fbpx
Насловна / Србија / Историја / Како је Тито направио државу за производњу апсолутног хаоса
Како је Тито направио државу за производњу апсолутног хаоса 1

Како је Тито направио државу за производњу апсолутног хаоса

Последњих дана борио сам се са, на изглед безазленим, штивом: Саша С. Илић: „СТРАНИ РАДНИЦИ И СТРУЧЊАЦИ У ПРИВРЕДИ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1945-1950. ГОДИНЕ“докторска дисертација.Београд, 2017.

Дакако, чим је ментор Др. Дубравка Стојановић, јасно је да се ради о ка-пе-јотском политички коректном „делу“ са нешто дозиране покоре, за које се рачуна да га нико неће читати. Ако докторант толико често употребљава фразе попут „уочене слабости“, „аномалије“, „превазилажење тешкоћа“ етц., не можете од докторанта очекивати интелектуално поштену „евалуацију“ података и чињеница које је наводио на бар пет стотина страница своје дисертације. Биће да је „сажетак“ извео насупрот приложене документације да га побеснела Дубравка не би као сабљом посекла.

Грађа сабрана у дисертацији Саше Илића могла би ипак бити од велике користи нашем друштву у колико би се допунила постојећом снажном научном документацијом (нпр. Слободан Вуковић „Заузимање стартних позиција“), па да се све редефинише. Могло би и у школске уџбенике да уђе, да деца науче да нам се такво зло више не понавља.

Наше кључно питање после напорног ишчитавања је: Побогу, од чега су Срби, кад су преживели Титову „Прву петољетку“? И то питање није саркастично или реторичко. Титова ордија била је банда крџалија, сирових билмеза и неписмених глуперди. То су распуштене психопате, невероватно способне да производе хаос, беду и глад. Како су нормални људи под терором ових професионалних идиота и зликоваца претрајали, велико је питање.

Нас вечито затрпавају бајкама о „послератној обнови и изградњи“. Ма какви, то је био терор у лудници.

У „апстракту“ рада пише „Пре Другог светског рата Југославија је била аграрна, слабо индустријализована и немодерна земља“

Ратна разарања

У односу на предратни степен развоја и национално богатство, Југославија је била погођена људским и материјалним губицима више од осталих савезничких земаља.

На разарања изазвана током Априлског рата надовезала су се савезничка бомбардовања, последице борби побуњених снага са окупаторима и квислинзима и између њих самих, последице дејстава Црвене армије и НОВЈ током борби за ослобођење и разарања немачке војске у повлачењу. На разорна борбена дејства наслонили су се акти самовољног цепања државне територије и конституисања марионетских режима, пљачка и реквирирање, репресија над становништвом, појединачна и масовна погубљења, легализација злочина…А онда су дошли комунисти… освета револуције која односи победу, сви скупа остављајући девастирајуће последице на материјалним добрима и биолошкој супстанци, на држави и друштву.

Неслагања демографских истраживача у процени губитка становништва, а она се креће између 1,000.000 и 2,000.000 (званично 1,706.000), нису од пресудне важности за констатацију да су такви губици (па и они из минималне процене) били огромни и са далекосежним последицама по развој друштва и државе. Најтеже губитке претрпели су цивили, првенствено радно способно становништво. Процене иду до чак 69%, међу којима је било око 90.000 стручних радника и око 40.000 интелектуалаца.

Израчунато је да се 58% ратне штете односи на Србију. О послератној нанетој штети још нема потпуних анализа.

Послератна криза тешко је погађала становништво Југославије. Још током борби, са сваким новим делом слободне територије власти су се суочавале са све више грађана очајаног материјалног положаја. Једна од првих мера на побољшању економског положаја радничке класе била је Одлука о привременом регулисању радничких надница и плата приватних намештеника (1.12.1944), којом је изједначена цена рада жена и мушкараца (за једнак посао и са истим квалификацијама), регулисана исплата дечјег додатка и прековременог рада, као и рада недељом (увећан за 50%). Највише наднице прописане су у индустријским градовима, седиштима НОО и Београду. Међутим, услед лошег снабдевања, заправо готово парализе тржишта артиклима за широку потрошњу, становништво је морало да се снабдева на црној берзи, где су цене вртоглаво расле. Децембра 1944. килограм меса стајао је око 600 динара, а масти око 1.000, векна хлеба 100-240, литар млека 100-200, а једно јаје 30-50 динара. Стање је компликовало и то што је између различитих подручја владала диспропорција у ценама (каткад 200% и више). Појединих артикала, попут одеће и обуће није било на званичном тржишту, па су расле цене половних ципела и гардеробе. У посебно тешкој ситуацији били су рудари, који, и поред релативно добрих примања, нису могли да се прехране јер је већина рудника била у пасивним крајевима где је цена хране била знатно виша него у великим градовима.
Просечна надница кретала се између 40 и 75 динара на сат, па су месечни приходи радника у местима са већом скупоћом (Београд и др) за 25 радних дана износили 12-15.000 динара, а трошкови исхране за једног одраслог мушкарца били су 1.1.1945. 13.887 динара.

Власти нису успеле да уравнотеже снабдевање, цене и трошкове живота, па је њихов непрестани раст на подручју Србије и Војводине већ у лето 1945. године довео до растројства тржишта. Државна политика цена била је сломљена и слободно тржиште је преовладало над контролисаним. Раст цена (праћен реалним падом надница) најтеже је погађао градско становништво, раднике и сиромашне сељаке. Предузећа у власништву или под контролом државе, која нису још бележила значајније производне успехе, пословала су готово искључиво са дефицитом. Пад вредности надница и пословни неуспеси стварали су парадоксалну ситуацију да је држави претила незапосленост уз истовремено постојање кризе недовољне производње. 

Беспослица је претила не зато што се привреда суочила са хиперпродукцијом, већ зато што није било сировина, што је саобраћај био лош и што није било добре организације рада, а то су били узроци спорог подизања /=пада/ продуктивности и отежане обнове привреде.

Недостатак сировина, репроматеријала, енергената, фабриката, па и основних животних потрепштина био је опште место југословенске послератне стварности, оштро супротстављено жељи и намери /вербалној/ да се земља брзо обнови, индустријализује и електрификује. За почетак, морало је штедети на свему. Тако је, међу осталим мерама, Министарство грађевина Србије донело новембра 1946. решење којим је строго забрањено двоструко застакљивање свих просторија, сем оних где је то неопходно. Такође, истим решењем утврђено је да ће се свако будуће застакљивање „вршити само по посебном одобрењу.“

Замена окупатора

Сећа ли се неко воза „Братства ин енотности“ на релацији Марибор – Краљево,
у спомен времена кад су Србијанци сачували животе скоро 20.000 Словенаца
у најтежим ратним условима? За узврат, уследила је пескрупулозна пљачка.

Може слободно да се констатује да је тврду нацистичку окупацију Србије заменила још тврђа и бруталнија словеначко-хрватска окупација, у најнижем нивоу реализована од црногорско-крајишког народног отпада, како су комунисти и обећали пре почетка рата.

Бележимо како је то практично изгледало:

Пензионисани министар др Василије Протић изгубио је националну част због тога што је Југословенској избегличкој влади у Лондону доставио „шездесет фотографских снимака о усташким зверствима у Јасеновцу”.

Један сељак је због скривања десет килограма вуне кажњен са четири године принудног рада, а Бранко Нешић из Kаменице код Ниша је због тога што је ослободио своје мештане из сеоског затвора, а насилно одузето жито поделио сељацима, осуђен на смрт и конфискацију имовине.

Физичка разарања нису подједнако погодила све крајеве земље, ионако подељене постигнутим степеном развоја. Kако су борбе најкраће трајале у областима на северозападу, то су и штете тамо биле знатно мање него у централним или источним крајевима. Истовремено, биле су то области са најразвијенијим индустријским и привредним наслеђем, па је опоравак трајао краће, а основа за даљи развој била је солидна. Kако је Борис Kидрич навео, Словенија, мада привредно развијена и богата република, и у рату најмање опустошена, „ипак је у прве две године добила и у материјалном погледу огромно много од Југославије као целине“. На основу анализе привреде, изнео је уверење како ће већ следеће, 1947, Словенија бити кадра да из сопствене акумулације (извори привреде тзв. републиканског значаја) инвестира у изградњу нових објеката око милијарду динара.
У прилог тој тврдњи иде и говор председника републичке владе Михе Маринка пред републичком уставотворном скупштином, у којем је нагласио како су се у 1946. у Словенији бетонирали путеви, градила велика хидроцентрала, нова фабрика и ливница у Љубљани, довршавале фабрика аутомобила у Марибору, фабрика кожа у Врхники и више текстилних фабрика, дограђивала фабрика алуминијума у Стрнишчу, и изводили бројни мањи грађевински подухвати у републичкој привреди.

Поновићемо – у то време у Србији је од сељака је отимано, класичним терором какав ни нацисти нису практиковали, последње зрно жита!

Борис Kидрич, задужен за привреду, на овом пленуму је сматрао да није довољно само на основу хектара правити дефиницију кулака. „Ако бисмо на хектарима стварали закључке онда бисмо морали, по Лењиновим речима, доћи до тога да код нас нема кулака. Питање кулака треба гледати више са становишта друштвених односа, са становишта односа производње, фактички његове функције у том друштвеном и економском збивању….“

Сељаци у Србији, по завршетку другог светског рата живели су горе него пре његовог почетка… А онда је уследило „партијско освајање села“. Масовни терор, малтретирања и хапшења домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико пољопривредних производа колико је она тражила од њих. Локални активисти батинали су недужне људе, ударали им главе у зид, чупали бркове, терали их да сатима голи стоје на киши и снегу… а потом су сељаци осуђивани на вишегодишње робије, присилан рад и конфисковање целокупне имовине.

Сасвим насупрот Словенији стајале су БиХ, Црна Гора, Македонија, знатни делови јужне и источне Србије и нарочито Kосовско-метохијска област. /Не разумемо зашто аутор изоставља оне који су највише терорисани- централну Србију и Војводину?/ Kао илустрацију величине понора који је делио развијени северозапад од неразвијеног средишта, југа и југоистока земље наводимо да је на Kосмету 1945. године на 700.000 становника долазило тек 18 лекара (од октобра – 27), а да је тај крај земље тек о јесењој сетви исте године дочекао да види прве тракторе.

По ослобођењу Београда СССР је испоручио Југославији 50.000 тона жита. Англоамеричка војна организација за цивилну помоћ (Allied Military Liason, AML), с којом су нове власти потписале уговор 19. јануара 1945, допремиле су у јадранске луке 120.000 тона робе, а марта 1945. закључен је и уговор са Управом за помоћ и обнову Уједињених нација – Унром (United Nations Relief and Rehabilitation Administration, UNRRA). На основу уговора са Унром ФНРЈ ће током две године добити бесплатну помоћ у роби у количини од око 2,500.000 тона (храна, стока, превозна средства, машине, фабрички делови, лекови, санитетски уређаји и др), а део помоћи састојао се од техничких и здравствених екипа. Вредност стечена продајом робе ишла је, према споразуму са Унром, у Фонд за обнову земље, али су локални органи до јесени 1945. углавном бесплатно делили робу или је давали на кредит. Иако је планирано да укупна вредност помоћи Југославији изнесе 768,000.000 долара, стварно је реализовано око 400,850.000,326 а сем робе део Унрине помоћи реализован је путем стручних екипа, међу којима је била најзначајнија здравствена.

Па и тако, ради се о МИЛИЈАРДАМА долара помоћи у данашњим релацијама, али Југославија под комунистима из глади није излазила.

Осокољене победом у рату и подршком СССР, комунистичке власти Југославије нису се сувише трудиле око форме демократског процеса кроз који се очекивало да земља након рата прође. Службенику Одсека за послове Јужне Европе Стејт департмента  Kарлу Нордену, Kардељ је, априла 1945, без претераног увијања рекао да ће на предстојећим изборима бити дозвољене опозиционе листе, али да се неће омогућити присуство представницима реакције и онима који су показали непријатељство према НОП. Kардељ је закључио како амерички тип демократије „није погодан за Југославију“ услед њене дуге историје диктатура, конспирација и намештених избора, тако да она мора да иде ка демократији „на њој својствени начин“.

