и сливена са мисијом Русије. Шта је то судбина православља? Римски католицизам који је одавно продао Христа ради световне, земаљске власти и од којега је човечанство окренуло главу, био је главни узрок појаве материјализма у Европи, и природно, тај исти католицизам има за циљ да одреди судбину човечанства али не по Христу него изван Бога и изван Христа, и сасвим је природно што се он родио управо у Европи као замена за европска хришћанска начела која су се нашла у кризи, која је напредовала онако како су се кварила и коначно губила та начела у оквиру саме католичке цркве. Посрамљени лик Христов сачувао се у свој светлости своје чистоте једино у православљу.(…)“ (Новембар 1877, „Глава трећа, I Гласови о миру „Константинопољ мора бити наш“ – да ли је то могуће? Различита мишљења“ у Дневник писца 1877-1881., стр.372.)

 24

    „(…)Ствар је у томе што се налазимо уочи највећих догађаја који ће изазвати потресе, ми живимо уочи великих преокрета у самој Европи, речено без икаквог преувеличавања. (…) Да, Европу очекују огромни преокрети, такви да ум људски све то не може да схвати – до те мере је све то фантастично. (…) Најстрашнијег непријатеља Немачке, њеног јединства и њене обнове, он“ (кнез Бизмарк) „је наслутио још пре много година – то је римски католицизам и чудовиште које је он родио – социјализам. (…) …Он“ (кнез Бизмарк) „ће… нагнати милитантни римски католицизам (који неће престати да се бори до скончања света) да уђе у нову фазу борбе за опстанак – у фазу подземног, конспиративног, завереничког начина ратовања.(…)“ (Новембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, II Још једном и последњи пут о „пророчанствима““ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.374, 375, 376.)

 25

    „(…)Они ће народу рећи да је све то што му сада проповедају социјалисти пре њих проповедао Христос. Католицизам ће унаказизти лик Христов и продаће га народу, још једном, као што је то чинио вековима у име земаљске власти силом инквизиције која је уништавала мученике за веру Христову, борце за слободу људске савести у име љубљенога Христа – Христа који је волео ученике који му слободно приступише, а не оне поткупљене или силом страха нагнане. Католицизам је продавао Христа, благосиљао је језуите, он је оправдавао „сва средства у име дела Христова“. Читаво дело Христово католицизам је претворио у бригу о својој световној власти, све је код њега потчињено аспирацијама да ће једном створити своју светску Државу. Када је католички свет окренуо главу од тог унакаженог лика Христовог који су му понудили после толико векова протеста, реформација и сличног, појавили су се почетком овога века и покушаји да се људско друштво уреди изван Бога и далеко од Христа. Лишени инстинкта пчеле или мрава, који граде свој савршени уљаник или мравињак, људи су хтели да створе нешто налик на људски мравињак. Они су одбацили једину могућу формулу свога спасења проистеклу од Бога и која је кроз откровење најављена: љуби ближњега свога као самога себе и заменили су је практичним закључком као што је ChacunpoursoietDieupourtous, или научном аксиомом која се зове „борба за опстанак“(…)“ (Новембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, III Треба искористити тренутак“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.377-378.)

 26

    „(…)…У многим случајевима тамо цркве и нема, него су остали црквени људи и великолепне црквене зграде; саме пак цркве тамо већ одавно теже к прелазу из нижег вида, као црква, у виши вид, као држава, да у том виду потпуно ишчезну. Бар тако је, чини ми се, у лутеранским земљама. А у Риму – тамо је већ хиљаду година место цркве проглашена држава(…)“ (1879, Старац Зосима, Браћа Карамазови: I, књига 17, стр. 118)

 27

    „(…) И опет вам велим – не будите охоли. Не будите охоли према малима, не охолите се ни пред великима. Не мрзите ни оне што вас одбацују, што вас срамоте, што вас хуле и што вас клеветају. Не мрзите ни атеисте, злоучитеље, материјалисте, ни рђаве међу њима, а добре поготово не, јер и међу њима има много добрих, нарочито у наше време. (…) Народ Божји волите, не пуштајте да вам стадо ваше отимају дошљаци; јер ви ако заспите због лености и гадљиве охолости своје, а, што је најгоре, због користољубља, тада ће наићи непријатељи са свих страна и одбиће од вас стадо ваше. Тумачите народу Јеванђеље неуморно… Не каишарите… Сребро и злато не волите, не држите га уза се… Верујте и заставу држите. Високо је уздижите.(…)“ (1879, Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови: II Изабрана дела у 35 књига, књиге 18) Ваљево, Глас Цркве, 1994, стр.10-12.).

