Уместо стручности кадрови Српске напредне странке морају да имају безрезервну љубав према вођи и врху странке и спремност да за њих отимају сваки динар и евро до којих дођу. Већина њих већ се доказала у проневерама и крађама, што је, изгледа, најважнија препорука за добијање неке од функција на које по коалиционом споразуму напредњаци полажу правo.
Српска напредна странка је најјача чланица владајуће коалиције и као таква би морала да да највише високих државних функционера. То, међутим, није случај, јер ова странка уопште не располаже довољним бројем квалитетних кадрова, посебно кубури са висококвалификованим људима способним да се ухвате у коштац са проблемима који притискају ову државу.
Шеф кабинета првог потпредседника владе Србије, Алекса Јокић, један од најважнијих кадровника напредњака, у медијима је познат по свом јавно изговореном вапају, који дословно преносимо: “Мог Алека многи би да виде мртвог”.
Под тим је подразумевао Александра Вучића, кога само најближи пријатељи и они који су више од тога ословљавају са “Алек”. Јокића у странци сматрају за пијанца и будалу која је већи део свог времена провела по каналима. Све што је стекао у животу, тврде обавештени, стекао је на државним јаслама. Он и његов брат радили су као службеници ДБ-а.
Свој капитал зарадио је “поштено”. Рецимо, кућу у Ваљеву су му направила, без и једног јединог динара, предузећа Термоелектро – Београд, Термовод -Ваљево и друге фирме тадашњег система Термоелектро, чији је директор тада био Љубомир Давидовић.
О овоме постоје докази, сведоци и радни налози, али се наводни борац против корупције, Вучић, не интересује много за прошлост свог шефа кабинета. Вреди поменути још и локал у Чика Љубиној улици у Београду, па халу у Јајинцима и многе друге некретнине које Јокић поседује.
Док је био у служби Државне безбедности, у Ваљеву је буквално пљувао по народу и спопадао све жене, била удате или не…Јокић је раније био у СПС-у, одакле је отишао под нејасним околностима, а данас је један од оних који воде главну реч када се постављају кадрови СНС-а. Тренутна преокупација му је разбијање ваљевског одбора напредњака. Када овакви људи воде кадровску политику најјаче странке на власти, није ни чудо што она делегира потпуне незналице.
Одличан пример тога колико мало квалификованих кадрова има СНС представља Драгољуб Симоновић, звани Сима Циганин, актуелни директор Железнице Србије који једине везе са железницом има тако што је у младости као неквалификован био помоћни радник на станици, задужен да ударањем чекићем проверава исправност точкова на композицији.
Не зна се тачно ни шта је од школа завршио Срба Филиповић, напредњачки кадар на месту портпарола Министарства пољопривреде. Образовање он не приказује ни на својим званичним презентацијама на интернету, а у странци и министарству се отворено говори како је постављен само да би за рачун Александра Вучића шпијунирао министра Горана Кнежевића.
Пре ове функције Филиповић је на београдским улицама у зимском периоду глумио Деда Мраза, што му је, очигледно, довољна препорука за место које данас заузима. У међувремену је успео да догура и до незапаженог аутора блогова на интернету.
Горан Вишњић, директор новосадског Завода за изградњу града (ЗИГ), истина, има факултетску диплому, али нема никакве везе са грађевинарством, јер је дипломирани економиста. Са 26 година се запослио у Шипад Комерцу, а догурао је и до места члана Главног одбора СНС-а, што га је и препоручило за ову функцију, будући да је познат по својој оданости Вучићу..
Славишу Кокезу је лично први потпредседник републичке владе прогурао на истакнуто место у радној групи Црвене Звезде. Иако слабо образован (има четврти степен, односно незавршену гимназију и школу за стручни кадар) овај саобраћајни техничар је за СНС значајан као богати предузетник способан да заради паре и тамо где их остали не виде. Члан је Главног одбора СНС-а и потпредседник београдског Градског одбора ове странке, а био је и председник ФК Земун.