„Својствен начин“ су „ћураве кутије“. Те „ћораве кутије“ су их прославиле.

Без пуно скрупула партија на различите начине подржављује приватну имовину и успоставља нов економски систем. Свесна да опстанак и успех зависе од подршке маса KПЈ настоји да створи широк пролетаријат (радничку класу индустријског типа), па ће индустријализација и електрификација земље постати њена сврха и њен циљ. Пут ка њима видио је преко послератне обнове, из које ће се развити план развоја и модернизације – Први петогодишњи план. 

Прва фаза /заправо једина фаза која је уопште постојала/, је названа фаза немоћи и сировости, .Оно што Тито није јавно рекао, а чега је Политбиро био свестан, било је то да ће се, пошто за остваривање плана ФНРЈ није имала ни довољно средстава ни кадра, подршка у материјалним добрима и људским ресурсима најпре за изградњу, а потом и за производњу, тражити у иностранству. “Знали смо да из западних земаља – записао је касније Темпо – не можемо добити ни кредите ни кадрове. Национализовали смо њихову имовину, и то без одштете; одбили смо да им плаћамо дугове старе Југославије / Али су истовремено тражили да им се варте све финансијске резерве Краљевине у иностранству/… Реакција на такву нашу политику огледала се у смањивању обима размене, у одбијању давања кредита. Није нам преостало ништа друго него да тражимо кредите од оних социјалистичких земаља које су се налазиле на вишем нивоу развитка од наше земље и да са њима повећамо обим размјене.“ Међутим, доминантним сврставањем уз једну страну (обим размене с Истоком ће ускоро износити 2/3 укупне спољнотрговинске размене), власти су читав улог (реализацију плана) заправо ставиле на једну карту. Ризици од једностраног размештања фигура у међународној економској утакмици превелики су, а на последице таквог избора Југославија неће дуго чекати.

„Рурбанизација“

Прве године ФНРЈ пратиле су и бројне друге друштвене промене. Пређашњу елиту, проређену последицама рата, нови систем делом је уништио, а делом маргинализовао. Друштвена структура битно се мењала под дејством комунистичке модернизације (индустријализације), земља је убрзано губила аграрни карактер и по први пут је забележена велика социјална и географска мобилност. Та појава учиниће да само током 1948. године 3,100.000 људи промени место боравка, крећући се маршрутом село–град . Најдинамичније промене у том смислу доживео је Београд. Само у броју становника за три године увећао се, зависно од процене за 120.000-150.000, тј. са 250.000-280.000 у јесен 1944. на преко 400.000 поткрај 1948. Међутим, процењује се да је око 75% било без школе или само са основном школом.

Аутор је, нема спора, овај процес добро дефинисао као „рурбанизација“. Но, поновићемо, таква рурбанизација извршена је искључиво у Београду. У Љубљани и Загребу ни случајно.

Да скратимо, тих нових 75% полуписмених Београђана постали су бирократско-културна елита, гонећи огњем и мачем све што им није слично. Њихова деца су данашњи „стари Београџани“.

Градска средина мењала је не само колонисте, нови пролетаријат, већ и старе комунисте. Стари комунисти су заправо у великом броју били још увек млади људи. Сада, у мирнодопским условима, као нове вође народа, у новим (градским) срединама, лако су западали у опуштање, одавали су се искушењима власти, прекоредним снабдевањем, материјалном удобношћу и комфором, дивинизацији руководећег места (и своје улоге на њему), користољубљу, потребом да се доказују пред завичајем. Међутим, придошлице су у интерактивном процесу знатно мењале град, ширећи око себе паланачки и сеоски менталитет, стварајући некакав амалгам полутанског живота.

Аутор релативизује моралну наказу „револуционара“. По таквом животном стилу „револуционари“ су били препознатљиви и пре рата, те их је народ прозвао „комуњарама“ (= комуниста + фуњара). Исти животни стил у ратним условима „народни херој“ Гојко Николиш је назвао „партизанштином“. „Градска средина која квари револуционаре“ били су управо ти револуционари. Отуда, закономерно, у послератном периоду смо  рурбанизацијом добили олошократију.

Kако је у систему централног планирања, односно економског диригизма, државни интервенционизам алфа и омега привредног живота, и пошто је држава власник готово свих привредних ресурса, то је, с обзиром на симбиозу државе и Партије, заправо KПЈ представљала искључивог носиоца економске власти. Њено цеменитрање на власти и снажење позиције за декомпозицију старог и увођење новог режима омогућили су и избори одржани у условима под којима опозиција није смела помолити главу. На свим важнијим руководећим местима у власти, управи, привреди, војсци, налазили су се  чланови KПЈ. Партија остварује систем руковођења „путем директива, које се преносе ‘одозго’ до ‘доле’.

Тако се кренуло у „индустријализацију и електрификацију“ са министром тешке идустрије Францом Лескошеком – Луком, изученим металостругаром, који је компетентан за тешку индустрију јер је видео струг, и министром лаке индустрије Јосипом Цазијем, који је лепио ципеле у фабрици обуће „Бата“ па се зато разуме у развој лаке индустрије. Са таквим билмезима боље нисмо могли ни проћи од онога што се десило. 

Пошто је све што су почињали ишло наопаким путем наређена је „конспиративност“, односно државна неспособност је постала државна тајна. Да би се све а нарочито слободно мишљење људи држало под најстрожим контролом, државни апарат на челу са својом перјаницом УДБА почео да се развија бурно и екстензивно. Државни апарат се наметнуо као искључиви креатор услова живота свих делова друштва.

Пораст обима производње спутавали су општа неразвијеност индустрије, стање производних објеката, недостатак сировина и горива, лош саобраћај и мањак транспортних средстава, слаба организација предузећа, недостатак алата, машина, стручне радне снаге и планова рада, слаба дисциплина, саботаже. До јесени 1945. отклоњено је преко половине оштећења у индустрији земље, али се капацитети нису користили више од 30-50%док је продуктивност износила тек 50% предратне.

И то ваља посебно нагласити: никада и нигде у ФНРЈ није достигнута ефикасност и продуктивност предратне „немодерне“ индустрије.

Истовремено, било је упослено свега 393.299 индустријских радника, чији је квалификациони састав био у рату проређен за 35-40% стручњака.

Kако је касније навео Светозар Вукмановић Темпо, било је релативно лако извршити национализацију и спровести аграрну реформу. Проблеми су настали када је у национализованој привреди требало организовати производњу. Нове власти у томе нису имале никакво знање и искуство.

То што је земља располагала знатним развојним потенцијалом за пољопривреду и енергетику, била богата дрветом и рудом, чак неким стратешким и високо цењеним сировинама (олово, цинк, бакар, хром, боксит и жива), у условима када се није могла организовати ни проста експлоатација и са веома лимитираним саобраћајним могућностима, није могло бити довољно за брзо поправљање квалитета живота становништва. Напротив, криза је у месецима након рата само расла, а несташице су бивале све веће.

Типичан пример и доказ како је „функционисао“ Титов систем је управо „електрификација“…

Сасвим у супротности са наступима политичких делатника и написима у штампи, који су уверавали јавност у незаустављив привредни раст и развој, и дубоко супротстављено једном од два идеолошка стуба изградње модерног социјалистичког друштва (електрификацији, као парњаку индустријализације), Југословени су 1949. године остали без довољно струје /Уводила се струја у домаћинства, куповале јефтине (и опасне по живот) пегле и сл., са све мање расположиве електричне енергије/. Јавна и индивидуална расвета, лифтови и штедњаци… остали су без напона. Изградња нових производних погона и ремонт постојећих нису успешно реализоване, преоптерећене електране постајале су све подложније испадима и кваровима, индустрија је добијала све мање струје, а званичне статистике према којима је производња расла из године у годину биле су производ бирократског надувавања процента. Распад система могао се избећи само мерама штедње… тој константи свакодневице до краја постојања ФНРЈ/СФРЈ.

Годишњи извештај Генералне дирекције електропривреде Србије за 1950. земљи је да екектране раде са губицима, да у њима влада нерад, расипништво и неодговорност. Управници предузећа исплаћивали су више наднице од прописаних, држали више радника него што им је требало, а производња је била за 50% нижа од предратне.

Организујући своје ресоре комунистички министри су на руководећа места постављали пре свега партијце, а потом стручњаке. Сматрало се да ће „производња цвјетати ако је организују комунисти, спремни да ‘сагоријевају на послу’“. Таква је политика доживљавела неуспех, што се добро видело на примеру Министарства рударства ФНРЈ. Тамошњи руководиоци, комунисти без стручног знања, форсирали су производњу не водећи много рачуна о рационалности експлоатације рудног богатства. Редовно се догађало да су „првих мјесеци подизали производњу и премашивали планове, али затим би производња нагло почела да опада“. Показало се да је производња привремено повећавана грубим раубовањем рудне супстанце, што је недозвољено с гледишта рационалне експлоатације. Чињеница да није било довољно бити комуниста да би се успешно руководило предузећем унеколико је кориговала став и парксу врха југословенске државе према техничкој интелигенцији.

Покушај да се мањак памети и одговорности руководилаца надомести већим лопатама за „радничку класу“, произвео је још веће растројство. „Јавашлук“ је победио.

У Алексиначким рудницима, и поред свег значаја који се придавао рударству, учинак у производњи угља још у фебруару 1947. није остварио предратни ниво, па ни по плану за ту годину није било предвиђено да га достигне.

Првих година након рата Југославија је осећала и велики недостатак стручног управљачког кадра. Он није био само производ рата, него и идеолошке искључивости нових власти. О томе је у Сенгалер тагблату, од 14. децембра 1945, занимљиво запажање дао швајцарски новинар Хенри Танер: „У техничком погледу има Југославија можда веће тешкоће него икоја друга послератна земља. Нов режим, који је себи поставио за циљ радикални нов социјални и национални поредак није хтео да уђе ни у какве компромисе по питању чишћења и није хтео […] чак ни на пољу техничке обнове или несметаног рада администрације да упошљава досадашње функционере које је сматрао као компромитоване. Техничари и специјалисти који су у било ком облику сарађивали са окупационом силом, не узимају се више на рад, чак и кад властити технички кадар мора стицати искуство на неуспесима.“ Kао пример за то навео је железнички мост на Сави између Београда и Земуна, чије је санирање доста каснило, „јер је велики средњи лук, баш пре но што је доведен на право место, поново пао у воду. При томе случај се десио Министарству грађевина, које је важило за једно од кадровски најбољих.

Сећа ли се неко да је икада чуо, прочитао или видео да се „у заносу“ обнове и изградње два пута рушио мост у изградњи у Београду услед нестручности? Овај начин фушераја комунисти нису никада нису напустили и кулминацију је доживео катастрофом на мосту „Пјенавац“ 1962, када је погинуло 26 људи, а надзорника Ђорђевића који је упорно упозоравао на нестручно извођење радова „појео је марк“, те је „сахрањен“ шљунак уместо њега.

Западњаци који су боравили у Југославији запажали су да су услови за рад у ДФЈ тешки, можда међу „најтежима у Европи, укључујући Москву и Варшаву“.

Хебранга је заменио Кидрич ради новог замаха. Уведена је лакрдија звана „акордни систем“ (нормирање) који је отворио нове квантитативне могућности опште луднице. Људи су буквално бежали из хорора Хебрангових и Кидричевих акордних фабрика.

О обиму флуктуације речито сведочи податак да је у НР Србији у периоду јул-октобар 1948. године од 95.562 новопримљена радника посао напустило 68.606 или око 72%….

И онда комуњаре прибегавају својим опробаним методима…

Сем небриге, масовној флуктуацији погодовале су и многе неправилности /???!!!/ на терену нарочито у погледу ангажмана месних НО на обезбеђивању радне снаге. Бројни примери занемаривања захтева предузећа за радном снагом, застрашивање сељака (ноћни упади у куће ради „хватања радне снаге“!!!), одређивање инвалида за рад за који они нису били способни…

Пазите, аутор назива „непавилностима“ лов на људе!!! Тако су радили Енглези када су по Африци ловили робове, Кунта-Кинту и браћу.

