Русија је упала у ћорсокак економског развоја јер наша политичка елита не може да формулише концепт економског раста, због чега је доживљавају као државу којој опада моћ. Американци су због тога проценили да је дошао трентуак за удар на Русију који би им омогућио да свету покажу своју снагу и истовремено ослабе позицију свих конкурената, у првом реду – Кине
Председник московског Савета за спољну и одбрамбену политику Сергеј КАРАГАНОВ: И руској елити је неопходна конфронтација. Стога ће наредних година у нашем друштву преовладавати антиамериканизам
Руска елита апсолутно не верује Американцима, јер све покушаје договора са њима – и 1990. године, и за време Путина, чак и када је Москва правила уступке – Американци нису ценили већ су игнорисали интересе Русије
Рат Америке и Кине био би неизбежан да нема нуклеарног арсенала којим ове земље и Русија располажу. Не престајем да понављам: највећа је милост Господа то што је дао човечанству нуклеарно оружје. Управо оно више од пола века чува свет од новог глобалног рата
Разлог за садашњу кризу свакако нису Крим ни Донбас, па чак ни унутрашња политичка ситуација у самој Украјини. Криза је неизбежна последица политике Запада према Русији током последњих 20 година
Још пре 15 година сам упозоравао да ће, ако се овако настави, рат око Украјине бити неизбежан. Док се не реше проблеми европске безбедности и не поставе нова правила игре – украјинска криза неће бити решена
Европска унија је почела да се распада, њен спољнополитички утицај се – смањује. Међутим, уместо да се фокусира на унутрашња питања, њена елита је почела да тражи спољашњег непријатеља
Али, кренувши на одлучну акцију у вези са кризом у Украјини, Русија је нанела још један тежак ударац ионако ослабљеној Европској унији. Тамо су се ослањали на компромис, на меки утицај, а Русија је одбила да игра по наметнутим правилима, сматрајући да их ни сам Запад не поштује
ОДНОСИ Русијe и Запада, који су у првој половини 2015. године достигли, чини се, најнижу тачку у новијој историји, не крећу се ка побољшању.
Можемо ли очекивати у блиској будућности нормализацију односа између Русије и западних земаља, када ће се окончати украјинска криза и да ли ће Пекинг постати кључни партнер Москве, прогнозира декан Факултета светске економије и међународне политике Више економске школе, почасни председник московског Савета за спољну и одбрамбену политику Сергеј Караганов.
Постоји мишљење да је тренутно стање руско-америчких односа потпуно природно. Наводно у тим односима мора да постоји конфронтација, жестока конкуренција. Да ли је то истина?
Караганов: У основи односа између Русије и САД лежи комплексан скуп фактора. А један од њих је – то што смо заиста конкуренти. Сада се та конкуренција због низа разлога озбиљно погоршала.
Прво, Сједињене Државе су претрпеле неколико великих пораза у последњој деценији и сада покушавају да се освете. Између осталог, то су неки очигледни неуспеси (авганистанска и ирачка кампања), као и мање очигледни – на пример, пад америчког утицаја у Азији и Латинској Америци.
Друго, Русија је, видевши да САД и Европа слабе, одлучла да тај процес убрза и истовремено заустави напредовање Запада у зону њених интереса.
Треће, Русија је упала у ћорсокак економског развоја (наша политичка елита не може формулисати концепт економског раста), због чега је доживљавају као државу којој опада моћ. Американци су сматрали да је дошао трентуак за удар на Русију који би им омогућио да покажу своју снагу и истовремено ослабе позицију свих конкурената, у првом реду – Кине.
Значи ли то да смо осуђени на жестоку конфронтацију?
Не. Из простог разлога, јер је конфронтација избор елите. Другим речима, постоје објективни разлози за конфликт, а постоје и субјективни. Због тих субјективних су у прошлости чињене озбиљне грешке. На пример, перезагрузка (рестартовање).
