И поред утврђених рокова плаћања однос трговаца према добављачима се погоршава. Прошле године трговински сектор у Србији малим и велик дистрибутерима робе остао је дужан око 6,8 милијарди евра, што је 7,2 одсто више него у 2015. години.
Према најновијем финансијском извештају Агенције за привредне регистре, обавезе из пословања трговине на велико и мало биле су око 826,5 милијарди динара.
Ова ставка обухвата највећим делом обавезе према добављачима, те се слободно може рећи да су ово искључиво дуговања према њима. Реч је о краткорочним обавезама трговинског сектора насталим претежно из пословања у току прошле године.
Упркос упозорењима финансијских стручњака да толика количина заробљеног новца прети да угуши и оно мало здравог дела привреде неизмиривање обавеза постао је манир трговаца. Дуговања по овом основу у континуитету расту у 2015. и 2016. и то у просеку седам одсто годишње. Прошле су чак премашила и укупна задужења грађана Србије према банкама за више од 200 милиона евра.
У АПР-у су нам рекли да нису у могућности да одговоре ко су највећи дужници међу трговцима јер, за сада, не могу да објављују појединачне податке.
– Објавили смо збирне податке о пословању привреде, појединачне још немамо. Фирме су дужне да до 30. јуна доставе редовне годишње финансијске извештаје за прошлу годину. После обраде биће објављени њихови појединачни извештаји па ће бити познато које компаније имају највеће обавезе из пословања – рекли су нам у АПР-у.
Представници Агенције за привредне регистре још прошле године су упозорили да велике трговинске куће предњаче у непоштовању законских рокова исплате добављачима и заробљеним новцем кредитирају своје пословање. И „Делез” и „Меркатор С”, који послује у саставу „Агрокора”, ово су тада демантовали. Само неколико месеци касније постало је јасно да је хрватски трговац у дуговима до гуше не само према банкама већ и према добављачима.
Средином 2013. у Србији је на снази Закон о роковима плаћања али се прописи очигледно поштују само на папиру. Општине и јавна предузећа дужни су да обавезе измирују у року од 45 дана, а приватне фирме до 60 дана. Саговорник „Политике” добро упознат са стањем на тржишту каже да се у Србији и даље послује на „дођем ти” и да прописи готово ништа нису променили нити ће све док се не уведу строже санкције.
У пракси трговци и добављачи своје односе регулишу класичним облигационим односима (уговорима) којим поред осталог уређују и рокове плаћања робе и који могу бити краћи или дужи од оних које је закон прописао. Трговци, каже, валуте плаћања најчешће поштују само са великим дистрибутерима као што су индустрије меса и млечних производа или повртари који им испоручују велике количине робе. Само из разлога што би им у супротном пословање било отежано или немогуће. Чак и у тим односима рокови плаћања су најчешће 90 дана. Мали добављачи, без икаквог обезбеђења, на новац често морају да чекају и 200 дана али будући да су и сами презадужени не могу тек тако да изађу из посла.
Аутор: Ивана Албуновић, Политика.рс