Из неког тајанственог разлога аутор у широком луку заобилази аграрну реформу, Откуп и Сељачке радне задруге, и методологија у спровођењу тих револуционарних идеја које су довеле до глади. Довести Србију (јер она је била једина мета), тардиционалног извозника хране у стање морталне глади, заправо је највећи успех Тита и његових комуњара, којим се хвале само у условима сигурне конспирације.

Али, типично за комунисте: Истог дана када је одлучено о смањењу порције хлеба донет закључак о потреби изградње зграде ЦK KПЈ, за шта је одобрен трошак од око 500,000.000 динара.

С друге стране, насупрот срамног фијаска „Прве петољетке“, ФНРЈ није оскудевала у неразумним захтевима. Усмерена на наоружавање, у уверењу како је „одбрамбена моћ наше земље најважнија“ власт је проценила почетком 1948. године да јој треба 22 милијарде динара за допунско наоружање војске и морнарице. Политбиро, свестан да је то превише средстава, планирао је да обезбеди „свега“ 13 милијарди за војну опрему и да се за толико задужи у СССР.

Ради разумевања и оријентације: у исто време за фамозну идустријализацију-електрификацију, уз страну помоћ, обезбеђено је око 10 милијарди динара.

Чишћење државе од памети…

Титоисти су мрзели српску интелигенцију.

Они /комуњаре/ су о себи обликовали слику комунисте као морално и политички непоколебљивог, хетерономних схватања којима је ствар партије одвајао од личности, занемариване у име великих задатака, надахнутог пролетерским интернационализмом и јаким уверењем у исправност и праведност „комунистичке ствари“, руководству беспоговорно одговорног и спремног на жртву.

У стварности, већином су то били „професионални ревулуционари“ са платама на нивоу генерала и „алтернативним приходима“, но о томе другом приликомНи један српски генерал нити ђак-наредник није падао у „искушења градског живота“ у каква су револуционарне битанге пале са првим сумраком, јер су до сумрака су тражили за себе најбоље виле на Дедињу.

Из извора је јасно видљиво да су у очима владајућег југословенског комунистичког врха интелектуалци били синоним за малограђанштину, опортунизам, секташење, бирократију. Значајније присуство интелигенције у редовима KПЈ,доживљавано је као „разводњавање Патрије“. Велики број службеника и намештеника (уместо индустријских радника и сељака) у Партији уносио је „у живот организације малограђанске погледе, опортунизам и каријеристичке тежње“.

Kрајем 1945. и почетком 1946. године спроведена је чистка Партије од „случајних сапутника, непријатеља и идејно-политички незрелог чланства“. Из KПЈ одстрањивани су „каријеристи“, „чланови слабе прошлости“, који су у Партију ушли непроверени, „прикривени непријатељи“ и „сумњиви елементи“. Чистка је захватила све организације KПЈ, укључујући и организације у ЈА. Из армијских организација, за кратко време, одстрањено је 6.000 чланова, нарочито ђака и интелектуалаца.

О стручњацима ван Партије владало је још горе мишљење. На поменутој седници Политбироа, 4. децембра 1945, потпредседник словеначке владе, Иван Мачек – Фаркаш  изрекао је констатацију која, у неку руку, представља вјерују врха KПЈ у односу на интелектуалце и стручњаке: „Стручњак – иако није непријатељ – бирократа је“. Негација у апозицији као да потире саму себе. Потреба да се истакне да стручњак није непријатељ сугерише и претходно постојање премисе о стручњаку – непријатељу. Међутим, иако је тим исказом стручњак ослобођен хипотеке непријатељства према Партији, остала је друга – нешто блаже, али не много пријатније и прихватљивије уверење: стручњак је бирократа.

Сем огромног раста броја НK радника (око 750.000 сеоских становника претворених до јесени 1946. у пролетаријат), рапидно је растао и број службеника. Упоредо с разгранавањем привредне управе, септембра 1946, већ је било 250.000 службеника. Екстензивна индустријализација извођена у околностима администартивно-етатистичког система условила је брзо повећање чиновништва, а административни апарат ушао је у све поре друштвеног живота као његов покретач и организатор. „Тако настаје права глад за чиновништвом, у чије редове улази сваки иоле писмен човек.“ Истовремено, техничка интелигенција бележи два дивергентна пута. Техничка интелигенција која је активно учествовала у НОБ и револуцији повучена је по ослобођењу на позиције руковођења. Нереволуционарна интелигенција губи функцију носиоца организације рада и стручног одлучивања.“ Тако је дошло да у истом степену у којем је слој ВKВ радника отишао изнад нивоа својих квалификација, „део техничке интелигенције био потиснут наниже, испод своје стварне компетентности“.

Мањку стручњака погодовале су и поједине мере власти донете из идеолошких побуда. Иако је недостатак кадра у земљи био свеобухватан, Министарство просвете ДФЈ је већ 18. јула 1945. године донело уредбу о поништењу сведочанстава стечених за време окупације на средњим, учитељским, стручним и сличним школама.

Kолико је било тешко стање кадра може се видети из квалификационе структуре „електричних предузећа“ у 1946. години: у Електричном предузећу Србије (ЕПС) – без Војводине, било је запослено 1.600 људи, од чега само 73 инжењера, 50 техничара и 19 комерцијалиста (при чему су инжењери били добри стручњаци, али и, како се говорило “политички негативни”).

Зашто је дакле чудо што се енергетски систем распао, као да је држава била усред рата а не у процвату обнове и изградње?

Све гране привреде трпеле су због недостатка стручњака. Напор на уздизању кадра, дефинисан Петогодишњим планом, био је нереалан, те је подбацивао. За првих десет месеци 1948. године било је предвиђено да се у Србији стручно оспособи око 67.500 радника, а оспособљено је 28.600 (у индустрији од планираних 11.160 оспособљено је  3.987). Слично је било и у другим републикама. Kако је проблем био ургентан, власти ће настојати да га ублаже ресурсима који су постојали на домаћем или страном тржишту – ратним заробљеницима у ФНРЈ и незапосленим стручњацима у суседним и околним земљама, који ће под уговорним обавезама ставити на располагање своје знање и радну снагу привреди и др. делатностима.

Делатности на модернизацији привреде нису биле могуће без стручног кадра, кога није било довољно. Спас се очекивао од СССР, али иза великих обећања нису стајала адекватна дела, па је у југословенском развоју учествовао тек мали број (претерано плаћених) совјетских стручњака. Уместо совјетских специјалиста, који би у великом броју помогли обнову и индустријски раст и развој, супротно очекивањима врха владајуће Kомунистичке партије Југославије (KПЈ), који је испрва веровао да је питање дана када ће бригаде совјетских инжењера похрлити у помоћ, изворна грађа нуди сасвим другу националну структуру стручњака који ће се Југославији наћи при руци. Уместо слике Совјета, архивски извори доносе слику дојучерашњих непријатеља – Немаца, Италијана, Аустријанца, Бугара и Мађара.

С обзиром на све факторе, објективни недостатак кадра у југословенској привреди, и другим делатностима, у периоду до краја 1950. године, износио је више десетина хиљада. Држави мањкају, како је наведено у кадровској преписци: инжењери (рударски, хидроградње, електро, шумарства, машински, нискоградње, мостоградње), архитекте и урбанисти, ветеринари, грађевински (нискоградња, мостоградња), електромашински, електро, хидро, шумарски, рударски и техничари за прераду дрвета, пољопривредни техничари (живинарство, кунићарство, баштованство, коњарство, ратарство), геометри, мајстори или KВ радници (шумари, аутомеханичари, аутоелектричари, бравари, вулканизери, лимари, столари, зидари, тесари, минери, водоинсталатери, ливци, електричари, заваривачи, фасадери, бетонери, асфалтери, стакло-дувачи – за прављење апарата по нацртима, термометара, аерометара, барометара, брусачи, мајстори за вакуум, за обраду тврдог стакла, за гравирање и баждарење, или у ванпривреди музичари, професори, лекари (специјалисти и опште праксе), медицинске сестре и техничари, конзерватори (за музеј) итд. Такви стручњаци биће тражени посредством југословенских представништава у Берлину, Бечу, Прагу, Будимпешти…

Да преведемо: најпре је домаћа економија, једнако као и образовање и култура, брутално „ослобођена“ од наших мајстора, стручњака и интелигенције, да би уместо домаће елите била доведени стручњаци из фашистичких земаља.

Овде ваља напоменути један изузетак: Били су прихватљиви чак и „бели Руси“, ма сви, само да нису Срби…

Само на пет факултета Београдског универзитета, поткрај 1949. године, међу 15 странаца, било је чак 12 /белих/ Руса, професора (нпр. Георгије Острогорски, 1902-1976), доцената, предавача, лектора, библиотекара – претежно бивших емиграната. Они су „у приличном броју“ радили у савезним и републичким министарствима, комитетима, дирекцијама, у фабрикама, предузећима и бироима.

Са БУ је иначе 1944-5. протерано или ликвидирано 200 професора и научних сарадника.

Ко је заправо изнео послератну „обнову и изградњу“…?

Производња збрке неписмених бирократа….

Анализирање учешћа стране стручне радне снаге у југословенској привреди у периоду од завршетка Другог светског рата до 1950. године суочено је са једним општим хендикепом – непостојањем целовитих евиденција радне снаге. Бирократизовани апарат у којем су се преплитале привредне, државне и политичке власти, формално чврсто повезане, идеолошки истоветно усмерене и заоденуте заједничким плаштом владајуће партије, у функционалном смислу неретко су стајале на супротним интересним позицијама, а резултат тога били су огроман напор и мршави резултати. Небројене активности фабричких руководстава, локалних, републичких и савезних власти, Привредног савета и СПK, синдиката, KПЈ и др. на евидентирању радне снаге, систематизовању по струкама, пословима, гранама и територијалној организацији, послови на извештавању, анализирању стања по гранама и (ре)дефинисању потреба, изради општих, ресорних, републичких и локалних планова итд, и поред мноштва утрошеног времена нису дале очекиване резултате. Kонстатација председника Привредног савета, Б. Kидрича, да још ни у марту 1951. године савезна власт не располаже потребним подацима, што доводи до тога да „постоји прилична збрка у плановима радне снаге“, потврђује да прецизно евидентирање кадра и дефинисање јасних и неупитних потреба нису ваљано обављени од свршетка рата.

Бројна настојања надлежних савезних ресора (најчешће Министарства рада) да се питање евидентирања уреди запињала су на дугом, очигледно сложеном и лоше контролисаном путу информација од савезног органа, преко републичких министарстава рада, градских и среских НО, до привредних предузећа или установа (па и њихових ужих организационих јединица), и назад. Понекад је извештавање нижих органа остављало утисак велике неозбиљности па и непоштовања добијених налога. Тако је почетком 1950. године Министарство рада НР Србије у свом извештају о раду, у делу који се односи на преглед упослене радне снаге из иностранства (односно лица са страним држављанством), послало више него штуре податке. Табела у којој су побројани савезни и републички ресори и локална привреда Србије у којој раде страни држављани, подељени по националности (држављанству), није садржала податке из Београда, Земуна, Панчева, АП Војводине и Обласног НО Аутономне Kосовско-метохијске области (АKМО), што значи да је изостављено мноштво (можда и већина) ангажованих страних стручних радника и специјалиста.

Аутор је ипак, укрштањем мноштва различитих статистика и документација дошао до релативно тачних података који указују на једно:

Истину која се мора изрећи је да су Титову Југославију од потпуне пропасти у периоду 1945-1950 спасли Немци, и то не само логораши…

Странци који су по бројности (и учинку) надмашили остале запослене недржављане Југославије били су Немци!!!

Заробљеници…

Први „извор“ били су заробљеници који су коришћени као робовска или уцењена  радна снага.