 28

    „(…)…Ја хоћу у Европу да идем, Аљоша, па ћу и поћи; али, видиш, ја знам да ћу поћи само на једно гробље, али на нај-најмилије гробље; ето ти! Мили тамо леже покојници, сваки камен над њима прича о пламеном минулом животу, о страсној вери у узвишен поступак, у истину, у борбу – тако да ћу ја, то знам напред, пасти на земљу и љубићу то камење и плакаћу над њим, – но у исти мах сам из свег срца свог убеђен: да је све то већ одавно само једно гробље и ништа више!(…)“ (1879, Старац Зосима; Иван Фјодорович Карамазов, Браћа Карамазови: II, књига 18, стр. 129-130) (Све: 1877-1879.)

 29

    „(…) –  Да, тако и треба да буде у сваком случају – опет се насмејао Иван. – Старац га и сам упозорава да нема ни права да додаје ништа ономе што је већ раније казао. Ако хоћеш, у томе и јесте најбитнија црта римског католичанства, бар по мом мишљењу: »Све си, кажу, предао папи и, према томе, сада је све у папиним рукама, а ти сада не долази уопште, немој да сметаш, бар за извесно време.« Они не само да говоре у овом смислу већ и пишу, бар језуити. То сам читао код њихових теолога. »Имаш ли ти право да нам саопштиш било коју тајну из тог света, из кога си дошао?« пита њега мој старац и сам одговара уместо њега: »Не, немаш, да не би додавао оном што си већ раније казао, и да не би одузео људима слободу, за коју си се тако залагао, када си живео на земљи. (…) Зашто си сада дошао да нам сметаш? И зашто ме гледаш ћутке и саосећајно кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоју љубав, зато што и ја тебе не волим! И шта да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Ово што имам да ти кажем, теби је већ све познато, ја то читам у очима твојим. И зар ја да скријем од тебе тајну нашу? Можда ти хоћеш да је чујеш управо из мојих уста; онда слушај: Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви… (…)  Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот, као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде. И узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред Богом. (…) Ово што ја теби говорим, оствариће се, и царство наше ће настати. Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити. Dixi.[1]« (…) –  Па… то је бесмислица! – повикао је црвенећи. – Твоја поема је похвала Исусу, а не осуда… као што си желео. И ко ће ти поверовати у оно о слободи? Зар је тако треба схватити! Зар је тако схвата православље… То је Рим, а није ни сав Рим, није истина – то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити!… И уопште не може постојати тако фантастична личност, као твој инквизитор. Какви су то грехови људски које су узели на себе? Какви су то носиоци тајне, који су узели на себе то проклетство ради људске среће? Кад је њих неко видео? Ми знамо језуите, о њима се ружно говори, али да ли су они такви, као код тебе? Они уопште нису такви, никако нису такви… Они су једноставно римска армија за будуће земаљско царство, са царем – римским папом на челу… то је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене туге… Најједноставнија жеља за влашћу, жеља прљавих земаљских блага, поробљавања… слично будућем кметству у коме ће они постати спахије… то је све што имају. Они, можда ни у Бога не верују. Твој инквизитор који пати, само је фантазија … (…) Отворено ти кажем да тврдо верујем да такав изузетни човек никада није недостајао онима који су били на челу покрета. Ко зна, можда су ти изузетни постојали и међу римским папама. Ко зна, можда тај проклети старац који је тако упорно и на свој начин волео човечанство, постоји и сада у виду целог реда многих таквих изузетних стараца, и то уопште не случајно, већ постоји као споразум, као тајни савез, који је већ одавно основан ради чувања тајне, ради њеног очувања од несрећних и немоћних људи, да би их учинили срећним. То, несумњиво, постоји и тако мора бити. Наслућујем да чак код масона, у основи њиховог покрета, постоји нешто слично овој тајни, и да католици зато и мрзе масоне што у њима виде конкуренте, разбијање јединства идеје, а треба да буде једно стадо и један пастир… (…) – Ти си, можда, и сам масон! – отело се неочекивано Аљоши. – Ти не верујеш у Бога – додао је, али већ са необичном тугом. (…) – Значи ли то »све је дозвољено«? Све је дозвољено, је ли? Иван се намршти и изненада некако чудно пребледе… – Па, добро: »све је дозвољено«, кад је већ реч изговорена. (…) (1879, Фјодор Михајлович Достојевски, Легенда о Великом Инквзитору,Браћа КарамазовиII, Изабрана дела у 35 књига, књига 18) Ваљево, Глас Цркве, 1994, (преузето саhttp://borbazaveru.info/content/view/2517/30/), стр.159-190).