У прилог тврдњи како напредњаци располажу изузетно малим бројем академски образованих људи иде и чињеница да су на Београдском универзитету готово без икаквог утицаја. Пре прошлогодишњих избора на БУ су најутицајније биле Демократска странка и Социјалистичка партија Србије.
После избора и хаоса у који су упале демократе, велики број студентских активиста прикључио се СПС-у, док је само мали број њих приступио СНС-у. Напредњаци, једноставно, скоро да немају никакво упориште на Универзитету. Један од разлога због којих мало студената Српску напредну странку узима за озбиљно је, сигурно, и то што на челу страначких омладинаца стоји Александар Јовичић.
О њему један други функционер напредњачке омладине и близак Јовичићев сарадник (ако не и нешто више), који из разумљивих разлога не жели да му име буде поменуто у новинама, каже: “Жестоко га ударају комплекси што није из центра Београда, него са периферије. Када га неко пита одакле је, он одговара: са територије београдске општине Палилула, намерно прећуткујући да је из села Борче, које припада тој општини.”
У свом ЦВ-у Јовичић је навео да од образовања поседује следеће: од 2002. до 2006. похађао је Техничку саобраћајну школу где је стекао звање саобраћајног инжењера, затим је од 2008. до 2011. био на Београдској пословној школи коју је напустио са звањем “економисте (менаџера) струковних студија”, а 2011. године, уписује се на четврту годину пословних студија, смер “Извршно управљање”. Да ли је у међувремену завршио ове студије и са којим успехом, није познато.
Јовичић у својој пословној аутобиографији наводи и како је 2007. године похађао семинар у Словенији на тему “Едукација у циљу усавршавања у области иновативног приступа потребама тржишта и дистрибуције продајног асортимана.” У мају 2008. признаје да похађа курс у Штутгарту, који је организовало словеначко предузеће Горење у циљу усавршавања у сектору кухињског пројектовања на програму Гастон (Ауто Цад). Од радног искуства, Јовичић наводи да је у периоду од 2007. до 2009. у Горењу радио на пројектовању кухиња, док је у истом предузећу од 2009. до 2011. био Салес Манагер.
Пре уласка у политику Јовичић се, по речима поменутог сарадника, одевао у најобичнију гардеробу. Данас не носи одело јефтиније од 300 евра. Осим што је за стално запослен у СНС-у као председник омладине, где месечно прима око 50.000 динара, он добија принадлежности и као потпредседник Извршног одбора СНС-а.
Овај пројектант и продавац кухињских елемената са евентуално завршеним приватним факултетом тешко да може да мотивише студенте и интелектуалце да приступе Српској напредној странци. О његовој способности доста говори и то што му говоре пишу други, који му по потреби и суфлирају, а да је у странци и шире познат као неко ко краде туђе идеје – и то од младих талената које лажним обећањима о будућем запослењу одвлачи у свој кабинет, а понеке и у кревет.
Ипак, основна јединица за мерење необразованости код напредњака гласи “Мићан”, по Славиши Мићановићу – Мићану, члану Главног одбора СНС-а, председнику Интернет тима странке и самопрокламованом чувару напредњачке идеологије.
Овај српски пасдаран се налази на нивоу физиолошке тупости и то не зато што је природно глуп, већ зато што је сам тако одлучио. Мићановић још самостално одлучује само о томе да ли је гладан или жедан, док за све остало пита Александра Вучића кога буквално обожава.
И Мићановић и Јовичић су у странци познати као одани потрчци, које страначки врх из тих разлога и трпи. У току припрема локалних избора на југу Србије, Мићан је као страначки бич путовао тим делом наше државе преносећи Вучићеве инструкције, а камера га је забележила како после уживања опијата у бесвесном стању лежи у једној просторији одбора СНС-а у Нишу.