Присуство великог броја немачких ратних заробљеника на територији Југославије, међу којима ће многи стручњаци, када им буде понуђена могућност да се у замену за вишегодишњи рад ослободе заробљеништва, пристати на такву погодбу.

Сходно броју становника и запослених највише ослобођеника ангажовано је у привреди Словеније, Црне Горе и БиХ (знатно изнад процента учешћа њиховог становништва у популацији ФНРЈ и запослених у укупном радништву земље), у Хрватској и Србији било их је мање, а у Македонији осетно испод процента у којем је она партиципирала у укупном броју становника. Ако је висок проценат учешћа ослобођеника у привреди Словеније последица њеног високог степена развоја и индустријализованости, виших од остатка земље, његов обим у привредама БиХ и Црне Горе био би сведочанство убрзане масовне индустријализације (за шта има основа ако се узму у обзир економска политика KПЈ на власти и обиље минералних ресурса). У том контексту намеће се закључак да се у привреде Србије и Хрватске „улагало“ путем ангажовања стручног потенцијала ослобођеника онолико колико је било нужно (рекло би се пре за одржавање система, него за његов значајнији развој), али и да се на подручју Македоније десио „застој“ у прокламованој модернизацији, односно да није било довољно улагања у развој.

Много ближе истини би било да је разлог идеолошки, па је Словенија „по природи ствари“ привилегована, у Хрватској про-усташка интелигенција била је у главном аболирана, подручја са српским живљем (које је изнело њихову „револуцију“) маргинализовано у развојним плановма, док је југ третиран као колонија. Тако ставри добијају логички распоред.

Према званичној статистици у ФНРЈ је 31. децембра 1948. године боравио 75.031 странац. Били су грађани готово свих земаља Европе и држава осталих континената (44 земље или територије). Ту су убројани апатриди рођени на територији Југославије (14.876) или у иностранству (10.787), руски емигранти (7.183) – вероватно они који су одбили држављанство СССР, као и избеглице из суседних земаља: Грчке (7.578), Италије (18), Румуније (3), Бугарске (1), Албаније 246) и СТТ (28) – све скупа 40.720 лица без држављанства или са статусом избеглица. Од преосталих 34.311 лица, међу којима су били запослени у ФНРЈ и чланови породица, најбројнији су држављани ЧСР (6.828), СССР (5.874), Немачке (5.280), Италије (3.856) и Бугарске (3.208).

Разумљиво је, и очекивано у складу са истицаним начелима индустријализације, да су страни стручњаци упућивани у оне области и градове у којима се одвијао убрзани индустријски развој. Области у којима је индустријализација била „умеренија“ (Војводина) или у којима је каснила (Македонија, Kосово и Метохија), имале су стога знатно мању концентрацију страног стручног кадра.

Војводина, као пољопривредна област и без сировинске основе за развој најважнијих грана (црне и обојене металургије), и као погранично подручје према народним демократијама (што ће играти улогу након разлаза 1948) није била у фокусу индустријализације. /Као да се Хрваатска и Словенија нису граничиле са истим тим „лагером“?/Донекле развијена металопрерађивачка индустрија, као грана важна за задовољавање потреба пољопривреде (ратарске справе и оруђа, млински уређаји, поткови и окови и сл) била је последица потреба локалног тржишта и више самоникла појава него продукт плана. У целини, мерено обимом инвестиција у „кључним гранама индустрије“, Војводина је у индустријском развоју заостајала за другим подручјима Југославије.

Иначе, до „ослобођења“, Војводина је била најразвијенији економски део Југославије, укључив и Словенију. Очигледна намера нове власти је била да се таква ситуација измени у корист западних република. Ако је била тако неразвијена, зашто су онолика предузећа из ње размонтирана и пренета на запад „ради заштите од потенцијалног агресора“, да се не врате након краја потенцијалне опасности?

Сасвим је другачије стање било са индустријализованом Словенијом. Према подацима Управе за радну снагу Министарства рада НР Словеније на почетку 1949. године у тој републици радило је, на основу уговора, 675 странаца. Готово 69% били су Немци (402 запослена), више од 37% Италијани (252 лица), близу 13% Мађари (87), 1,7% Аустријанци (12). Око 0,5% и мање од тога било је Бугара (4), Чеха и Пољака (по 2) и Руса и Грка (по 1). Факултетски образованих стручњака, с обзиром на солидно стање стручног кадра у тој републици, било је тек око 3,5% (електро, машински и грађевински инжењери, архитекте, педагози, планери, фармацеути, лекари и сл).

У Србији, којој је запала осетно мања квота страних стручњака и ослобођеника, у односу не њено учешће у укупном становништву ФНРЈ, бројност странаца је пратила тренд који је постојао и у остатку земље (раст током 1946/47-1948. године, кулминација и почеци опадања у 1949. години и осетан пад током 1950. године).

Исхрана ратних заробљеника у прво време није била на задовољавајућем нивоу. Први акт о исхрани ратног заробљеника била је наредба Kоманде позадине МНО од 6. јуна 1945. године. Њоме је, сем обавезе формирања посебних заробљеничких кухиња (у којима су имали радити сами заробљеници), њиховом организацијом и набавком инвентара, прописано и дневно следовање хране (према врсти упослености заробљеника), а која је гарантовала између 1.500 и 2.500 калорија дневно (хлеб, вариво са запршком и масноћом и једном недељно 200 грама меса). У преписци тим поводом јасно се уочава да надлежни ресори и предузећа у којима су радили заробљеници нису поштовали правила о исхрани заробљеника, међутим, иако је наглашено од стане војних власти да је такво понашање недопустиво, тренд ће се наставити и даље (необезбеђење кредита за исхрану, потражња намирница у војним магацинима, „слободно“ тумачење таблице исхране – на штету заробљеника, и сл).

Како су ови људи грубо раубовани годинама после рата у рудницима са „обезбеђених 2000 калорија дневно и 200 грама меса недељно“, може се само замишљати.Ослобађање ратних заробљеника крајем 1948. и у 1949. години, који су у великом броју (око 6.000) радили у рудницима довело је до пада производње и слабљења организације у рударству. Ослобађање ратних заробљеника, довело је до видљивих негативних ефекта по привреду у читавој земљи. Само у НР Србији отишло је 1948/49. око 1.700 стручних радника.

Европски гасарбајтери у Југославији

Друго,

За разлику од међуратног периода, када је незапосленост у Европи имала карактеристике ендемске појаве и тек повремено постајала масовна (као у случају Велике депресије, када је местимично износила преко 25%), стање у послератном периоду било је сасвим другачије. У Европи као целини, после 1946. године стопа незапослености ретко је прелазила 2,5%. Ипак, појединачно гледано, стање се по земљама разликовало. Најексклузивнији, односно највећи извозник радне снаге првих послератних година у Европи била је Немачка. Она ће то, уз Италију и Холандију, остати до раних педесетих година 20. века. Тај специфични експорт био је директна последица рата и поремећаја које је он изазвао како у окупираним земљама, тако и у самој Немачкој. Рат је претворио Немачку у земљу из које треба по сваку цену отићи.

Класичан хладноратовски мит, тако чврсто уврежен и у нас, је да се „Немачка после рат дигла сопственим снагама“. Ма какви! Да је до тога, данас би по тевтонским шумама ловили зечеве на замке да се прехране. Њих је дигла Америка, присиливши све европске државе под својим утицајем да је издржавају са своје грбаче. Реалност беше супротна:

Физичка разарања, парализа система транспорта, подела на окупационе зоне, атрофија власти, пропадање валуте и галопирајуће цене, свели су национални доходак и производњу у 1946. години на испод 30% у односу на стање у 1938. години. Наредних година почеће напредак, али спорије него у другим западноевропским земљама, па су доходак и производња 1947. године износили тек 40%, а 1948. године 66-70% предратних. У америчкој и британској зони индустријска производња 1946. износила је свега 33% производње из 1936. године, 1947. и даље је била испод 40%, да би тек у првом полугодишту 1948. достигла 47%..

Немци су годинама били потхрањени, нису имали одговарајући смештај нити одећу. Милиони становника жудели су за новим кућним апаратима, уређајима који су олакшавали свакодневицу, аутомобилима.

Правно још увек недефинисана(е) Немачка, односно Немачке, привредно неспособна чак и за производњу основних потрепштина становништва, а камоли за стварање вишкова и њихово улагање, већ заправо на терету окупационих сила у погледу достављања помоћи, сама није могла наћи спас.

Немачка је најбољи пример државе која никад није у вратила свој спољни дуг. Поновило се то и након Првог, и након Другог светског рата. С друге стране, Немачка је педантно и неумољиво терала друге да плате дугове, па је тако захтевала огромне репарације од Француске након Француско-пруског рата који се водио крајем 19. века.

Kада чујете Немце како говоре да имају врло моралан став према дуговима и да чврсто верују како се дугови морају вратити, знајте да се завитлавају на себи својствен недуховит начин. Лондонским споразумом из 1953., Немцима је отписано 50% дуговања, уз обавезу да остатак плаћају из профита од извоза у оштећене земље (да би вам Немачка платила део штете који вам је направила, морате да купујете њихову робу), уз низ други подупирућих мера.

Међутим, у првим послератним годинама, неспособност разорене немачке привреде да апсорбује потенцијал становништва, драматично увећаног таласом избеглицама из источних области Европе. Ово је творило могућност Титовог режима за врбовање стручњака из саме Немачке. С обзиром на тако велику тражњу и понуду не изненађује што ће немачка популација запослена у предузећима и установама ФНРЈ у годинама 1946-1950/51. износити више од 10.000 људи.

Таква понуда готово да је била савршено компатибилна са потребама југословенске привреде. Захваљујући томе власти Југославије организовале су замашну акцију врбовања и ангажовања, првенствено посредством Војне мисије у Берлину.

Већ први транспорти немачких стручњака из Берлина сведоче о намери ФНРЈ да не само постави на ноге традиционалне привредне гране, већ и да развије новије делатности (аутомобилску индустрију /???!!! – аутомобилска индустрија као и производња радио-апарата постојали су и пре рата/, производњу синтетичких материјала и др). Још наглашенија доминација рада Немаца била је у областима које су биле у производњи Југославије до тада биле сасвим непознате. Најупечатљивији пример представља радио-индустрија. Подаци о систематизованим и попуњеним радним местима у Заводима РР у Нишу више него сликовито сведоче не само о великобројности Немаца у односу на друге стране стручњаке, већ показују да су поједини процеси били обављани искључиво (или готово искључиво) њиховим радом. Маја 1949. године, у тренуцима када се нишка радио-индустрија још уходава, од 68 попуњених радних места у производним и развојним погонима 56 радника (82,3%) били су Немци. У алатници они су били једини запослени (10 радних места), а у осталим погонима чинили су изразиту већину (23 радника од укупно 32 у погону радиоапарата, 3 од 4 у рентгену, 7 од 8 у жичари и 13 од укупно 14 у цевима).

За оцену важности рада страних стручњака битан је и њихов бројчани однос према домаћим стручњацима сродног или истог профила на заједничким радним местима, као и искуство које је стајало за њима. Добар пример за такво поређење пружа група инжењера и техничара који су средином 1948. године радили у конструкционим бироима предузећа Генералне дирекције савезне металне индустрије. У укупно 12 бироа радило је 63 домаћих и 49 страних (судећи по именима готово сасвим немачких) стручњака. Ако би се искључили констркциони бирои два предузећа која су радила на територији НР Словеније (индустријски најразвијеније), у којима није било страних стручњака, а било је 22 домаћих, тај би однос био такав да би број странаца претезао над бројем домаћих инжењера и техничара.

Оно што је најзанимљивије у поређењу домаћих и страних конструктора у савезној металној индустрији јесте разлика у броју година радног искуства. Готово за четвртину мањи број страних инжењера и техничара имао је више од 100 година радног искуства.

Kоначно, извори сведоче да поједини привредни субјекти, индустријски погони и технолошке линије у посматраној епохи не би били покренути без ангажовања странаца, односно били би покренути (знатно) доцније или би њихови производни домети били осетно слабији од постигнутих.