Достојевски

Достојевски 1863.године

 30

    „(…)Он је био красан дечко, добар и храбар дечко, осећао је част, и горку увреду која је његовом оцу учињена и против које је устао. Дакле, њега ћемо се сећати, браћо, целог нашег живота. (…) Знајте, да нема ничег вишег, и јачег, и здравијег, и кориснијег унапредак за живот, него каква лепа успомена, а нарочито која је изнесена још из детињства, из родитељске куће. Вама се много говори о васпитању; а једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда баш јесте најлепше васпитање. Ако човек накупи и понесе много таквих успомена, са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам ма кад може послужити као спас. (…) Будимо, прво и прво, и пре свега, добри, затим поштени, а после – не заборавите никад један другог. (…) А ко нас је сјединио у том добром и лепом осећању, којег ћемо се увек, целога живота сећати, и ради смо сећати га се? ко, ако не Иљушица, добри малишан, мили малишан, драги за нас малишан, у векове векова! Не заборавимо њега никада! вечан му спомен и леп спомен у нашим срцима, одсада и вавек века! – Тако, тако, вечно, вечно! – повикаше дечаци, сви, својим звучним гласовима, са блаженим лицима. – Сећаћемо се и лица његовог, и одела његовог… и онога како је смело устао он сам, Иљуша, против целог разреда, за оца! – Сећаћемо га се, сећаћемо се! – викнуше опет дечаци; – он је био храбар, он је био добар! – Ах, како сам га ја волео! – ускликну Коља. – Ах, дечице, ах мили пријатељи, не бојте се живота! Како је леп живот, кад учиниш што било добро и истинито! – Да, да! усхићено поновише дечаци. – Карамазове, ми вас волимо! – нагло викну један глас, канда Курташовљев. – Ми вас волимо, ми вас волимо! – прихватише сад сви. Многима заблисташе сузице у очима! – Живео Карамазов! – одушевљено објави Коља. – И вечан спомен умрломе малиши! – са осећањем додаде Аљоша. – Вечан му спомен! – прихватише дечаци опет. – Карамазове! – викну Коља, – зар збиља религија говори: да ћемо устати из мртвих, и да ћемо оживети и опет видети један другог, и све, и Иљушицу? – Неизоставно ћемо васкрснути, неизоставно ћемо се видети, и весело ћемо и радосно испричати један другом све што је било, – одговори Аљоша пола смејући се, пола одушевљено. – Ах, како ће то бити лепо! – оте се Кољи. – А сад завршимо говоре, и хајдемо на његово подушје. Нека вас не буни што ћемо тамо палачинке јести. Јер то је старински, вечан обичај, и у том има нешто добро! – засмеја се Аљоша. – Но, хајдемо! Ето идемо сад сложно, држећи се за руке. – И вечно тако, целог живота, држећи се за руке! Живео Карамазов! – викну Коља усхићено још једаред, и још једаред сви дечаци прихватише његов усклик. (1879,Браћа Карамазови: V, књига 21, стр.240-244).

  31

    „(…)Но, како може бити среће ако је она заснована на несрећи другога? Замислите да ви лично треба да подигнете зграду људске судбине са коначним циљем да буду усрећени сви људи, да им на крају буде обезбеђен и мир и спокојство. И замислите да је за то неопходно и нужно да до смрти измучите само једно људско биће – једно потпуно безвредно и јадно биће… (…) И можете ли ви, макар на тренутак, да поверујете да ће људи ради којих је таква зграда подигнута сами пристати да искористе такву срећу – када буду сазнали да је у њене темеље узидана патња једног, рецимо, ништавног бића које је сурово и неправедно измучено до смрти – да ли ће људи примивши такво здање остати у њему заувек срећни?(…)“ (8. Јун 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Август, Глава друга, Пушкин –књижевна скица- Говор одржан 8-га јуна на седници друштва љубитеља руске књижевности“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.442-443.)

