Ледено острво на ободу Арктика, које је 10 квартала заредом претрпело сманивање БДП-а, изненада се нашло на стабилној путањи. Стабилност је уследила после седам квартала раста у просеку 2,5 одсто годишње, чиме се може похвалити мало која европска држава.
Стопа незапослености је опала на нешто испод пет одсто и поверење се враћа. ББЦ пише да је опоравак од економске кризе доказује какав је карактер Исланђана.
“У суштини смо и даље нација пољопривредника и рибара”, каже председник Исланда Олафур Гримсон, који је на функцији од 1996. и који је два пута одбијао да потпише закон којим би Британији било исплаћено скоро три милијарде евра дуга када је пропао банкарски сектор Исланда, приморавши британски владу да обештети своје штедише који су имали рачуне у банци “Ајссејв”.
“Економија није ехо банака. То је заједница народа. Ако се он не осећа снажно, потпуно је небитно коју пореску меру усвојите”, каже Гримсон.
Међутим, није све прошло тако безболно – напротив. Макроекономска статистика крије како стварно живе обични Исланђани. Већи порези, кресање трошкова и талас одузимања имовине многе је довео до очаја. Хиљаде људи који су укњижили хипотеку у страним валутама када је исландска круна била јака одједном су открили да њихова имовина вреди много мање, а да се сума коју враћају – увећала.
“Отплаћивао сам 150 месеци и дугујем много више него што сам позајмио. Позајмио сам 35 хиљада евра, а сада дугујем 57 хиљада. А већ сам отплатио скоро 30 хиљада евра за ових 12 и по година”, каже ИТ специјалиста и ловац на ирвасе Теодор Магнусон.
Крах највећих исландских банака 2008. повукао је за собом јавне финансије и изазвао најгору економску кризу од Другог светског рата. Вредност круне је опала за 50 одсто, незапосленост, до тада непозната појава, порасла је на 10 одсто, а новац се одливао из земље алармантним темпом.
Међутим, Исланђани су одлучили да се против кризе боре на сопствени, јединствен, и донекле необичан начин. Уведена је контрола капитала – забрањена на јединственом тржишту Европске уније – као би се зауставио одлив готовине. Уведено је скоро 100 нових пореза и скресана потрошња, а влада је пустила приватне банке, које су изазвале кризу, да се угасе. Инвеститори су изгубили све, што је значило и да порески обвезници нису оптерећени банкарским дугом.
Одмах је уследио одговор. Исланд је постао отпадник међународне финансијске заједнице и његов кредитни рејтинг је снижен на безвредан. Међутим, усред мрачне и хладне зиме 2010, нешто се догодило. Исландски извозници, који су се мучили да ангажују квалификовани кадар, јер су их банке које дају бонусе деценију отимале, добили су инжењере, научнике, ИТ стручњаке и интелектуалце који су им били потребни.
Председник Исланда поручује да Британија може учити из искуства Исланда тако што ће прекинути зависност од банкарства и финансија, који одвлаче таленте од продуктивнијих делова економије. У анализи британског јавног сервиса се наводи да је Исланд на више начина жртва свог успеха. Његов животни стандард је и даље веома висок и, како би га сачувао у свету постекономске кризе, многи раде два или три посла. А радна недеља од 60-70 часова није необична појава.
Б92