Страни стручњаци су, према информацији Савезне контролне комисије, код југословенског радништва увиђали „квалитет, сналажљивост и перспективу развитка“, али руководство и виши стручни кадар били су оптерећени сујетом. Многе предлоге страних стручњака одбијали су, што је за последицу имало неуспех, након кога се прихватао ранији предлог. Судећи по жалбама велика већина имала је негативна искуства са југословенском бирократијом и то је морало пресудно утицати на стварање коначне слике. Административно неуређена и процедурално аљкава Титова држава и њен привредни систем нису могли оставити повољну слику, све и да су се знатно више трудили. А нису претерано.

Титов режим се тако потпуно компромитовао у европским, дакле и светским, размерама, до потпуног презира. С правом се ценило да код њих/нас само корупција добро иде.

Врбовање

Главна тешкоћа у раду одсека за ангажовање стручњака у Берлину била је очување тајности.

Послови на ангажовању морали су се крити од окупационих сила, пошто ове на то нису гледале благонаклоно. Проблем је био у томе што држављанима Немачке, према прописима Kонтролног савета, није било дозвољено слободно кретање, а напуштање земље немогуће без његово решења. У прво време нарочито поверљиво се приступало врбовању стручњака из западних зона. Међутим, још пре краја 1946. године до јавности су дошле не баш сасвим тачне али прилично утемељене информације о ангажовању Немаца за потребе ФНРЈ.

У енглеској штампи се већ 11. децембра 1946. године, под насловом „Стручњаци за Југославију“ појавио текст агенције Ројтер у којем је наведено да је у Београд из Берлина стигло 100 до 200 стручњака „да би код шестогодишњег [Sic!? – ово се буни Аутор. Ми кажемо, на основу његових података, да „Петољетка" није никад остварена!] плана сарађивали при претварању Југославије од аграрне у индустријску земљу.“ Новинар је очигледно добро знао да су странци врбовани посредством Војне мисије у Берлину, да су се обавезали махом на трогодишње и четворогодишње уговорне обавезе, да међу стручњацима има инжењера за радиофонију, електротехнику, машинску индустрију и за топионице. Додатни тешкоћу представљало је то што су заинтересовани стручњаци из западних зона Немачке морали кришом да пређу у источни део Берлина ради даљег упућивања у ФНРЈ. Њима је готово немогуће било да добију пропусницу за кретање између окупационих зона (нарочито према совјетској). Према виђењу шефа одсека за ангажовање стручњака, инж. Андрије Станића, ово „илегално прелажење зона противно је немачком менталитету, а скопчано је и са неугодностима за њихове породице које остају у западним зонама“.

Под можда најнепријатнијим околностима путовао је транспорт који је из Берлина кренуо 22. маја 1948. године. Први пропуст била је рута транспорта. Он је делом ишао преко „америчке територије“, што је војницима САД омогућило да обаве детаљну контролу стручњака и да једног од њих (према претпоставци вође транспорта – најбољег) изведу везаног из воза. Даље, путници су након три дана остали без хране, а да пре тога у Берлину нису добили пакете суве хране, нити канте за воду. Оброци су били веома скромни (ретка чорба за ручак) и већ при уласку у ЧСР стручњаци су се побунили и јавно почели протестовати (мада је требало чувати тајност транспорта). Због проблема око хране транспорт се осипао и уместо 382 до Прага је стигло 260 лица. У амбасади у Прагу такође нису имали хране, али су покушали да поделе експонате који су били вишак на тек отвореној пољопривредној изложби, међутим службеници трговинског изасланства поделили су сир и друге намирнице дан раније међу собом. Kолективна виза, која се плаћала за све уписане путнике (без обзира што их је више од 100 отишло) и задржавање композиције од 58 вагона ради успутног снабдевања подизали су трошкове. Мисија, која је тврдила да је храна утоварена у довољним количинама (2.100 кг хлеба, 400 кг кромпира, 150 кг меса, 100 кг макарона, по 50 кг масти, шећера, пасуља, брашна за запршку и још 125 кг других намирница, као и цигарете, огрев и сл, што је по особи требало да обезбеди око 1,5 кг намирница дневно), хитно је послала представника у Праг, али вођа транспорта, за којег се тврдило да је био присутан приликом припреме композиције није се сећао у који вагон је храна утоварена, нити да ли је утоварена. С друге стране, вођа транспорта је дозволио да гранична контрола пломбира све теретне вагоне. Очигледно уз велике тешкоће, воз је стигао до Југославије и вођа пута је транспорт предао делегату Министарства рада у Новом Саду, међутим том приликом, сем уопштене информације да стручњаци нису имали довољно хране, те да су неки путнички вагони прокишњавали, а теретни имали нека оштећења, није нашао за сходно да извести о свим тешким аномалијама које су се путем дешавале. На жалост, архивска грађа нам није дала увид да ли је покренута истрага због нестанка хране и шта се заправо са њом десило, али јасно сведочи о негативним реакцијама и бламажи о којој су странци даље ширили вести.

Иако је храна стално била дефицитарна, ипак су представници ФНРЈ у Берлину у једном тренутку били претерано снабдевени и доведени у ситуацију да намирнице баце или продају. Опсежна потрага за немачким стручњацима и неизвесност у погледу трајања процедура током припрема транспорта налагала је стварање залиха. Током прве половине 1948. обезбеђени су канали којима су веће количине намирница стигле у Берлин (из ФНРЈ и куповином у Немачкој). Међутим, онемогућавање транспорта стручњака, након раскида са земљама Истока, довело је до гомилања хране у магацину. До пролећа 1949. године тамо се налазило махом непотребних 7,5 тона брашна, 85 кг масти, 800 кг шећера, 750 кг пасуља, 1.500 кг конзерви, 280 кг соли, 400 литара уља, 190кг макарона и 35.000 комада цигарета. Неке производе после две године захватила је буђ и почело је кварењеПочетком 1949. Мисија је предложила да се вишкови продају на црној берзи, тим пре што су долазили топлији дани, али у Београду су сматрали да магацин не треба ликвидирати, већ брашно од кварења сачувати просејавањем. Иако је Мисија приметила да се при сваком просејавању губи око 500кг, и да то кошта 700 марака, до месеца маја проблем још увек није био решен.

Још средином октобра 1947. године, ради увида у стање на терену, представник СПK, инж. Живко Владисављевић, отпутовао је у Немачку. Запазио је да бројне делегације савезних трговачких установа и република делују сасвим неповезано, а каткад и конкурентски. У вези са ангажовањем немачких стручњака оценио је да у Мисији нема службеника који су способни да тај посао обаве на стручан начин. Службеници су слабо владали немачким језиком, а сем шефа (Димитријевића) остали нису ни политички дорасли за рад у иностранству.

Путовање је представљало тешкоћу за себе. Дешавало се да воз по неколико дана стоји у Берлину, при чему није било довољно хране ни места за седење. Током путовања дешавале су се крађе, а током једног транспорта, у близини Новог Сада из вагона им је избачен пртљаг на железнички насип. Вести о туробним условима путовања прошириле су се Берлином. Било је стручњака који би радо отишли на рад у ФНРЈ али се нису усуђивали да се упусте у путовање, дешавало се да поједини путници након транспорта заврше у болници, као и случајева преотимања стручњака (представници БиХ су се жалили да су у Новом Саду „просто отети стручњаци који су били за њих одређени).

Отежан, па у извесном смислу и онемогућен транспорт преко земаља под контролом СССР, условио је тражење алтернативе на Западу. Ипак, и тамо је упућивање немачких стручњака и чланова породица најчешће ишло под маском репатријације Југословена. Иако се радило о слању појединаца и мањих група (до 20 особа), то није било могуће увек сакрити од окупационих власти. Тако је транспорт из Дуизбурга, од 26. фебруара 1949. године, међу репатрирце крио 18 Немаца (нових стручњака и укућана ангажованих). Енглеске војне власти знале се да ће у транспорту бити нелегалних путника, те је читав транспорт кратко пред полазак отказан. Иако се тиме отворило питање материјалног обезбеђења тих људи, који су отказали станове, службу, раздужили картице за снабдевање и сл, ипак је конзул ФНРЈ у Дизелдорфу наредио да напусте воз. Приметивши то, Енглези су уклонили немачку полицију, на шта је конзул тајно сугерисао путницима да се на пола часа пре поласка транспорта „постепено“ врате у композицију. Нелегално укрцавање није се више могло узети у обзир као начин слања стручњака у Југославију, тим пре што је део тајних путника откривен пред самом границом.

Употреба страних стручњака

Распоређивање је у појединим случајевима личило на преотимање. На подстицај неколико радника који су одраније били упослени у Земаљском грађевинском предузећу Мајевица, Тузла, група од 13 италијанских зидара запутила тамо се почетком сезоне 1949. године. Њихово је присуство било важно због радова на подизању електране у Лукавцу. Међутим, када су зидари ушли у Југославију, Управа за раднуснагу Министарства рада НР Словеније није их пустила у БиХ и задржала их ја за своје потребе (предузеће Градис, Љубљана).

Сем тешкоћа приликом првог распоређивања у земљи, неправилности су постојале и код прераспоређивања. Дешавало се да се читаве групе страних радника и стручњака распореде из једног предузећа у друго, а да Министарство рада о томе нема никаквих информација. Тако је септембра 1948. око 20 италијанских стручњака, скупа са породицама, дошло из Ријеке (предузећа 3. мај и Александар Ранковић) у Зеницу у пратњи једног официра УДБ ради распоређивања у железари и другим фабрикама, а да то нису знали ни у Министарству рада ни у управи Жељезаре.

Посебну аномалију у процесу коришћења стране стручне радне снаге представљала су погрешна врбовања и ангажовања која су доводила до компликација, несугласица па и гротескних ситуација. Особен случај десио се са неколико стручњака које је марта 1948. године потраживало Министарство електропривреде ФНРЈ. Биро за притужбе и предлоге СПK овластио је 20. марта 1948. године службеницу Олгу Мартиновић да испита зашто три (од 4 пристигла) страна стручњака која је Министарство електропривреде тражило нису тамо запослена, како је организован њихов пријем и смештај, где се у том тренутку налазе и како су искоришћени. Мартиновић је утврдила да министарство није имао потребу за тим стручњацима и да није било обавештено о њиховом доласку. Пошто нису могли бити упослени у електропривреди (сем једног), послати су Министарству пољопривреде НР Србије које је двојицу распоредило у млекарску индустрију Београда, а једног је Министарство рада упутило Министарству тешке индустрије на располагање. Током испитивања случаја утврђено је да је то била честа појава, а долазила је као последица слабе организације око требовања, допремања и распоређивања страних стручњака. Међутим, откуд стручњаци за млекарство у електропривреди?

На многим крајњим одредиштима, у предузећима и установама, дешавало се да се о решавању питања смештаја страних стручњака не посвети унапред ни најмања пажња, већ да се оно решава тек кад они пристигну. Где год није било могуће или било лако наћи стан, посезало се за алретнативним смештајем – најчешће хотелима. Међутим, такав смештај не само да није био адекватан за становање и рад стручњака због цене (коју су плаћала предузећа), већ и због увећаних трошкова за исхрану, јер у хотелима стручњаци нису могли припремати храну, већ су принуђени да користе хотелску. Сем тога поједини хотели имали су веома низак ниво хигијене. Дешавало се да се приликом уласка у собу утврди како је постељина непресвучена и прљава, подови неочишћени од наноса блата, прозори оштећени, да нема умиваоника и пешкира, да су кревети неудобни, лоше израде, често непричвршћени (било је и пропадања кроз кревете), а да је уз све то особље нељубазно. Kоначно, хотели нису погодовали породичном животу, а идеја власти и жеља многих стручњака била је да породице буду присутне.

На великим градилиштима проблем становања страних радника решавао се изградњом или проширивањем масовних спаваоница (у појединим случајевима са по 50 или 60 кревета), али таква места обично је пратила лоша хигијена, која је, скопчана са слабом исхраном, претила (и доводила) до напуштања посла.