 32

    „(…)…Шта је чинила Русија у току та два века у европској политици на политичком пољу друго – ако није служила Европи и то – може бити много више њој него себи самој? Није то било нешто што се догађало само због незнања наших политичара. О, европски народи и нису свесни колико их ми волимо! Ја верујем да ћемо ми, заправо поколења која долазе за нама, сви схватити да бити прави Рус то значи: настојати да се све европске противуречности измире и то заувек, наша ће руска душа бити излаз из туге европске, наша је душа свељудска и свеуједињавајућа и она ће са љубављу пригрлити сву браћу и она ће, може бити, рећи и последњу велику реч опште хармоније, братске слоге свих народа по закону Христовога јеванђеоског учења (…) Некоме ће то деловати одвећ самоуверено: „Зар је – казаће неко – управо нашој убогој и грубој земљи намењена таква судбина? Зар је нама суђено да човечанству кажемо нову реч?“. Али, ја не говорим о економској слави, о сили мача или моћи науке. Ја говорим само о братству људском и о томе да је руско срце више него срце било кога другог народа предодређено за свеопште, свечовечанско братско сједињење – ја видим доказе за то у нашој историји, у нашим даровитим људима, у Пушкиновом уметничком генију. Јесте, наша је земља убога, али том земљом је прошао „робу налик Господ Христос и благословио је њу“ такву. Због чега управо ми не бисмо казали његову последњу реч?“ (8. Јун 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Август, Глава друга, Пушкин –књижевна скица- Говор одржан 8-га јуна на седници друштва љубитеља руске књижевности“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.449.)

 33

   „(…)Данас пре подне сам говорио на седници Друштва љубитеља. Сала је била пуна пунцата. Не, Ања, ти никада нећеш моћи да замислиш онај утисак који је оставио мој говор! Шта је мој успех у Петрограду! Ништа, нула у поређењу са овим! Кад сам се појавио, сала се затресла од аплауза и дуго ми, веома дуго, нису дали да говорим. Ја сам се клањао, гестовима молио да ми дозволе да говорим – ништа није помагало: усхићење, ентузијазам (све збогКарамазових!). Најзад сам почео да читам свој говор, али су ме прекидали после сваке странице, а понекад и после сваке реченице, грмљавином аплауза. Читао сам гласно, са жаром. Све што сам рекао о Татјани одушевљено је примљено. (То је велика победа наше идеје над заблудама које трају већ 25 година!) Кад сам на крају прокламоваосвеопште јединство људи, сала је била као у хистерији, а када сам завршио, не могу ти описати ту тутњаву, узвике одушевљења: непознати људи у публици су плакали, ридали, грлили се и заклињали један другоме да ће бити бољи, да се убудуће неће мрзети, већ ће се волети. Ред је на седници био нарушен; сви су појурили на сцену и даме из високог друштва, студенткиње, државни секретари, студенти – сви су ме грлили и љубили, сви су буквално плакали од усхићења. Аплаузи су трајали пола сата, махали су ми марамицама. Рецимо, зауставише ме два непозната стара човека. „Били смо непријатељи 20 година, нисмо говорили, а сада смо се загрлили и помирили. То сте нас Ви помирили. Ви сте наш светац, Ви сте наш пророк!“ „Пророк, пророк!“ викала је маса. Тургењев, о коме сам у свом говору рекао лепу реч, полетео је да ме грли са сузама у очима. Ањенков је притрчао, почео да ми стеже руку и да ме љуби у раме. „Ви сте геније, ви сте више него геније“, говорили су ми обојица. Аксаков (Иван) је истрчао на сцену и рекао публици да мој говор није обичан говор, већ историјски догађај! Облак је прекривао хоризонт и гле, реч Достојевског, као сунце што се појавило, све је растерала, све је обасјала. Од сада, рече он, наступа братство и неће бити више неспоразума. Да, да, повикали су сви на ове његове речи и опет грљење, опет сузе. Седница је била прекинута. Појурио сам иза кулисе да се избавим, али тамо су из сале провалили сви, а највише жене. Љубили су ми руке, мучили ме. Дојурили су студенти, а један од њих је плачући у хистерији пао пред мене на под и изгубио свест. То је потпуна, најпотпунија победа! Јурјев (председник) је зазвонио звонцетом и саопштио да ме Друштво љубитеља руске књижевности једногласно бира за свог почасног члана. Опет крици и узвици. После паузе која је трајала скоро цео сат, седница је настављена. Нико није хтео даље да говори. Аксаков је изишао и изјавио да свој говор неће држати јер је велика реч нашег генија Достојевског све изразила и све разрешила. Ипак смо га натерали да говори. Држање говора је настављено, а у међувремену је направљена завера. Ја сам био исцрпен и хтео сам да одем, али су ме силом задржали. За тај сат су стигли да купе раскошан, два аршина дуг ловоров венац и на завршетку седнице велики број дама (више од сто) пробио се на сцену и овенчао ме венцем у присуству читаве сале: „У име руске жене, о којој сте рекли толико лепога!“ Сви су плакали, опет бура одушевљења. Градоначелник Третјаков ми је захвалио у име Москве. Признај, Ања, да је због овога вредело остати јер је то залога будућности, залога свега, чак ако ја умрем. “ (8. јуна 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Писмо А. Г. Достојевској“ у Одабрана писма II, Београд, Издавачка радна организација „Рад“, 1981, стр. 458-460.)

 34

   „(…)…Под изразом „просвећивање“ ја схватам (и мислим да то нико и не може другачије да схвати) оно што се буквално подразумева под тим изразом – ја схватам духовну светлост која може да озари душе, да просветли срца и да упути ум показујући му куда води његов прави пут. Ако је то тако, допустите ми онда да приметим: ми такво просвећивање не морамо да црпимо из западноевропских извора јер постоје (ах, не, „не постоје!“) и руски извори. Ви се овоме чудите? Видите, ја у споровима волим да почнем од саме суштине ствари, одмах од тачке која је главна и спорна. Ја тврдим да је наш народ одавно просвећен, то је било још у оно време када је у своје биће примио Христа и Његову науку. Неко ће ми приговорити: народ не познаје Христово учење нити се држи Његових проповеди – али то је приговор без основа. Народ зна све што треба да зна, иако можда не би могао да положи испит из катихизиса. А научио је све у црквама где је вековима слушао молитве и песме које су лепше од сваке проповеди. Народ је понављао молитве и певао те песме бежећи по шумама испред непријатеља још у време татарске најезде, народ је, може бити, још тада певао – „Господе, буди једнако с нама!“ – још тада је, може бити, како ваља разумео ту песму јер у то доба осим Христа никог другог није ни имао: а у тој се песми налази сва истина Христова. Зар је важно онда што се народу слабо држе проповеди и што ђакони и црквењаци мрмљају нешто неразумљиво – а то је најтежа оптужба против наше цркве коју су измислили либерали, као што су измислили и то да је црквено-словенски језик тобоже неразумљив народу, руском сељаку!?. (А староверци! Господе!) Није важно – изађе свештеник и отпева Господе, Владико живота мојега – и у тој молитви је читава суштина хришћанства, читав његов катехизис, а ту молитву наш народ зна напамет! Исто тако он зна многа житија Светих, препричава их и слуша са ганућем. Главна школа хришћанства кроз коју је наш народ прошао – то су векови бескрајних недаћа које је осетио током своје историје, када је народ био остављен од свих и потпуно сам радио за све и за свакога и држао се свога Христа као јединог утешитеља кога је примио у своју душу за сва времена, утешитеља који му је спасавао душу од очајања! (…) Тема је веома важна и о њој треба много и често говорити и ја ћу о њој говорити све дотле док будем могао да држим перо у рукама …Ако је наш народ одавно просвећен тиме што је примио Христа и његово учење, онда је он с Њим, са Христом примио и истинскупросвету. а са таквим основним резервама просвећености, науке које долазе са Запада ће нашем народу бити права благодат, неће се Христос помрачити од њих као што се то догодило на том Западу. Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука, када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вечитој) науци о моралу. (…) Грех је смрад, а смрада нестане када сунце сасвим заблиста. Грех је пролазан, а Христос је вечан. Народ греши и свакодневно чини зла, али у бољим тренуцима када га обасја Христова милост никада се не вара у томе шта је то правда. (…) Народ добро зна да… праведника има, верује да они постоје, та га мисао крепи и даје му снаге да ће га такви у потребном тренутку спасити. Колико је пута наш народ спасао отаџбину? Не тако давно, онако смрадан од греха, пијанства и неморала он се читав духовно развеселио када је започео нови рат за веру Христову коју су муслимани искорењивали међу Словенима. Он је прихватио тај рат, ухватио се био за њега као жртву свога очишћења од греха и неправде, он је слао своје синове да гину за свету ствар…(…)“ (Август 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, Користећи се једним случајем. Четири лекције на разне теме поводом једне лекције коју ми је очитао г-дин Градовски, упућено г-дину Градовском. I О једној најосновнијој ствари“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.453, 454, 455, 456.)

35

   „(…)…Тачно сте извели закључак да узрок зла видим у одсуству вере, али сматрам да онај који негира народност, одриче и веру. Код нас је управо тако, јер код нас народност почива на хришћанству. Речи сељак, православна Русија – и јесу наше исконске основе. Код нас је Рус који негира народност (а таквих је много) обавезно и атеиста, или је равнодушан према вери и обрнуто, сваки онај који не верује у Бога или је равнодушан према вери – апсолутно – не може да схвати нити ће икад схватити руски народ ни руску народност. Сада је најважније питање: како да се наша интелигенција примора да се са овим сложи? Ако само покушате да о овоме говорите, или ће Вас прогутати, или ће сматрати да сте издајник. Али издајник – кога? Њих, нечега што лебди у ваздуху, чему је чак и име тешко смислити. Јер они сами нису у стању чак ни име себи да смисле. Можда издајник народа? Ја ћу рађе бити са народом, јер се само од њега може нешто очекивати, а не од руске интелигенције која одриче народ и која чак није ни интелигентна. Али долази препород и јавља се нова интелигенција, она жели да буде са народом. А први знак нераскидиве везе са народом јесте поштовање и љубав за оно што народ у целини изнад свега воли и поштује – свога Бога и своју веру. Та будућа руска интелигенција, изгледа, управо сада почиње да диже главу. Изгледа да је управо сада потребна општој ствари и она тога сама почиње да бива свесна. Овде се, зато што проповедам Бога и народност, из све снаге труде да ме збришу са лица земље. Због оне главе у Карамазовима (о халуцинацији), којом сте ви, као лекар, тако задовољни, већ су покушали да ме назову назадњаком и мрачњаком који се сасвим исписао. Они наивно замишљају да ће сви повикати: „Како? Достојевски пише о ђаволу?“ „Ах, како је баналан, ах, како је заостао!“ Али рекао бих да им то није пошло за руком!“ (19. децембра 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Писмо А. Ф. Благонравову“ у Одабрана писма II,Београд, Издавачка радна организација „Рад“, 1981, стр. 475-476.)

36

   „Ви кажете: Европа је учинила много хришћанских дела мимо папизма и протестантизма. Свакако, није хришћанство овога тренутка тамо умрло, оно је умирало дуго и – оставило је трага. Да, има тамо и данас хришћана али има ужасно много деформисаног схватања хришћанства. Поступак је моралан али идеја није.“ (1880-1881, Фјодор Михајлович Достојевски, „Из бележнице једанаесте“ у Мисли из бележница 1860-1880, Београд, (без назива издавача,) 1982,одломак 415, страна 175.)



   [1] Рекао сам.

МИРОСЛАВ МАРАВИЋ

Српско-Руско удружење Православна породица

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Сатанистичка војска у Србији жестоко напала цркву због Косова и Метохије

Не каже народна пословица за џабе да „не пада снег да покрије брег већ да …

Проћи ћете ви као богумили под Немањом

Много вас се накотило мајку вам секташку јебем. Дошло је време да вас требимо и …

Један коментар

  1. „(…)Та какав вам је наш народ протестант, какви смо ми Немци? И због чега да учи немачки језик да би певао псалме? Зар нема свега онога што он тражи, у Православљу? Није ли једино у Православљу и истина и спасење руског народа, а у будућим вековима и за цело човечанство? Зар се није једино у православљу сачувао Христов божански лик у свој својој чистоти? И можда је руски народ изабран, предодређен, можда је његова најважнија мисија баш у томе – у судбини човечанства – и само у томе, да сачува у себи тај божански лик Христов у свој његовој чистоти и, кад време томе дође, да свету покаже тај лик, свету који је изгубио своје путеве!“ (1873, Фјодор Михајлович Достојевски, „VII „Пометен изглед““ у Дневник писца 1876; Чланци 1873-1878, Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1981, стр. 68)…И СРБИ.
    БЕСЕДЕ НАШЕГ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА УПРАВО УПУЋИЈУ НА ОВО….кроз редове, ко је разумео – схватио је, јер ни по колју цену није хтео да папа дође у Србију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *