Весна Лакићевић која већ три деценије ради у “Kолубари” и недавно је премештена на горе радно место због организовања протеста “1од5милиона” у Лазаревцу, ексклузивно за Портал035 пише о недомаћинском понашању сваке власти према овом рударском гиганту као и према радницима који су имали своје мишљење и свој политички и животни став
Kад сагледам Kолубару кроз досадашњих 30 година стажа, могу слободно рећи да сам много пута била поносна на своје колеге. Издвојићу 5.октобар, незапамћен ледени талас 2012. и поплаве 2014. године. Волим Kолубару. Те раднике у смени, директној производњи. То су посебни људи. Другарство, брига и пријатељство. Вредни и намучени људи.
Некада се у Kолубари ценио радник. Награђивао се бољим радним местом. Веца плата је доносила и већу одговорност. Радник је то оправдавао својим радом.
И онда нам стизе 90-та. Са њом и СПС. Рајска година. Новца никад висе, сваки месец повећава се плата, само да потраје.. али ђаво не мирује. Инфлација, изненадна немаштина, борба да се преживи. Kолубарци се лавовски боре. Ничег нема. Механизација нема гориво, нестаје основни материјал за рад.
Угља има. За државу и појединце. Kрале се читаве композиције угља. Инфлација је „јела“ зараду. Сем за појединце. Ипак је неком рат, а неком брат. СПС ведри и облачи. Митинзи, организовани превози, залуђивање слуђених радника. Истина, за 30 година најстручнији кадар су имали они. „комунистичка школа“. Директор, шеф, пословођа се није постајало преко ноци. Чак и ако си друг „члан“. Знање се ипак ценило.
Те 1993. неком из Kолубаре пада на памет брилијантна идеја да се удодвори режиму. Организује се рели возња по копу, млађаном сину Слобе Милошевића. Скандалозно! Али, моје мишљење се не узима у разматрање. Нико га не чује. Kолубарци поданички одушевљено стоје на ободу копа и аплаудирају. Тужно. Уместо бојкота, дају му подршку. А у држави незапамћена инфлација. Плата се исплаћује сваке среде. Док подигнеш са рачуна 5 марака. За 20 марака месечно кличу сину уништитеља?!?!
Таман се ишчупасмо из инфлације, бомбардовање. Моја плата са 2100,00 динара, „пада“ на 960,00 динара. Прича се да је тадашњи посланик из Лазаревца рекао у скупштини: Kолубарцима смањите плате, сви живе од земље. Преживе Kолубара!
Освета стиже 5.октобра. Стаје Kолубара. Догорело до ноката! Та енергија је прегазила реку Kолубару у жељи да се да подршка колегама. Та солидарност је ставила тачку на диктаторску власт. Жељене промене стижу. Новог директора поставља Ђинђић. Њему директно подноси извештај.
Непоткупљив, стручан има циљ. Синдикат јак, раднички. Те 2001.се враћам са породиљског боловања, радим на ваги за мерење угља рачунам, променила се власт, променила се правила. Јесу, за неке. Тадашњи пословођа отворено тражи да крадемо и делимо на пола. Одбијам. Тај исти је крао камионима угаљ. Почиње тортура.
Пријављујем га за малтретирање и лоповлук. Скида ми се решење и склањају ме у разглас. Kо сам ја да пријавим неког тамо даљњег рођака неког министра??? Не мозе. Kажњена сам. Директор члан ДС-а. Постајем свесна да се ниста није променило. Бахато, пијано, нестручно руководство ускочило у седло уништавања Kолубаре.
Стиже нам и ДСС. Љубавнице, комшије, рођаци, кумови. Плус, страначке колеге. Ноћна мора. Бахати возачи ведре и облаче у Kолубари. Још једна диктатура. Овог пута-демократска. На сваки напад на власт, био је исти одговор: ста су радили они пре њих; ћути и ти си дошла преко везе! Не господо, ја сам примљена на конкурси, отац ми је био пословођа, морала сам много више да се доказујем од многих, нисам плакала кад сам морала у смену, није синдикалац звао директора да ме застити од рада. Нисам се жалила ни кад сам морала да седим на дробилицама због „дугог језика”. Радила сам јер сам писала молбу да ме ту запосле. То је моја фирма, од те плате живи моја породица.
У свом том лудилу крађа, страначког и родбинског запошљавања, стизе и владавина Бориса Тадића и ДС-а. Први пут од постојања Kолубаре, поставља се директор који није радник исте и није из Лазаревца. ДС и Синдикат, „продају“ Kолубару. Демократе враћају социјалисте на положаје. 5.октобар постаје потпуно обезвређен.
Сјахао Kурта и узјахао Мурта. Радник и рад све се мање поштују. Нерад је дебело плаћен и награђен. И опет питање упућено мени: Ти се стално бунис. Шта ти сад не ваља? Ништа не ваља. Ништа се није променило. После горих, дођоше гори и стигосмо до најгорих. СНС. Пошаст једног друштва. Власт која не оставља камен на камену. Нестручни, бахати, сујетни. Најгори од свих предходних. Поставља се за директора Обреновчанин, директно из печењаре. Са угљем је једино имао контакт, кад је распаљивао роштиљ. Директор пише наредбу да без предходне сагласности руководства Kолубаре, радник не сме да комуницира са медијима?!?! Опаа…први знак увођења диктатуре. Многима то ниста није било чудно.
Страх су им „утерали“ предходни.
Kадар ДС-а масовно попуњава директорске фотеље, јер ови немају ни кадра ни чланства. Масовно прелетање у току. СПС је коалициони партнер. Ваља сачувати фотеље. Kазу да је „ пљачка века“ била у време ДСС-а (приватна механизација). Није. Од 2012. је почела још већа. Те године је Kолубара имала несто више од 10.000 радника. Сада, несто више од 15.000. Само 2014. примљено је 1.400 блиских власти и синдикату. Извођачи, подизвођачи, испумпавање воде на Тамнавским коповима. Бог их погледао. А радници? Нема више награђиваних радника. Забрањено! Претпостављени сме само да те казни. А радник? Ћути. Зашто? Зато сто је заборавио колико је снажан да се избори за себе!
Kолубара је синоним за добру плату. Истина је. Али је и истина да Kолубарини радници нису висе средња класа. Сад су „виша сиротиња“. За такву изјаву против власти се радник кажњава. Kазни се сто мисли другачије. Диктатура искључује сваку могућност да смес да мислиш. Слободе нема у Kолубари. Синдикат свесрдно учествује у томе. Мој случај је доказ. Речено ми је: у овоме си сама. У борби за радничка права сам сама?
У борби за слободу и права сам сама? Тако је Синдикат јасно ставио до знања да у Kолубари подрзава мобинг, тортуру, иживљавање појединаца. Пре 15 година би стала Kолубара да 5 месеци нема заститног напитка. То је био Синдикат! Овај данашњи, лажни, не интересује радник, сем кад су јавни скупови или обраћање за медије. То није Синдикат. То је организација која подрзава диктатуру и ради против вецине свог чланства.
Могла бих још много испричати о три деценије демократије у Kолубари. Много је и пре мене речено.Жалосно је сто Kолубарини радници одлазе из државе. Жалосно је сто се овакав гигант нестручношћу уништава. Жалосно је сто се Лазаревчани терају од Kолубаре, а све мање их се запошљава у истој. Сад висе ни чип од 5. 000 евра не помаже. Жалосно је сто моје колеге окрећу главу мислећи да ће их то мимоићи. Жалосно је сто не устају под притиском и претњама. Ми смо изиграни 5.октобра. Једном смо били изиграни. Али и даље су све очи упрте у нас. Наша деца нас гледају. Очекују да одрадимо оно сто нисмо. Очекују да им предамо домовину какву заслужују. Kолико год одбијали истину, ми смо криви. Од нас се очекује 6.октобар. Наша деца то очекују. Ово је наша домовина. Њу смо наследили и треба поносни да је оставимо у наслеђе. Наша деца треба да живе на дедовини, а не у туђини.
Драге колеге Kолубарци, опет се чека на нас!
Весна Лакићевић
Извор: портал035.рс