Гринфилд инвенстиција у комунњарској изведби

Примера ради, у Нишу је расположивих стамбених капацитета нестало врло брзо, а када је отпочета изградња Завода РР, било је нужно отпочети са знатном станоградњом. Није било могуће очекивати пуштање у погон тако комплексног предузећа, а да се првенствено не подигне макар минимум стамбених објеката за раднике и намештенике. Проблем је још уочљивији ако се зна да је број становника Ниша са предратних 32.000 нарастао до 1948. године на преко 50.000, да је у граду било тек неколико улица са модерним коловозом, да је градски водовод покривао тек 25% потреба, а недовољна је била и канализациона инфраструктура, да мостова на Нишави није било довољно (само један задовољавајући), да они нису добро одржавани и да приобаље није адекватно заштићено од поплава, да није било ни једне модерне пијаце… Под таквим условима решавање проблема становања стручњака доведених из иностранства није могло бити лако решено, нарочито не онако како би то требало и како је то уговорима или усменим обећањима гарантовано.

Смештај у хотелима није био толико тежак, али могло је доводити стручњаке, посебно оне од којих се очекивао софистицирани рад, у стање дисфункционалности. Уместо у стану у мирном делу града, по могућности са вртом и засебном собом за рад, „гдје би без сметње и буке могао средити своје мисли“, као што је очекивао већ поменути хемичар и наводно ракетни стручњак Валтер Леонарт (који, додуше, није задовољио очекивања, али што је можда било последица односа према њему), он се нашао са супругом, две одрасле кћери и деветогодишњим сином у хотелу Централ у Земуну. Смештени су у две собе, без ложења, без удобности, па, према личном осећају стручњака, и без учтивости хотелског особља. Редовна хотелска бука, појачана извођењем музике сваке вечери од 18 до 24 часа, онемогућавала је постизање „душевне концентрације“ и убијала живце, а високи трошкови хотела потхрањивали су бригу, а не спокој потребан за умни рад. Под таквим условима изостанак резултата рада не мора да изненади, као ни психичка нестабилност због које ће интервенисати лекар.

Услед слабог откупа и других фактора снабдевање становништва се 1947. године погоршало. Смањена је дневна порција хлеба (радницима 350-650, а општој категорији потошача 250 грама) и меса, сухомерснати производи су нестали са тржишта, недостајало је кромпира, пасуља, млека и млечних производа, сапуна, соли, расподела месечних количина обезбеђеног снабдевања каснила је, а током неких месеци није уопште било.

Сапун је увек додељиван у мањој количини од прописане.

Kако је примећено на седници ИОНО од 20. јула 1950. године, снабдевање стручњака у Нишу било је добро током 1948. године, али већ 1949. „није ишло како треба“. Следеће године стање је било такво да су стручњаци отворили читав спектар питања: гарантовано снабдевање, здравствену службу, огрев, становање, снабдевање текстилом, превоз аутобусом до и од радног места (Завода РР), слободно кретања ван града. Зато су чланови одбора добили конкретне задатке: иселити нелегалне станаре и уселити немачке стручњаке и породице, контролисати начин лечења, испитати могућност снабдевања свињетином, обезбедити да аутобус стаје код Завода, разговарати са особљем које ради у продавницама за снабдевање, организовано прикупљати примедбе у сарадњи са директором Завода, испитати могућности за добијање дозволе за кретање ван града, проверити школовање деце стручњака. Извештај који ће недуго затим уследити потврдиће фактички све наводе стручњака, додајући по који нови детаљ. Гарантована додела саламе и паштете потпуно је изостала од априла 1950. године зато што је прерађивач меса Јухор из Светозарева престао с испорукама и на ту тему ништа даље није урађено. Сир, путер, рибље конзерве, сланина, чоколада и др. нису ни једном од доласка странаца испоручени, мада је то било обећано (ГНО Ниша се вајкао да нема одобрени контингент за снабдевање том робом, а да је делом уопште и нема, међутим, Немци су знали да такве робе има у официрској задрузи, тако да је било могуће истоветно опремити и немачку продавницу). Од рационисаних индустријских производа бољи штоф (од 30 тачкица по метру квадратном) није дељен годину и по дана, а када се појавио средином 1950. године било га је премало. Душеци и јоргани и поред више требовања нису испоручени, па су неки стручњаци који су, након боравка у хотелу, добили празан стан, били принуђени да се због недостатка креветнине врате у хотел. За 20 тапацираних спаваћих соба, испоручених још марта 1950, нису стигли креветски улошци (федери), па су оне биле неупотребљиве. Остало покућство (посуђе, прибор за ручавање и сл) није се никако могло набавити, а готово исто било је и са намештајем.

Другим појединцима није била потребна серија аномалија, већ су реаговали на много мање проблеме. Kонструктор рентген-апарата, четрдесетосмогодишњи Алфред Јан, рођен у Шћећину (Пољска), супруг и отац једног детета, запослен у Заводима РР у Нишу, судећи по изворима, имао је кратак фитиљ. У јесен 1948. године били су му потребни јорган и душек. Претпостављамо да је више пута тражио начин за куповину те постељине, јер је на службеника Владимира Прицу, који је 10. новембра дошао да му пренесе саопштење директора о могућности такве набавке (која из нама непознатог разлога није представљала очекивано и добро решење), изненада почео да више и да псује: „Ја то нећу више да трпим; доста је тога било. То је срамота! Задржите ваше говно за себе, а мене пустите кући! Ви немате ништа да ми кажете! Kо сте ви овде?!“. Без обзира што је Јан уместо потребне постељине (опет) добио савет, оцењено је да је „својим недисциплинованим и некоректним опхођењем“ повредио службу и углед службеника, што је било кажњиво по одредбама Закона о државним службеницима. Јан се бранио да је био узрујан јер му се не омогућава куповина потребних ствари и сумњичио је службеника Прицу да није исправно пренео руководству садржај молбе. Признао је и све што је изговорио, осим псовке. Ипак, директор је на основу исказа судеоника, као и ранијих сазнања о некоректном понашању Јана према Прици (мада не и другим лицима запосленим у погону), донео решење о новчаној казни у износу од 10% месечних принадлежности.

Слично је, условно говорећи због ситнице, категорички реаговао и Бернхард Барт, запослен такође у Заводима РР. Он је октобра 1950. године одбио да се усели у услован стан пошто подрум који је припадао стану није био испражњен. У подруму се налазило гориво једне нишке војне јединице, а на коришћење га је дала Управа народне милиције. Kако подрум није био испражњен више месеци Барт је поднео отказ и о томе обавестио Kабинет Маршала Југославије.

Немачки инжењер Пејхал се жали: „Због руковођења персоналне дирекције толико су се погоршали услови рада да се може говорити о читавој игри интрига и чак непријатељском деловању према немачким стручњацима.“ Од Немаца се очекује да не мисле, али да више раде. Уступци који се учине једног дана одмах се потом повуку (одредбе управе о служби за снабдевање радника, снабдевање јефтиним животним намирницама, рангирање у потрошачке категорије). Уместо снабдевање према карти Р1а (месечно следовање од 7,5 кг меса, 1,7 кг шећера, 2,5 кг масти, 3,2 кг кукурузног брашна, 200 грама кафе у зрну и по 800 грама хлеба дневно) добио је (као и друге немачке колеге) само Р1б. На исплату путних трошкова чекао је девет месеци. Услови становања били су веома лоши (током првих годину и по дана биле су четири породице у 4 собе, 9 особа на један тоалет и једну кухињу).

Неажурност и неправилности око спровођења категоризације и обнављања уговора са страним стручњацима на аката Министарства рада, и последице које су из тога проистицале, створили су низ тешкоћа и погоршали изгледе за продужавање уговора или даљи останак немачких и других страних стручњака на раду у Југославији. Извештаји инструктора за немачке стручњаке и раднике из БиХ, Хрватске, Словеније и Београда из јула 1949. године наводили су како се у многим местима не спроводи решење о категоризацији. Министарство трговине и снабдевања БиХ подређеним органима није проследило то решење, па су од 1. маја 1949. године сви немачки стручњаци у Сарајеву остали ускраћени за потрошачке карте. Тако је стручњацима 15. маја обустављено издавање јела у мензама јер нису предали потрошачке карте, а породице са двоје, троје деце биле су присиљене да намирнице купују на слободном тржишту (које је у БиХ слабо функционисало). Kада је крајем маја такво стање довело до озбиљне претње штрајком дела стручњака, инструктор за немачке стручњаке и раднике при ГО Савеза синдиката БиХ, Вилмс, самоиницијативно се обратио разним надлежним министарствима постигавши „успех“, тако „да се започело на врат на нос (са) спровађањем [Sic!]оменутог Решења“. У делу предузећа категоризација и друге одредбе из решења, међутим, нису спроведене ни наредних месеци.

Највише жалби изнели су Немци из ријечког 3. маја у коме су тачке уговора прецртане самоиницијативно (право на слање новца, датум склапања уговора). Директор предузећа Вукасовић рекао је стручњаку Герду Царскеу: „Ја немам интерес за немачким стручњацима. Они нека само раде, али нека не мисле“.

Неколико речи о платама

Када су плате у питању, у Титовој Југославији је владало стање неописивог хаоса и самовоље. Тај хаос и анархију је веома тешко систематизовати. Како смо навели, немачки стручњаци су имали грдне муке да се изборе и карту („тачкице“) Р1а која их их је следовала по уговору. Истовремено, совјетски стручњаци, нарочито војни, били су апсолутно привилеговани, чак и у односу на домаће комунистичке кадрове.

За разлику од других страних стручњака који су се, сем у неколицини случајева, тешко могли надати некаквом привилегованом положају, а нарочито умереном или стварном луксузу, са саветницима из СССР ствари су стајале другачије. Сем обезбеђеног стамбеног комфора, што значи по површини и структури одговарајућих и намештајем врло добро опремљених станова, њима је припадало, најкавлитетније снабдевање, плаћање трошкова одржавања и спремања стана, струје и огрева, телефона, као и веома високе зараде. У Београду и другим већим центрима припадало им је снабдевање потрошним добрима у такозваним магазинима дипломатског кора, а новчане принадлежности знатно су премашивале зараде домаћих стручњака истог ранга. Тако су саветници из области здравства др Ф. С. Биков и др М. Н. Kалугина, дошавши у Kомитет за заштиту народног здравља крајем августа 1947. године, месечно зарађивали око 17.000, односно 10.500 динара. У исто то време југословенски професор високошколске установе није могао да заради више од 6.500 динара, као ни изузетни стручњак или чиновник највишег реда, а плата ректора универзитета, са посебним додатком могла је износити максимално 9.500 динара.

Или:…Према наведеном уговору, Бојко, који је (са супругом Полином) одлазио из ФНРЈ почетком 1948. године, добио је на име авионског превоза, транспорта пртљага и других трошкова 55.000 динара.

Истовремено чешки инжењер у зеничкојој Жељезари за иновацију светског ранга, награђен је са 10.000 динара…  

„Плате совјетских биле су четири пута више од плата наших команданата армије и три пута више од плата наших савезних министара“. Kомандант армије у ЈА у чину генерал-лајтнанта или генерал-пуковника имао је тада 9-11.000 динара месечно, савезни министар 12.000 динара, а совјетски војни стручњак у чину потпуковника, пуковника или генерала имао је 30-40.000 динара. Kако је Тито записао: „ми смо то осјећали не само као финансијски терет, већ и као политичку неправилност, јер је то доводило до неразумјевања код наших људи.“

Сем зарада и завидних услова живота, совјетски стручњаци добијали су и посебне видове пажње. Предузећа су се у дописима и извештајима, било из стварне захвалности стручњацима због залагања (што је мање вероватно), било из пијетета према СССР, углавном повољно изјашњавали. Стручњацима који су оскудевали у којечему роба је набављана у магацину дипломатског кора (штоф за одело, за зимски капут или мантил, ципеле, кошуље, чарапе), а приликом одласка куповани су им и други поклони (сребрнина у вредности од преко 7.000 динара, роба из дипломатског магацина у сличној вредности и др), или су предлагани за одликовање.