Американци су нам предложили да се бавимо апсолутно бесмисленим послом – смањењем нуклеарног наоружања, и ми смо на то били пристали. Зато је тема дијалога било смањење залиха нуклеарног оружја, а не тренутна ургентна питања – судбина Украјине и целог постсовјетског простора, на пример.
Рекли сте да је један од задатака Вашингтона – слабљење Кине. Али, зар се не дешава управо супротно? Уместо да се фокусирају на азијско-пацифички регион, Американци су приморани да троше снагу у Украјини. Кина се, уз то, још и приближила Русији и на тај начин осигурала залеђе за случај потенцијалног сукоба…
Ми често мислимо да је политика наших конкурената разумна и добро промишљена. У стварности, Американци праве ватрометне грешке! Они су изгубили стратешке смернице, иду из грешке у грешку.
Ако кренете у жестоко обуздавање Кине и истовремено жестоко обуздавање Русије – разумљиво је да ће доћи до прибилижавања две државе. Са тачке гледишта традиционалне америчке, па чак и сваке друге политичке логике, акције које доприносе приближавању Москве и Пекинга су, најблаже речено, неразумне.
Реалисти у САД сматрају ово шта се дешава потенцијалном геополитичком катастрофом.
То се чини прилично очигледним…
Да. Али исто су тако упозоравали да ће инвазија на Ирак завршити неуспехом за Американце. То је такође било очигледно. Али, САД су ипак то урадиле. А пре тога је била копнена инвазија на Авганистан. Затим и операција у Либији, која је довела до дестабилизације региона.
Можете, наравно, свему овоме дати одређени логику: да део америчке елите свесно жели да дестабилизује већи део света, да би на тај начин ојачао позицију Сједињених Америчких Држава. Али ја и даље мислим да ово није свесно изазивање хаоса, већ губитак оријентира.
Да ли је то системски проблем? Да ли је у Америци нестало одговорних и разумних политичара? Или их једноставно нема у Обаминој администрацији?
Бојим се да је ово системски проблем. Грешке прави не само тренутни амерички председник. Њих је првио и његов претходник, а пре тога – Бил Клинтон. Невоља је у томе што из америчке елите нестаје традиционални спољнополитички естаблишмент.
Недавно је шеф Пентагона Ештон Картер назвао Русију “егзистенцијалном претњом” за САД. А пре тога је шеф Здруженог генералштаба Џозеф Данфорд окарактерисао Русију као “претњу број један”. Како се треба односити према таквим изјавама?
Мирно и без губљења смисла за хумор. Русија је земља која је теоретски способна да збрише САД са лица земље. Дакле, назвавши је “егзистенцијалном претњом”, америчка војска једноставно констатује чињеницу, понавља већ познато.
Друга ствар је што је ситуација у којој амерички политичари називају Русију главном претњом, настала као последица тога што је америчка елита обуздавање Мосвкве прогласила као свој стратешки циљ. И таквим изјавама од Русије намерно прави непријатеља.
Да ли Американци заиста нас сматрају главним непријатељем?
Мислим да не. Сигурно да они као свог главног непријатеља виде Кину. Што је, уосталом, такође грешка. Већ једном су Американци, инвазијом у Вијетнаму, кренули на обуздавање Москве и Пекинга. Завршила се та крвава авантура понижавајућим поразом.
Може ли ишта у догледној будућности побољшати руско-америчке односе?
Не видим знаке да у наредних неколико година односи могу постати бољи. И руској елити је неопходна конфронтација. Спољни непријатељ јој је потребан како би се скупили и започели, коначно, реформе, као и због тога да би постојањем непријатеља оправдала неспремност да спроведе реформе – што сада управо дешава. Стога ће наредних година у нашем друштву преовладавати антиамериканизам.
Поред тога, домаћа елита апсолутно не верује Американцима, јер све покушаје договора са њима – и 1990. године, и за време Путина, чак и када је Москва правила уступке – Американци нису ценили већ су игнорисали интересе Русије.
Осим тога, ни САД нема никакве жеље за кориговањем односа. За Американце је конфронтација са Русијом прилично јефтина, а омогућава им и да реше неколико проблема одједном. На пример, да јаче вежу за себе и да држе под контролом Европу, слабећи је размирицама и ремилитаризујући политику на континенту.
У САД су наредне године председнички избори. Да ли ће се нова администрација држати исте стратегије?
Ако на власт дођу одговорни људи, способни за дугорочно планирање, попут Хенрија Кисинџера, онда ће они сигурно схватити да је тренутна ситуација конфликта са Русијом – “гађање каменицма у стакларској радњи”. Али за сада, ако изузмемо стару елиту, ја такве људе у САД не видим.
За сада је фаворит у председничкој трци – Доналд Трамп…
То у суштини није најгора опција. Ако Трамп победи, он може окупити тим искусних људи из старе елите. Он је на све способан, од њега се могу очекивати свакакви потези.
Трампу нису потребни ни либерални ни конзервативни неокони који већ дуги низ година имају велики утицај у Сједињеним Државама. То су веома чудни људи. Они, на пример, стављају израелске интересе у исти ново са интересима САД. Такође тврде да је промоција демократије круцијални интерес Америке. Управо ти људи су увукли САД у Ирак и Авганистан и у многе друге проблеме.
Могу ли они увући Америку у тотални конфликт са Кином? Да ли је рат Сједињених Држава и Кине у принципу могућ?
Рат би био неизбежан да нема нуклеарног арсенала којим ове земље и Русија располажу. Не престајем да понављам: највећа је милост Господа то, што је дао човечанству нуклеарно оружје. Управо оно више од пола века чува свет од новог глобалног рата.
Шта је са ратом у Украјини? Зашто се сукоб не смирјује?
Разлог за кризу свакако нису Крим ни Донбас, па чак ни унутрашња политичка ситуација у самој Украјини. Криза је неизбежна последица политике Запада према Русији коју Запад спроводи у последњих 20 година.
Ја сам говорио још пре 15 година, да ће, ако се овако настави, рат око Украјине бити неизбежан. Док се не реше проблеми европске безбедности и не поставе нова правила игре, украјинска криза неће бити решена.
Али, Запад још увек није зрео за то, а Русија једнострано није заитересована за решавање сукоба у Украјини. Сувише је висока цена – и за Русе, и за Украјинце – Москва учи да поштује своје интересе.
Када је Совјетски Савез нестао са светске арене, Запад је, представљјући се демократским и неагресивним, почео да крши сва могућа правила. Сада ми инсистирамо да се или врате стара правила игре или да креирамо нова.
Тако да Украјина није узрок, већ симптом. Директним одлукама Путина, Порошенка, Оланда, Меркелове и Обаме могу се зауставити борбена дејства, али ако се не реше системски проблеми – на нову кризу не треба дуго чекати.
Да ли је то превисока цена борбе за нова правила?
Цена је крајње висока, али то је последица старих грешака. Наша елита је предуго покушавала да задовољи западне колеге.
Прогутали смо потпуно неприхватљиве ствари. Веровали смо да ће се све само од себе средити. Помирили смо се са ширењем НАТО-а. Чак и после бомбардовања Југославије, што је било флагрантно кршење међународног права, надали смо се да ће се на томе завршити.
Управо због чињенице да смо толико дуго све то трпели – сада морамо платимо овако скупо.
Због санкција и погоршања односа са Западом, Русија је почела да се окреће на Исток – Кина нам је сада можда најважнији пријатељ. Колико успешно је у прошлој години реализован економски потенцијал приближавања између Москве и Пекинга?
У Русији је економска рецесија, ни у Кини ствари нису баш бриљантне. Зато до моменталног раста трговинске размене није дошло. Али, колико ја знам, кинеске инвестиције у нашу привреду су знатно повећане. Видећемо какав ће резултат бити за годину или две.
Важно је да су се Москва и Пекинг договорили о спаривању економских пројеката Пута свиле и Евроазијске економске уније, које су сви сматрали конкурентним пројектима. То нам отвара добре перспективе.
Али, ово је засад само потенцијал који се не реализује у пуној мери, јер смо приморани да се фокусирамо на Украјину. Нажалост, због украјинске кризе, ми стопирамо у сваком смислу перспективије кретање ка Истоку.
Ви сте одавно позивали на почетак кретања у том правцу. Осећате ли задовољство због чињенице да је оно напокон почело?
Ја сам заиста позивао на ово. Међутим, сада је заокрет према Истоку повезан са културним и социјалним ризицима. У почетку се претпостављало да Русија, која има упориште у Европи, добија још једно у азијско-пацифичком региону.
Међутим, данас, окрећући да се ка Истоку, губимо везе са Европом. У друштву расту антиевропска расположења. А ми смо историјски, блиско повезани управо са Европом: преко Викинга нам је стигла државност, из Византије – хришћанство, Петар Велики је спроводио реформе према европском моделу. Одлазећи од Европе, ми ризикујемо да изгубимо сами себе.
Сукоб у Украјини у почетку није толико утицао на Европску унију, већ на њене појединачне земље – Пољску, Шведску, балтичке републике. Можемо ли данас већ говорити о кофликту Русије и целе Европе?
Имамо конфликт са значајним делом европске елите. Европски пројекат се налази у дубокој егзистенцијалној кризи. Како би се сачувала, елита је кренула на конфронтацију са Русијом.
У почетку је пројекат уједињене Европе стајао на два стуба – на жељи да се избегне нови рат и на држању контратеже Совјетском Савезу. Чисте економије у том моделу није било.
Када је вероватноћа сукоба између, рецимо, Немачке и Француске постала ствар научне фантастике, а комунистичка претња потонула у заборав, ЕУ је изгубила оријентире. Унија је почела да се распада, њен спољнополитички утицај да се – смањује. Међутим, уместо да се фокусира на унутрашња питања, елита је почела да тражи спољашњег непријатеља.
Али, морамо да схватимо: кренувши на одлучну акцију у вези са кризом у Украјини, Русија је нанела још један тежак ударац ионако ослабљеној Европској унији. Тамо су се ослањали на компромис, меки утицај, а Русија је одбила да игра по наметнутим правилима, сматрајући да их ни сам Запад не поштује.
Европски политичари се, уместо да се баве хитним проблемима – Грчком, мигрантима –кошкају са Русијом. Изгледа да се они управљају према Американцима…
Не, Американцима сукоб са Москвом није потребан за лечење унутрашњих питања. Русија је за њих део глобалне, а не локалне политике. А европским елитама је ова конфронтација, изгледа, потребна ради консолидације и решавања унутрашњих проблема.
Европској елити, као и руској, потребан је спољни непријатељ. Заправо, Европа данас по први пут у историји спољнополитички наступа као јединствена целина. Европљанима је ово успело само због конфронтације са Русијом.
Једини проблем је у томе што ни Европљани неће моћи на рачун конфликта са Русијом да реше своје проблеме, као што ни ми не можемо то урадити сукобљавајући се са Европљанима.
Долазимо до тужног закључка: у догледној будућности се неће побољшати односи са Европом…
Неће доћи до потпуног прекида односа, али ће и даље остати компликовани. Ми такође имамо и неке вредносне разлике у односу на европску елиту. Али због свега овога не треба паничити. Све пролази – проћи ће и ово. Промениће се и те вредности.
Главна ствар је – не чинити фаталне грешке, не сећи наше културне и друштвене везе са Европом, не дозволити наставак системске војно-политичке конфронтације, у коју нас, чини се, гурају Американци и њихови европски сателити.
Превео: Срђан Ђорђевић
Факти