У међувремену страначки функционери ширење необразованих кадрова по СНС-у називају “мићанизацијом странке”.
Стручност, па ни образовање, очигледно не играју никакву улогу када је у питању избор кадрова Српске напредне странке. Довољно је да неко буде бескрајно одан Александру Вучићу и вољан да за њега узима новац, како из буџета, тако и од привредника, принудном наплатом.
А 1.
Напред наши рекеташи!
Један од чланова Главног одбора СНС-а, који из разумљивих разлога жели да остане анониман, указао је писцу ових редова на постојање једне неформалне групе преко које се за приватне рачуне Александра Вучића прикупљају паре из српске привреде и државног буџета. Постојање ове групе јасно објашњава због чега се у запећак гура стручност при избору кадрова, јер су оданост и склоност ка криминалу једини потребни услови.
Сива еминенција ове групе је Никола Петровић, директор Електромреже Србије, који је истовремено и власник предузећа “Екоенерго груп”, “Јабуковник” и “Мини хидро инвестмент” у чијем власништву се налази велики број мини хидро-централа.
Петровић је поменут и у афери Енергопројекта у Нигерији, када је опрано и нестало више од 150.000 евра. Поред њега у означеној групи затичемо и Горана Вишњића, Славишу Кокезу и Милоша Вучевића, адвоката и градоначелника Новог Сада. Интересе првог потпредседника српске владе у групи штити његов рођени брат, Андреја Вучић.
Задужење ове групе је да од домаћих тајкуна узима новац за остваривање одређених права и да, пошто за себе задржи провизију, паре пребаци на стране рачуне породице Вучић и њихових најближих и најповерљивијих сарадника.
А 2.
Напредно батинање
Ако не могу да привуку образоване, лидери напредњака се труде да бар за своје потребе ангажују хулигане. У стратегији странке за решавање унутарполитичких тензија постоји и план о изазивању уличних немира који би послужили као изговор за увођење ванредног стања. У ту сврху веома добро могу да послуже навијачке групе.
Врх Српске напредне странке је веома близак са вођама звездиних навијача, познатих као Делије, али се до скора сматрало и да су вође партизанове групе Алкатраз блиски СПС-у, због чега напредњаци покушавају на своју страну да привуку другу партизанову навијачку групу – Забрањене.
У међувремену се, међутим, сазнало да је један од најважнијих вођа Алкатраза, ако не и сама сива еминенција ове групе Александар Вавић, који није страначки везан, већ има дубоке корене у српској полицији и обавештајним структурама.
Вавић је пре доласка у Партизан био ватрени навијач Црвене звезде, одакле и потичу његови контакти са делом врха Српске радикалне странке који ће се касније издвојити у Српску напредну странку. У међувремену прешавши у Партизан, Вавић је истражитељима напада на француског навијача Бриса Татона у Београду буквално диктирао списак наводних учесника, од којих су поједини доказано имали алиби.
Упркос томе сви они су процесуирани, јер су некоме сметали. Тако је Вавић лично инсистирао да се на списак осумњичених уврсти и момак са Карабурме који је у време напада седео у једном другом кафићу са друштвом које је потврдило његов алиби. Вавићу је овај момак стајао на путу, јер му није дозвољавао да продаје дрогу по Карабурми.
Батинаши из редова навијача, већ су се испробали током предизборне кампање у Земуну где су се крваво обрачунали са активистима Српске радикалне странке. Идентичан сценарио се припрема и за остале београдске општине на којима током ове године требају да се одрже локални избори.
Сурове обрачуне са политичким и идеолошким противницима од СНС-а постављени организатори батинаша објашњавају речима како нико није јачи од државе. При томе они себе и свог вољеног вођу Вучића доживљавају као државу, док су сви остали, рачунајући ту и народ и слободне медије антидржавни елементи са којима се треба обрачунавати на сваком кораку и на сваки начин.
Милан Маленовић
©Гето Србија
материјал: Лист против мафије