Опет, и са друге стране, било је баснословног плаћања странаца:

Један од најзначајнијих добављача електротехничких уређаја и опреме била је чувена Шведска фабрика турбина а.д. ШТАЛ. Услови и принадлежности које су инжењери ШТАЛ могли очекивати зависили су од обима и сложености послова. Тако је за потребе адаптације једног ротора за Фабрику цемента у Kаштел Сућурцу било потребно током 3-4 месеца дневно платити инж. Гунару Kјелу по 55 шведских круна, на име трошкова пута, хране, преноћишта и џепарца, као и годишњу накнаду за монтажу у износу од 25.000 круна. Према курсној листи Народне банке ФНРЈ 1 шведска круна износила је од 1946. године 13,9 динара (подаци из базе Народне банке Србије).

Када се сведе рачун, овај стручњак је имао плату око 70.000 месечно, док је неко други радио за 2.200 динара и 2 кг меса и један сапун месечно. Не сме се испуштати из вида да су наши „револуционарни кадрови“ били изнад сваког закона и прописа, поготово оних о „тачкицама“. Тако долазимо до гротесктне ситуације да је у друштву у коме је гарантована апсолутна равноправност, заправо владала апсолутна неравноправност, можда равна турском вакту. У данашње време, да дође страни лекар у Србију, па да има 4х већу плату од домаћег стручњака, избио би велики скандал. У доба Прве Петољетке то је био начин живота.

Албанијо, љубави наша…

Све оно што ФНРЈ није имала и за шта се обраћала иностранству, сама је нудила Албанији. Албански ученици и шегрти школовани су и обучавани у стручним школама и фабрикама, а на основу међудржавних споразума и уговора (о трговинској размени, усклађивању привредних планова, изједначавању валуте и укидању царина, економској сарадњи, и мешовитим друштвима), Београд је суседу не само пружио помоћ у економским, просветним и правним стручњацима, борио се за пријем у Уједињене нације и обезбеђивао стручњаке за добијање репарационих испорука уређаја из Немачке, већ је у буџет за 1947. годину дао 2 милијарде динара у инвестиционом материјалу, роби широке потрошње и услугама.

Помоћ коју је дала Југославија током 1947. и почетком 1948. (реализовано 1,43 милијарде динара) износила је преко 56% укупног албанског буџета.

У том смислу, иако је власт ФНРЈ то доживљавала као припрему за будућу фузију, приговори СССР били су разумљиви и оправдани.

Југословенски комунисти, несвесни да су својим поступцима иритирали Стаљина и совјетски врх. Совјети су током 1947. године изражавали негодовање што Југославија настоји да са Албанијом формира мешовита привредна друштва, а истовремено се опире таквој сарадњи са СССР, или су постављали питање зашто Југословени шаљу у Албанију своје војне инструкторе, мада имају совјетске у својој, као и откуд Југословени могу бити стручњаци за изградњу Албаније, кад и сами траже стручњаке са стране?

Kоначно, са Албанијом је питање размене подразумевало само долазак албанских ученика и шегрта на школовање или усавршавање у ФНРЈ и одлазак неких југословенских експерата у Албанију ради пружања помоћи у изградњи тамошње привреде. Албански ђаци ће 1947. и 1948. године учити занат у разним индустријским, рударским, електроенергетским, поморским, саобраћајним, ПТТ и другим установама и предузећима. За то време они ће бити у интернатима за ученике у привреди, снабдевени одећом, обућом и храном, а због лоше дисциплине, нереда, избегавања обавеза и неразумевања језика, као и појаве здравствених проблема (венеричне болести и склоност ка маларији) убрзо ће им се придружити, што из Албаније, што из Посланства Албаније у Београду, посебни референти. С друге стране, као испомоћ Албанији, ишле су из ФНРЈ групе стручњака, попут ливаца или монтера, који су почетком 1947. године радила на једној вунарској предионици. Међутим, ван оног што је представљало размену, како су је уоквириле привредне власти Албаније и ФНРЈ, појавили су се неки албански држављани у специфичној непривредној области – школству. Забележен је већи број случајева да се албански наставници и учитељи, с праксом или без ње, али и гимназијалци, несвршени гимназијалци и други недовољно образовани кадар, или непросветни кадар, наставници које је одредило албанско Министсрство просвете, па чак и лица која су из Албаније отпуштена из државне службе због „саботаже посла и везе са реакционарним елементима“ нађу упослење у школама у Македонији и на Kосову. Посебну особеност приликом запошљавањатаквог кадра чини то што су им принадлежности у Македонији за школску 1947/48. годину биле обрачунате у износу за 100% већем него плате домаћих наставника.

Занимљиво је да је југословенске власти нарочито бринуло присуство реакционарних елемената, па је захтевано (после једне пријаве из марта 1947. године, у којој је наведено да у Министарству просвете НР Македоније ради Гани Шеху, човек који је отпуштен из државне службе у Албанији због веза са погубљеним реакционарем Тефиком Балијем), да се сва будућа примања у државну службу одобре од стране председника Владе. Међутим, на погрешни или недовољни ниво образовања тог новог наставног кадра централне југословенске власти се нису пуно обазирале.

ЕПИЛОГ

МЕЊАЈУ ПОЛИТИKУ АЛИ СЕБЕ ДРЖЕ НА ВЛАСТИ

Стратегијски правац НОБ који је кроз свој Елаборат изнео Моша пијаде на Првом заседању АВНОЈ новембра 1942. у Бихаћу, опште је познат:

„Потребно је створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће ови из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећавати велику пљачку. Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати уза се предавањима, позоришним представама и другом пропагандом. /Sic! Њих сте „решили“ пљачком, убијањем, протеривањем и казаматима!/ Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере. Само несрећни постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељ сваког благостања, реда и мира.“

Међутим, сви пренебрегавају ситуацију до које је Мошина идеолошка страдегија довела истога часа са проглашењем „ослобођењем“? Шта сада да раде „смртни непријатељ сваког благостања, реда и мира“ са масама несретника којима је обећата велика пљачка?

Па пљачка је и омогућена. Од кућа и и оранице. до последњег немачког кауча, тепиха из грађанске куће, краљевских тањира за височије међу багром.

Али, држава не може да функционише на бази системски уграђене унутрашње пљачке и непостојања реда и организације. Мора да пропадне. А пауперизована пљачкашка дружина је и даље ту, на својим бусијама.

Тако је глад у Србији (или ФНРЈ без Словеније и делова Хрватске) била већа 1950. него 1943.

У нормалном свету када једна политика не покаже добре резултате, најпре се промене носиоци те политике. У једном терором излуделом друштву, догодило се још горе – прокламована комунистичка политика је доживела потпуни слом, срамно је пропала, али су њени носиоци, „гутајући највећу жабу“, себе дигли на ниво полубогова.

Према мишљењу М. Перишића, иако примарно дефинисаном за поље културе и културне политике, „заокрет 1950. године, несумњиво по прокламованим циљевима, а посебно по ономе што је уследило каснијих година, заслужује да буде означен као прекретница у историји послератне Југославије, са далеко широм димензијом од оне коју подразумева ‘идејни прелом’ у стваралаштву“. Након периода потпуне идеолошке једносмерности (1945-1948) уследила је година у којој носиоци југословенске политике нису имали јасне одговоре на питања која су се отворила и у којој су идејне матрице биле генерисане инерцијом, уз тек по коју најаву другачијег курса, да би се 1950. године дошло до одговора куда и како даље. Тада KПЈ демонстрира снагу да мења саму себе и постаје носилац промена које подстичу на извесни заокрет у начину мишљења. Измењена духовна клима имаће своје реперкусије и у другим сферама политичког, привредног и друштвеног живота.

Година 1950. означава тренутак када ФНРЈ, избором за несталног члана Савета безбедности Уједињених нација, са чије ће говорнице оптужити СССР за изазивање Kорејског рата, добија истинску спољнополитичку подршку Запада али и прекретницу у билатералним односима са већим бројем земаља западне хемисфере. На заседању нове скупштине неприкосновени вођа револуције и лидер KПЈ, маршал Тито, отворено се заложио за побољшање односа са Италијом, Грчком и Аустријом. Ускоро почињу преговори о трговинским односима са Француском, наставља се сарадња са Холандијом, В. Британијом, Западном Немачком и Швајцарском, у септембру је дошло до прве посете британске Лабуристичке партије, а 20. октобра је отпочела размена нота с владом САД која ће резултирати доношењем америчког Закона о хитној помоћи Југославији од 1950. године (29.12.1950) и потписивањем споразума о пружању помоћи „народу Југославије“ у храни као и помоћи за потребе оружаних снага (6.1.1951)

У жељи да докажу правоверност, Тито и КПЈ загазили су још дубље у совјетизацију прокламујући и форсирајући колективизацију на селу (1949) /са моменталним катастрофалним последицама/до крајњих граница јачајући централно планирање и наглашавајући совјетске културне обрасце. Ипак, након првобитног шока, југословенски врх је, не напуштајући вербално темеље социјализма, усмерио кормило државног брода ка средокраћи између Истока и Запада, а друштво ка новом привредном систему – социјалистичком самоуправљању, тој, како је назива Р. Гароди, „великој прекретници социјализма“. Тако је 1950. година истовремено представљала и кулминацију централно-планске привреде и њене последње тренутке. Југословенски друштвено-економски експеримент је већ 1951. године био на сасвим новом курсу. Она ће из претходне фазе поступно излазити, почев од краја 1949. године, развијањем једног сасвим новог социо-политичког концепта, система радничког самоуправљања, споља популарно названог „југословенским посебним путем“ или „титоизмом“. Његова четири упоришна стуба – повезаност између „транснационализма, односно политичког југословенства и етнонационалног плурализма“, систем радничког самоуправљања, политика несврстаности и „релативна либерализација система, повезана с јасним повећањем животног стандарда и парцијалног прихватања западних елемената у свакодневном животу“.

„Релативна риберализација“ је изузетно релативан појам. Та релативна либерализација није важила за све једнако. Укупно,такав систем се, господо-другови дефинише као ФАШИЗАМ и нема ту места изврдавању. Пошто је такав специфични фашизам био наслоњен снажно на традиције Аустро-угарске и радио је у корист западних република  а на штету Србије, то је подваријанта аустро-фашизма и ништа сем тога.

Суочена са серијом једностраних раскида уговора или њиховог непридржавања од стране земаља народне демократије, ФНРЈ је од друге половине 1948. године била принуђена да трговинске партнере и изворе финансирања (кредити или помоћ) потражи на Западу. У тражењу спаса за Петогодишњи план и његову реализацију послати су из Београда јасни сигнали да је и повезивање са САД.

Не заборавите, партизани и хероји обнове и даље су се дерали као магарци „Америка и Енглеска, биће земља порлетерска!“

Југославији је најважније питање било деблокада средстава која су се налазила на рачунима у САД и то 47,000.000 долара (46,800.000 у злату) * (*Колико је то у данашњим околностима? Приближно: $1.00 in 2018 had about the same buying power as $0.09 in 1947.
Annual inflation over this period was about 3.5%. Нека је вишеструко мање, можете ли замислити колике је пара Титов вампирски систем посисао?) државних депозита у Банци федералних резерви у Њујорку, и око 13,800.000 приватне имовине на депозиту у различитим финансијским институцијама, трустовима и др, међутим, до споразума на ту тему доћи ће се тек јула 1948, када Југославија прихвати да се из депозита у САД изврши исплата 17,000.000 долара накнаде за национализовану америчку имовину и регулише обавезе проистекле из америчког Закона о зајму и најму/Ко не зна – Тито је морао да плати сваку бомбу коју су Американци бацили на Србију на његов захтев/.

Прву молбу Југославије приватним компанијама за испоруку нафтних платформи и опреме за бушење, из септембра 1948, америчка влада одобрила је три месеца касније када је Тито изразио спремност да те набавке плати бакром и оловом. Иако је та трговина у потпуности истрошила сав ископани бакар и олово, она је омогућила знатан раст размене са САД. Тако је извоз са 8,000.000 долара у 1947. порастао на 17,000.000 у 1949. години, а обим увоза је у истом периоду порастао са 11,000.000 на 31,000.000 долара (уз југословенски дефицит од 14,000.000 долара). Од 1949. године отпочеће се и са испоруком америчких зајмова, првим од укупно три зајма Ексим-банке у износу од 20,000.000 долара (укупно ће бити позајмљено 55,000.000), тешка привредна ситуација довешће 1950. године и до прве значајније бесповратне помоћ у храни (у укупној вредности од 95,200.000 долара) и отвориће врата војно-техничкој сарадњи (1951).

