Путеви, мостови, пруге, шуме, реке, извори лековите воде, рудници, пашњаци, зграде, станови, пословни простор, болнице, школе, факултети, уметничка дела, аутомобили, новац и хартије од вредности – све то држава Србија поседује. Али колико тачно тога има и колико све то вреди, нико поуздано не зна. И неће се знати бар још три године.
Рок за упис јавне својине продужен је до 2020. године. То је учињено изменама Закона о јавној својини, које је Скупштина Србије усвојила пре неколико дана. Првобитно, рок за пријаву имовине био је 31. децембар ове године, али је продужен – већ шести пут.
За одговорне у општинама, јавним предузећима и институцијама, који дуже од 20 година нису пријавили да користе државне ресурсе, под условом да то не ураде ни у наредне три године, следе новчане казне од 50.000 до 200.000 динара. То је новина у односу на претходне прописе.
У Регистру јединствене евиденције непокретности у јавној својини евидентирано је око 133.935 јединица непокретности. Толико их је до средине октобра пријављено Републичкој дирекцији за имовину, која је задужена да брине о државној својини.
Насупрот њој, Републички геодетски завод, који је такође задужен за вођење евиденције о имовини, има базу у којој се на јучерашњи дан налазило 24,6 милиона јединица непокретности, од којих је знатан део у јавној, односно државној својини.
Миле Антић, координатор Мреже за реституцију, каже да је, управо зато што Србија има овако неуједначену евиденцију и нема пописану имовину, мало фалило да преговарачко поглавље 32 о приступању ЕУ не буде отворено. Јер, када се не зна ко шта поседује, ниједан завршни рачун јавних предузећа не може да буде тачан.
– Обе базе података, и дирекције и катастра, непотпуне су и као такве непоуздане. Захваљујући реституцији, држава је у појединим ситуацијама дошла до спознаје шта све има – каже Антић.
Он наводи да је на Копаонику, враћајући једну њиву, која је пре 12 година проглашена за грађевинско земљиште, откривено 700 хектара које је незаконито присвојила једна задруга. И то је, захваљујући реституцији, враћено држави, а као власник уписана је република.
Свако ће се запитати како је дошло до тога да држава не зна где шта има. Лако, јер је све остављено на савест корисницима. Они су од 1995. године имали обавезу да пријаве шта користе, јер су општине, јавна предузећа и институције били само корисници, а држава једини власник.
Законом о средствима у својини републике била је прописана прекршајна одговорност за правно и одговорно лице ако не воде евиденцију сагласно закону или ако у прописаном року не достављају дирекцији податке о непокретностима које користе. На то се мало ко освртао, јер ниједним актом није било ближе уређено који ће орган покретати прекршајни поступак, односно подносити прекршајну пријаву. Дирекција за имовину није имала овлашћења за то.
Доношењем Закона о јавној својини 2011. пријављивање имовине је обесмишљено. Корисници више нису имали потребу да пријављују имовину, јер оно што су до тада користили прешло је у њихово власништво.
Државни ревизори утврдили су у једној од контрола да корисници државне имовине располажу непокретностима без сагласности дирекције и владе. Потом да не примењују тржишне цене приликом издавања, нити су претерано ажурни при наплати дугова, као и да не обавештавају никога о слободном простору. Другим речима – ради ко шта хоће.
Самим тим нико поуздано није могао ни да каже колико сва та имовина вреди. Додуше, Јован Воркапић, директор Дирекције за имовину, пре годину дана је изашао у јавност са проценом да по књиговодственој вредности државна имовина вреди око седам милијарди евра, али да он верује да по тржишној вредности вреди и више од 14 милијарди евра.
Према његовим речима, приходи дирекције у 2015. износили су 1,2 милијарде динара, односно нешто више од 10 милиона евра, од чега је око 6,5 милиона евра добијено од закупа.
Ове бројке вероватно би биле импозантније да су се сви корисници односили према државној имовини бар приближно марљиво као што се односе према својој личној имовини.
Аутор: Маријана Авакумовић, Политика.рс