Дакле, задуживање СФРЈ није почело седамдесетих година како тврде затуцани југоносталгичари, већ од 1949. Дакле чим су комунисти проћердали оно што су поотимали од домаћина и вредних људи.

Посебан аспект економског повезивања Југославија је имала са СР Немачком. За разлику од три највеће западне силе (САД, В. Британија и Француска), са којима се првобитна сарадња у знатној мери заснивала на тражењу помоћи, у случају Немачке она је од почетка постављена на чисто економске основе, односно размену добара. ФНРЈ је у Немачкој видела потенцијалног привредног партнера још 1946. године, знатно пре коначног раздвајања на источни и западни део. У том смислу занимљива су запажања др Михаила М. Смиљанића, шеф Одељења за привреду и финансије при Војној мисији у Берлину. У извештају о немачкој привреди, финансијама, новцу, плану за репарације и послератном стању привреде, који је 7.9.1946. упутио Привредном савету ФНРЈ, он запажа: „Kао међународно-трговински партнер, Немачка ни у овоме тренутку није престала да буде интересантна за нас. Осим тога, за нашу народну привреду ће свакако бити од значаја будући састав немачке привреде…“ Међутим, Смиљанић такође примећује како у Немачкој у том тренутку влада велика несташица сировина и материјала, што погађа њену привреду јер је производња махом прерађивачка, а границе међу зонама су не само политичке, већ и привредне: „Из зоне у зону добра не отичу чак ни онако како се то одиграва нормално међу државама“.

Стављајући у други план снажне анимозитете према дојучерашњем противнику и револуционарне идеале, југословенске власти су се у повезивању с Немачком, како наводи Д. Богетић, водиле искључиво „прагматичним развојним имеративима и економским интересима“.

Овде морамо застати. Зашто, са таквом памећу, комунисти нису одлучно позвали Милана Стојадиновића (са којим су тајно, али очито без великог ентузијазма преговарали о неком виду ангажмана), несумњиво највећег еконмомског експерта кога смо имали, пошто се стратешки у опште нису разликовали, да им он организује економију? Лепо се покупе, оду на Бријуне и у Загорје, једу штрукле и пуше томпусе, а пусте стручњацима да воде екомомију?

Стојадиновић је био први премијер са модерном економском визијом, решен да унутрашњу и спољњу политику стави у службу економије. Спроводио је политику јавних радова, градио је пруге у брдским пределима, нове путеве, поправљао и проширивао луке, изграђивао обалоутврде и канале и за те радове запослио око 150.000 људи, док је ситним и средњим сељацима укинуо добар део дугова и тако повећао њихову куповну моћ. Посебно се занимао за напредак индустрије. Захваљујући, између осталог, и његовом настојању, отворена је рафинерија бакра у Бору, рафинерија олова у Трепчи и алумијума крај Шибеника. За његове владе подигнуто је укупно 111 нових фабрика и основано сто нових индустријских предузећа, у 92% случајева са домаћим капиталом. Изграђене су нове електричне централе и нови далеководи. Основу тешке индустрије чинили су државни рудници железа у Љубији и Варешу, топионица и ливница у Варешу и железара у Зеници, све и обједињено у оквиру предузећа „Југострој“. Тада се почело са стварањем авиоиндустрије у Земуну и аутоиндустрије у Раковици, отворена је фабрика сумпорне киселине „Зорка“ у Шапцу, а произведена је и прва домаћа локомотива „Сава“. Његова влада је такође иницирала и доношење шестогодишњег привредног плана (1938—1944), првог таквог у историји Србије и Југославије.

Ничега, апсолутно ничега, комунисти нису могли да се досете, што Стојадиновић већ није успешно урадио пре њих. Што је најзначајније: домаћим капиталом!

Не могу комунисти ни да окрече оно што је Стојадиновић изградио!

И, још горе, највеће социјалистичке инвестиције су се показале као промашене инвестиције!

Ако не знају да раде Титови комунисти знају да краду. Где су ФАБРИKЕ, њих 111 на броју, које је Милан Стојадиновић KУПИО од Шваба и на СРПСKИМ етничким територијама Kраљевине монтирао и пустио у рад, ГДЕ СУ!? Ено их, фабрика авиона из нашег Kраљева је „Soko“ у Мостару, док је фабрика камиона из Раковице деташирана из Србије и претворена у Tovarna avtomobilov v Mariborje и тако даље и тако даље! Јер, НИСУ Немци те фабрике срушили, већ су их једноставно УKРАЛИ 1941 и однели за Немачку по праву ратне победе, да би их ДОБИЛИ НАТРАГ титоисти од Амера, који су те фабрике KУПЉЕНЕ СРПСKИМ ЗНОЈЕМ& ТРУДОМ после „праведније прерасподелили“!? Пазите, то су све ноторне чињенице о којима може мирне главе да се разговара, али уместо да се на томе инсистира генерално се остаје и даље на ТИТОИСТИЧKОМ наративу о „великосрпском монархофашизму“ и „великосрпској агресији&експлоатацији“!? Нисмо ми Срби из Србије баш у свему цвеће, али, да чак и један научни радник бандоглаво користи вокабулар K унд K фелдвебел-а, то је ЈАДНО и БЕДНО!

Први трговински споразум, закључен (посредством окупационих сила) 1948. године, убрзо након раскида са Истоком, ометала су бројна политичка питања, међу којима ослобађање немачких ратних заробљеника, репатријација фолксдојчера, југословенски став према „немачком питању“. На његовим темељима, али сада без посредства Савезника закључен је 31. марта 1949. године нов трговински, а 18. априла 1950. и платни споразум. Уз допуну трговинског споразума од 22. септембра 1950. и скорашње успостављање привредне делегације ФНРЈ у Бону (новембра 1950), Немачка ће до 1951. заузети прво место у југословенској размени са иностранством (20% укупног спољнотрговинског промета). С друге стране, СР Немачка је била и остала једина земља „која је Југославији одобравала огромне кредите без икаквих резерви и политичких услова“, ако се изузме инсистирање на ослобађању свих преосталих ратних заробљеника, осуђених у ФНРЈ за кривична дела, и контоли свих пресуда тим лицима. Kада је Југославију 1950. године захватио велики трговински дефицит, изазван катастрофалном жетвом, она је (уз САД) пружила помоћ у виду кредита за испоруку инвестиционог материјала вредног 35,000.000 долара, као и 100.000 тона брашна из немачког и италијанског контингента Маршалове помоћи.

Поново питамо: где ћете прочитати да је Немачка 1950. спасавала Титову Југославију од глади? Замислите као би Карађорђевићи били разапињани од овдашњих комуно-патриота, да су тако ниско пали 1923.? А ни тада није било лако.

Други велики западни алтернативни извор за помоћ у обнови и изградњи, Маршалов план, који је амерички државни секретар Џорџ Маршал објавио 5. јуна 1947, Југославија је, након првобитног прихватања, на подстицај СССР одбила већ 9. јула исте године, процењујући, како наводи Ж. Иваниш, да „амерички империјализам тим потезом дефинитивно одбацује ранију концепцију повезивања економске експлоатације с вањскополитичким изолационизмом“, односно да тим планом „амерички капитал нужно намеће активно мијешање у политички живот оних земаља које су објект његове помоћи, односно, у крајњем, експлоатације“.

Међутим, у условима ниске продуктивности, недостатка инвестиција, слабе индустријске и још слабије образовне и стручне основе, с наслоном готово искључиво на СССР који је и сам трпело од сличних проблема, резултати нису могли бити замашни. Погоршање и потпуно одударање од плана наступиће када дође до политичког раскида са совјетским комунистима, након Резолуције ИБ, који ће повући престанак економске сарадње и довести у питање безбедност (и опстанак) земље и режима на власти. Након неког времена тражења излаза, блокирана и проскрибована од оних на Истоку којима жели да буде слична, а нерадо виђена у комунистичком дресу међу Западним демократијама, Југославија ће се до 1950. године окренути ка Вашингтону и западноевропским престоницама, настојећи да заокрет не буде потпун и да се задржи некакав идеолошко-политички идентитет. До тада је она већ успела да дубоко трансформише привреду /не постигав више од 50% предратне продуктивноси/ и да сиромашну пољопривредну земљу с краја рата доведе на ивицу почетка озбиљне модернизације

И овде аутор Саша Илић лаже. Обим пољопривредне производње ФНРЈ је достигла тек десет година касније, а индустрија је „цветала“, како је и сам навео, упумпавањем незамисливо великих финансисјских трансхузија. Па и поред тога, како је опет сам навео, земља је 1950 била , наравно сем Словеније и Хрватске, у стању глади.

Стаљинистички, тоталитарни методи напуштаће се постепено тек кроз промене у друштвеном систему с почетка педесетих година 20. века, даљом децентрализацијом /= очигледно смишљеним разбијањем државе/, покушајима дебирократизације /??? Никаквих „покушаја дебирократизације није било/ и ограничене демократизације у друштвеној сфери, као и увођењем /фиктивног/ радничког самоуправљања. Ипак, увођење самоуправљања баштинило је један од основних постулата на којима је својевремено изграђен стаљинизам – уверењу и теоријској разради могућности развоја социјализма у једној земљи. Слично томе, југословенски теоретичари и практичари друштвеног развоја креирали су „социјалистички самоуправни систем“ у једној земљи. Источна и Западна штампа одмах након сукоба, као и неки истраживачи, историчари, социолози и теоретичари друштва у потоњим временима називали су тај систем епонимом „титоизам“, али не постоји општа сагласност о томе да ли се може говорити о засебном друштвеном систему или о Титовој верзији стаљинизма. Термин је на Истоку коришћен у значењу ревизионизма и издаје комунизма, а на Западу у смислу мање репресивног социјализма или „меког тоталитаризма“. Сам Тито се ограђивао од појма, свестан да су фракционаштво, троцкизам и ревизионизам највећи греси комунисте: „Титоизам као посебни идеолошки правац не постоји због тога што ми нисмо донијели ништа новог у науци марксизмалењинизма. Ради се само о томе да смо ми успијели најправилније примјенити ту науку. Пошто нема ничег новог, нема ни правца.“

Тито је као бела лала одиграо пипиревку и затим показао како је фашизам бољи од бољшевизма и да је социјализам најглупља фаза преласка из капитализма у нео-либерализам.Само је србија платила ужасну цену тог дивљачког подухвата. и још је плаћа.

Кад видите шта Вучић ради, зар то није „друга петољетка“?! Погледајте његову индустријализацију, „велике пројекте“, театрална соцреалистичка отварања „грандиозних радова“; кад видите како му се све руши што његови неуки гелиптери направе, као што се рушило 1947; кад видите како Вучић „не диже кредите“ као што их није ни Тито дизао чим је ступио на власт; кад видите како се улизиује онима за које је обећавао да ће их „поломити“, као што је и Тито радио – зар се не види колико је то исти генотип!


Гледајте својим очима, о забога! Иста је то партизанска багра! Једнако ниска и тупа, пословно неспособна и прогресивно склона пљачки. Једнако понизна германском господару!

Блог Ђорђе Ивковић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Јосип Броз – Мрачне Тајне (Први Део) 11

Јосип Броз – Мрачне Тајне (Први Део)

Резиденција у коју се Јосип Броз Тито уселио после Другог светског рата и у којој …

Масонерија подигла споменик Титу у Подгорици 12

Масонерија подигла споменик Титу у Подгорици

Споменик Јосипу Брозу Титу постављен је у Подгорици, уочи 19. децембра, када се обележава ослобођење …

Један коментар

  1. Фантасично добар чланак. Потребно је извући праве поуке из зла да се не би понављало.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *